Skip to main content

ZLATKO PAKOVIĆ: Mrtvi rudari

Stav 08. apr 2022.
3 min čitanja

U Boliviji, u rudniku srebra koji je besomučno eksploatisan skoro već 500 godina, rade i desetogodišnji dečaci, u smenama od dvanaest sati, a često i u obe smene (sic).

Lišće koke rasteruje im san (dok im se na oči ne navuče mrak koji se zove smrt), a prašina truje im pluća. Iscrpljen silikozom, ovde nijedan rudar ne preživi četrdesetu godinu starosti, mladosti. Hrišćani koji izvan rudnika veruju ili ne veruju u Hrista Spasa, u podzemlju se klanjaju bogu osvete i besa, koga su za njih izmislili konkvistadori, da im pruži oduška.

U Kongu, duboko u džungli, usko rudarsko okno čuvaju vladini vojnici.

U njemu, u mračnoj dubini zemlje, oslanjajući se jedni na druge leđima i bokovima, da nekako mogu da zamahnu rukama, neobučeni rudari, najprimitivnijim sredstvima kopaju u potrazi za mineralima.

Kad izađu na površinu zemlje, ovi kopači, odreda sve mladići i dečaci, nađu se u logoru koji ne mogu slobodno da napuste: zato to i jeste logor, u njemu se boravi pod pretnjom smrti.

Njihovim gospodarima najisplatljivije je da ovi robovi, naši savremenici, rade do iznemoglosti i smrti, jer tada ne moraju da im isplate ni onu minimalnu svotu koja im je obećana, a ničim garantovana.

Najzad, tu isplatu, rob uvek treba da primi ne kao platu, za koju je propišao krvlju, nego kao milodar, kojem treba da zahvali Bogu i poslodavcu.

Mrtav radnik ne traži platu za minuli rad, kao što i vojnik u ratu ne traži novu uniformu, opremu i hranu, koju bi u miru morao redovno da dobija, nego se snabdeva uzimajući od ubijenog neprijatelja i pljačkajući civile. Uostalom, to jasno i kaže jedan od visokih vojnih starešina kongoanske armije, zapovednik vojnicima koji „obezbeđuju“ ovaj rudnik, otkrivajući urbi et orbi ekonomske razloge, uvek ekonomske razloge (čitaj: profit sabran od tuđeg nenaplaćenog rada) za permanentne vojne sukobe.

U Finskoj, u predstavništvu moćne firme Nokia, konačno je odredište trgovine „našim“ mineralima iz Konga: oni su neophodni za luksuzne mobilne telefone.

Nokia, dakako, vodi transparentnu ekonomiju i bavi se zaštitom životne sredine, kao uzdanica evropske demokratske javnosti, ali kako minerali iz Konga stižu u Finsku, o tome u Nokiji nema ni pomena, jer, ipak, je to pitanje dalekih afričkih obala, koje imaju svoja pravila i razloge.

U Južnoafričkoj Republici, nema tome ni deset godina, dok su štrajkovali, obustavivši svoj „crnački“ rad u rudniku platine, pokraj grada Marikane, koji pripada velikobritanskoj kompaniji Lonmin (u navedenom biznisu, trećoj u svetu po svojoj moći), ubijena su 34 rudarska štrajkača, 78 njihovih kolega je ranjeno, a 259 uhapšeno.

Nekoliko hiljada rudara preživelo je ovu oružanu policijsku paljbu i tih se dana, dok se njihovih trideset četvoro ubijenih drugova još nije ohladilo u grobu, vratilo na kuluk u rudnik, iako nije ispunjen nijedan njihov zahtev, da, duboko pod zemljom crnče, vadeći na svetlost dana plemeniti južnoafrički metal za belu hrišćansku gospodu.

U međuvemenu, usled obustave rada, cena platine na svetskom tržištu bila je porasla za 0,9 odsto.

Rudnik, iako sa trista sedamdeset jednim rudarom manje (to je zbir ubijenih, ranjenih i uhapšenih), nastavio je da radi punom parom.

Nacionalna zastava Južnoafričke Republike bila je, doduše, spuštena na pola koplja zbog ovih smrti, a iz Ministarstva unutrašnjih poslova, u javnost je odapet izveštaj da je „s obzirom na situaciju, policija učinila ono što je bilo najbolje moguće“.

Smrt eksploatisanih, uvek je ono najbolje moguće. Potrebno je samo da se pogled na nju pruža iz udobne perspektive eksploatatora i njihovih bezbrojnih slugu.

U Srbiji, u rudniku “Soko” u Sokobanji, tačno pre sedam dana, u zoru, poginulo je osam rudara, a dvadeset jedan je ranjen, naime povređen.

Smrt je nastupila usled proboja metana, u koncentraciji od 95 odsto.

”Rudari su se ugušili”, rekla je istog jutra ministarka rudarstva i energetike. Dan žalosti je proglašen u Sokobanji, Aleksincu i Trgovištu, ali ne i u celoj Srbiji, kako se ne bi uznemiravala politička predizborna kampanja.

I, kako kampanja nije bila nimalo uznemirena, na kraju su, videli smo, svi učesnici parlamentarnih, lokalnih i predsedničkih izbora, slavili.

Malodobitnici su pevali, bez šampanjca; veledobitnici su, uz živu muziku, ipak, otvorili i skupocene boce šampanjca. Usmrćeni rudari, njih osmorica, mladi i stari, mrtvovali su.

Trinaestoro njihove dece osetilo je ne samo hladnoću smrti svojih očeva, nego, jedini u Srbiji, hladnoću jezivog njenog života.

Danas se zna da su rudari danima pre stravičnog udesa upozoravali rukovodstvo rudnika na prisustvo opasnog gasa dimetil sulfida, čije prisustvo upozorava na mogućnost nagle smrtonosne pojave metana.

Rukovodstvo na to nije reagovalo.

Naprotiv, “na rudare u rudniku Soko već duže vreme vršen je veliki pritisak, naročito u poslednjih mesec dana, da silaze u jamu, uprkos tome što im, po propozicijama, sa kojima su svi bili upoznati, silazak nije bio bezbedan – tvrdi za N1 izvor iz rudnika i navodi da su zaposleni, ali i porodice povređenih i stradalih, tek sada izloženi pritisku… Mnogo rudara i zaposlenih još ćuti, jer su pod kreditima, veoma zavisni od rada u Resavici, odnosno rudniku Soko.”

Po sebi, rudarski je posao rizičniji od ostalih, a taj rizik izgleda da moćnicima daje pravo da s njim olako računaju, da ga, naime, ukalkulišu u knjigu svojih prihoda i rashoda, kao momenat povećane profitabilnosti.

(Danas, Foto: Pixabay)