Skip to main content

ZLATKO JELISAVAC: Kako smo postali bunga-bunga društvo

Autonomija 25. apr 2021.
3 min čitanja

Uvek kada se domicilna javnost ušuška u spoznaji da su svi političari isti, pogotovo oni na vlasti, i da više nema šta da nas iznenadi, to jeste da ne postoji gadost koja bi nas šokirala – pojavi se jedna „nova dimenzija“ koja nas podseti&opomene gde živimo. Pri tome ne mislim na „afere“ koje se produkuju od strane vlasti, a potom plasiraju preko njihovih tabloida sa već prepoznatljivim naslovima: Strašno! Da se naježiš! Posle ovoga ništa više neće biti isto!

Stvar sa tzv. bunga-bunga žurkama, koje je organizovao Dragan Marković Palma u svojoj Jagodini, prevazilazi sve okvire. U javnosti su iznete optužbe da su na Palminima žurkama podvođene žene, ali i maloletne devojke. Prozvani (sa)učesnici to negiraju i pravdaju se, ili pre bi se reklo „samoukopavaju“ nesuvislim argumentima tipa da su sa Palmom imali isključivo poslovne „odnose“, te da su i žurke bile samo nevino druženje uz koktel i poslovni razgovor. Tako, na primer, sadašnji predsednik Skupštine Ivica Dačić tvrdi da on nije nikakav „bunga-bunga“ jer to ne priliči njegovim godinama, a osim toga on je pod stalnom prismotrom policije tako i da je hteo ne bi smeo zbog organa mira i reda koji sigurno ne bi dozvolili da Dačić „posrne“. Njegovi argumenti zvuče uverljivo koliko i oni koje je iznosio u aferi „koferče“ – pa ako prođe, prođe… No, sigurno je da niko nije „ubedljiviji“, u svojoj odbrani od napada „drske Marinike“ Tepić, od samog Marković-Palme koji je odlučio da prevaziđe i do sada nedosegnut a la Jutka defence style. U svojoj bahatosti&primitivizmu Palma se čak i samodifamirao najavljujući „400 žena“ koje će da tuže Mariniku Tepić jer je povredila osećanja jagodinskih žena zaposlenih u javnim službama, a prema sopstvenom priznananju i ne vidi u čemu je problem ukoliko se i on sam malo „druškao“ sa njima, ili pak „volkao“.

U svakom slučaju, ostaje saznanje o još jednom segmentu karaktera ove vlasti, ali i neke druge, to jeste svake koja je Dragana Markovića-Palmu uzimala kao koalicionog partnera. Bezobzirnost do perverznosti – jeste oličenje vlasti koja je toliko umišljena u sopstevenu nedodirljivost da može, bukvalno, da radi šta hoće… No, nije ovde samo vlast problem, mada, kako se kaže, riba uvek počinje da smrdi od glave. Ima nešto opšte-mentalitetsko u prihvatanju nasilnog ponašanja kao matrice koju većina društva doživljava kao nešto „neminovno“, što ide uz svaku vlast, pa to valja trpeti i nadati se da to isto nasilje vlasti neće zakačiti i nas ili naše najbliže. A šta radimo kada se to ipak desi? A dešava nam se, evo već tridesetak godina, neprestano… I tako im dopuštamo da rade sa nama šta hoće, da nas maltertiraju, teraju u ratove, izgladnjuju i čine nam sve što ljudski um može da zamisli. Sve što nije deo mačo-mitološke kulture dominantnog ponašanja – koja je i osnova nasilja – proglašavamo (uz „šapat“ vlasti) feminizirano-zapadnim uticajem kojem se naša pravo-slavna duša mora suprotstaviti. I šta smo sve spremni prihvatiti samo da bismo održali jedan mit koji nije ništa drugo do perverzna laž vlasti kojom nas, opet, uljuljkuju u našem ubeđenju da smo autentični branioci porodičnih vrednosti. Možda, ipak, iz ove tragedije izvučemo neke zaključke i konačno počnemo da se oslobađamo pogrešnih predstava koje su nam razne Scile&Haribde vlasti „o(t)pevale“ prikrivajući njihove polit-ekonomske interese.

Francuski filozof Mišel Fuko je maestralno predstavio kako se moć/vlast mora dokazati nad svojim podanicima i da je ovo dokazivanje smisao njenog postojanja. Kažnjavanje tela je jedna od ustaljenih praksi vlasti i istorijat „obeležavanja“ tela kao kažnjenog, i na taj način i subordinarnog samom suverenu, dug je maltene koliko i postojanje ljudskog društva. Ali poenta kažnjavanja nije samo u obeležavanju moći nad telom već i nad dušom kažnjenika jer je pečat vlasti u stvari simbol njenog nadzirućeg karaktera od kojeg se ne može pobeći (Panoptikum). Tako je Dragan Marković Palma postao simbol ove vlasti jer je svojim bahatim ponašanjem dokazao njen sadističko-pervertiran karakter koji je, nažalost, omer naše sadašnjosti, ali ukazao i na „dušu“ naše budućnosti.

Ovo im ne sme proći! Ukoliko smo spremni da zaboravimo i progutamo i ovo, onda više i nema budućnosti za nas. Društvo koje je spremno da se odrekne svoje dece radi vlasti i ne zaslužuje da postoji.

(Autonomija)