Zlokobna je slika mladića u majici sa likom Legije na Filozofskom fakultetu. Zlokobna, ali ne i iznenađujuća.

Sve to u ulici koja nosi ime po ubijenom premijeru. Sve to na fakultetu na kojem je ubijeni premijer predavao. Sve to na univerzitetu koji dodeljuje nagradu nazvanu po Zoranu Đinđiću.

Po ubijenom, ne po ubici isprintanom na majici koju je tog jutra obukao mladić pre nego što je došao na Filozofski da paradira i traži isterivanje Dinka Gruhonjića sa fakulteta.

Možda to nije slika kakvu su organizatori želeli da pošalju u javnost. Međutim, šta su mogli da očekuju ukoliko su se takvoj ciljnoj grupi obraćali?

Trošimo vreme ukoliko se u kontekstu „slučaja Dinko Gruhonjić“ pitamo ko je sledeći. U više navrata je već poručivano da „spisak postoji“. Iz tog razloga, možemo se pitati – kada će sledeći?

Sve ono čemu svedočimo poslednjih godina u Srbiji je perverzno sluđivanje, uspostavljanje laži kao činjenice, loše režirana predstava. Vlast kao dogma. Anateme se bacaju na svakoga ko nije sinhronizovan sa mišljenjem onog koji svoje razmišljanje sipa brzinom munje svakog dana, sa svake frekvencije, svakome od nas.

Normalno je da studente predstavljaju osobe sa izborne liste naprednjačkog satelita, nije normalno da studenti ustanu u odbranu profesora. Normalno je da se predstavljate kao pristojne osobe i da istovremeno preko megafona gušite pokušaj izražavanja drugačijeg stava.

Normalno je da vlast, dok se zgražava nad govorom mržnje, huška na svoje protivnike i milione našeg novca daje medijima koji tumače nečije „jezive facijalne ekspresije“. Sve u javnom interesu, naravno. Normalno je da ne razumete ironiju, uvredljivo je kad vam neko skrene pažnju na to da ste, žao mi je, glupi. I zlonamerni. Jedno ide uz drugo.

Normalno je da rektor Univerziteta u Novom Sadu potpisuje podršku najboljem studentu ikada, nije normalno da se zapitate gde je rektor kada vladajuća stranka iskoristi kampus kao usputnu stanicu za svoje pristalice pri odlasku na miting u Beograd.

Shvatili ste, normalno je da branite Srbiju gazeći njene institucije, njene ljude. Nije normalno kada im kažete šta rade. Tada ste izdajnik.

Ovde se naviklo na mrak i ne prepoznaje se kada stvarnost postaje mračnija. Razlikovanje nijansi nemoguće je bez društva čiji je vid izoštren, a ovde se sve radi da ono postane slepo. Tako se pristaje na „Legiju na Filozofskom“ kao na nešto normalno.
Ako je danas problem šta ste rekli, sutra će biti kako ste nešto rekli. Hoćemo li primetiti prelaz sa šta na kako? Kao i sa ko na kada?

Zato se sve drugačije gazi, guši. Cilj je da budete lišeni sopstvene misli, poništeni kao ljudsko biće. Prognani iz raja koji su napravili po sopstvenoj meri, samo za sebe.

I sve je to jadno i smešno, sve dok vam mrak ne obuhvati dom. Sve dok njihove zle namere ne počnu da vam jedu vreme, da vam menjaju planove, da vam sprečavaju svakodnevicu. Pitanje je samo – kada će to biti?

Tada se smeh pretvara u bes. Bes prožima sve. Bes guta sve. Iza besa ostaju ruševine, a iz ruševina se stvaraju prilike za novo.

Ipak, jedno se nikad ne menja.

Semper idem. Uvek isto.

Šta je uvek isto?

Zlo je uvek isto.

(Tekst i foto: 021.rs)