Novinarka revolucionarka – verovatno su najtačnije reči koje bi mogle da opišu sadržajan i dinamičan život Branislave Branke Opranović, vojvođanske novinarke, antiratne aktivistkinje i feministkinje. Nakon pada nadstrešnice sa zgrade Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. ona u svojoj najnovijoj borbi svakodnevno traži pravdu za žrtve i odgovornost za one čije je (ne)činjenje rezultiralo smrću šesnaest ljudi protestvujući, kao i mnogo puta do sada, na ulici. O borbi, tom revolucionarnom stavu, koji se, po njenom mišljenju podrazumeva u životu novinara i novinarki, ličnim i profesionalnim dilemama, uspesima i neodustajanju govori u ovom intervjuu.

Dok smo se dogovarale za razgovor Branka je u Budimpešti gde na trgu dočekuje studente bicikliste koji pedaliraju do Strazbura tražeći da se utvrdi politička i krivična odgovornost vlasti u Srbiji koja ovaj zločin pokušava da zataška.

Nije se moglo desiti da i u tom trenutku kada naši studenti biciklisti najzad svetle Evropom, ja ne budem tamo, iz mnogo razloga. Deo moje vojvođanske, srpsko-mađarsko-nemačke  familije je iz Novog Sada pri kraju Drugog svetskog rata, dakle u prošlom veku, bežeći svako od druge vojske, izbegao i u Budimpeštu. Moji preci, svi rođeni u Novom Sadu, koji su nedeljom ručali za istim stolom, bili su primorani, zapravo naterani da se raziđu u tri države na dva kontinenta, jer se svako se bojao druge vojske. Novi Sad i Budimpešta, danas dve naše kuće, mesta su okupljanja familije. Nije bilo svečanijeg trenutka za mene na Trgu heroja u  Budimpešti od tog dana kada su stigli studenti iz Novog Sada! Baš kao i moji nekada – na putu u slobodniji život i pravedniji svet!  Sa mnom su, osećala sam to, bili svi moji, doterani i nasmejani! Vijorila se, opet, zastava Novog Sada na Trgu heroja! Pobednička! Ništa ne nestaje, svemu dobrom uvek ima traga, dobro se nastavlja! Uvek.”

Iz svakog tvog teksta, svake reči i delanja vidi se jasna podrška ugroženima, žrtvama (tranzicije, rata, nepravde…). Zašto?

Moj brat Krunoslav često u društvu kaže: „Pazite šta govorite pred mojom sestrom, ona će sve napisati!” Život treba da ostane zabeležen. A, novinarski je posao, između svega ostalog, da i junacima pomogne da ostave traga. Toga je sve manje, jer je zla i nepravde sve više. Valjda zato te publikacije i knjige o studentima revolucionarima, migrantima, beskućnicima, Romima… Vidim patnju oko sebe i ne ostajem ravnodušna. Meni, čoveku i novinarki, savest je zbog toga uznemirena i ne smem, ne mogu i neću da ćutim. Najmanje što mogu da učinim je da pišem o njihovim sudbinama, i da nadležne uznemirim prikazivanjem načina života nevoljnika, i nateram ih da se odnos prema tim ljudima promeni. Pogotovo u zemlji kao što je Srbija – gde polovina stanovnika ne zna, a druga polovina neće da zna šta se oko njih dešava.

Sa Perom i perom protiv bezumlja rata

Supruga, i saborca Petra Petrovića, novosadskog novinara i dugogodišnjeg urednika i „Dnevnika“, „Nezavisnog“, „Naše Borbe“ i „Danasa“ upoznaješ 1982. godine i od tada ste zajedno na prvoj liniji novinarskog fronta. Kako ste se upoznali, radili zajedno, živeli novinarstvo… ?

Upoznali smo se u redakciji, naravno! Desilo se da baš u to vreme Pera bude na mestu urednika Novosadske hronike „Dnevnika“, gde je i bio moj prvi radni dan u novinarstvu. On – naj-novinar i urednik, ovenčan mnogobrojnim novinarskim nagradama, proputovao pola sveta, držao je noge na stolu, cepao nevešto sročene šlajfne tekstova mladih saradnika i uglavnom urlao – ajde, brže, šta je ovo, gde je tu vest, ne pišu se ovde literarni sastavi, nema mama, tata, Božić, Uskrs, ima samo redakcija…! Mnogi su od panike i stresa išli oko Futoške pijace i plakali. Ja, nisam: „Nemojte, molim vas, više vikati, ni moja mama ne viče na mene, a kamoli neko drugi! Lepo mi objasnite i ja ću sve naučiti!” Samo me je pogledao ispod naočara, spustio noge sa stola i zaćutao. Te godine mi je, držeći jednu ruku na ramenu dok sam ja kucala na pisaćoj mašini stotu šlajfnu dnevno, strpljivo davao lekcije o novinarstvu… Iste godine smo se na Iriškom vencu ispred spomenika Sloboda prvi put poljubili… Bilo je (obostrano): il’ za njega, il’ u Dunav s brega! Posle šest godina smo počeli da živimo zajedno, a posle 30 smo se setili da se i zvanično venčamo… Najviše vremena proveli smo u redakciji i na ulici, u protestima i borbi bili smo 30 godina (sad me neprestano mori pomisao, zašto Pera i mnogi naši prijatelji i kolege nisu dočekali današnju revoluciju!). Uvek i u svemu je bilo žestoko. Koliko smo samo puta bili ozbiljno ljuti jedno na drugo, letelo je – ne perje, nego se savijalo drveće… Ja sam, osim zaljubljena, bila i, ne znam, Pera bi to morao da kaže, kakva… On je bio zaljubljen, pametan, hrabar, brz, obrazovan, vrhunski zanatlija novinar, padobranac, skijaš…

Branka se neumorno bori za novinarsku profesiju. Sa grupom koleginica i kolega osniva 17. 1. 1990. Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV). Jedan od trenutaka koji je obeležio njen profesionalni i lični život je izveštavanje sa ratišta u Borovu Selu i Dalju na koje je otišla na sopstveni zahtev „da izveštava sa fronta gde su na silu regrutovana i neka nesrećna golobrada novosadska deca, koja su se tresla i plakala u rovovima”:

Pružali su mi pisma da odnesem u Novi Sad njihovim mamama… Poluluda, teturam se do nekog tzv. štaba smeštenog u jednoj osnovnoj školi… Na kapiji u blatu sklupčana leži jedna žena, ne diže glavu, glasno leleče… Nisam uspela da saznam ko je, šta je, zašto… Pitam u tom tzv. štabu komandanta (odgovarao je kasnije za ratni zločin pred Tribunalom u Hagu) šta je s tom siroticom pred kapijom, a on kaže, svi su se iz jedinice njenog sina Aleksandra vratili iz neke klanice, samo on nije! Ne zna mu se traga! Svi njegovi drugovi ćute! Vratim se u redakciju, napišem… Žena, Novosađanka koju sam zatekla ispred kapije škole, videla je u međuvremenu u novinama da sam i njenu tragediju spomenula u tekstu i svaki dan je, posle toga, dolazila u redakciju da me pita da li neko nešto javio o njenom sinu! Posle nekoliko dana zvoni telefon – „Ovde komandant… Hteo sam da vam kažem, Branislava, da smo saznali da je Aleksandar zarobljen, mučen, ubijen, pa ako gospođa dođe, kažite joj…!” Da mi je bio blizu, ta fekalija od tzv. čoveka, zadavila bih ga zubima, rekla sam mu – „Vi ste ga poslali na front, vi ste dužni da kažete majci šta ste učinili s njenim detetom!” Žena je dolazila i dalje u redakciju i pitala me znam li šta o njenom sinu… A, ja sam lagala da ne znam… Ja se i danas budim noću i mislim o tom svom ćutanju…

Novinarka, antifašistkija, feministkinja

Branislava Opranović (1959, Novi Sad) je novinarka, antiratna aktivistkinja i feministkinja, koja je karijeru gradila u listovima „Dnevnik“, „Naša borba“, „Danas“, „Autonomija“ i drugima. Jedna je od osnivačica NDNV-a, učesnica antiratnog protesta „Prozor“ i dugogodišnja saradnica Ekumenske humanitarne organizacije. Tokom ratova devedesetih napustila je „Dnevnik“ zbog ratnohuškačke politike, a nakon petooktobarskih promena uređivala njegovu „Novosadsku hroniku“. Posebnu pažnju usmerava i posvećena je obukama i mentorskom radu sa studentima i mladim novinarima, kroz saradnju sa civilnim sektorom i univerzitetima, te na taj način kreira novinarski ekosistem ne samo u Vojvodini, nego i u regionu. Bavi se analizom govora mržnje, radi i pomaže marginalizovanima, i dosledna je u borbi za mir, pravedno društvo i slobodu medija. Njen odnos sa kolegom i partnerom Petrom Petrovićem bio je oslonac te, zajedničke, borbe. Danas aktivno u grupi “Žene za promene”, učestvuje u građanskim i studentskim protestima protiv nasilja i autoritarnog režima.

Rat u Jugoslaviji je tema koja te zaokuplja tokom čitave karijere. Da li možemo da kažemo da su tvoji tekstovi i analize rezultat brojnih studijskih poseta i neumornog rada na terenu i u redakciji?

Kada je organizovano prvo suđenje za ratne zločine u Tribunalu u Hagu izveštavala sam za Dnevnik. Sa mnom je, na moj zahtev, išla i jedna moja mlada saradnica iz naše gradske rubrike, redakcija je to bespogovorno prihvatila. Nedugo kada smo se vratile iz Haga, uhapšen je i isporučen Slobadan Milošević. List Dnevnik je tada, zahvaljujući našem boravku u Hagu, dakle mom i moje dece bio prvi koji je objavio specijalni dodatak o Tribunalu, fotografiju ćelije koja je čekala Miloševića, razgovor sa upravnikom zatvora, itd…  Isti taj tim mladih novinara, u kome sam ja bila samo prva među jednakima, isto popodne kada je ubijen premijer Zoran Đinđić, pripremio je specijalni dodatak o stravičnom događaju i ulozi ovog čoveka u reformama i demokratskim promenama u državi. U međuvremenu, uvedeno je vanredno stanje… Pera je reagovao munjevito, dodatak je napravljen odštampan, a moji lepi, hrabri i pametni novinari gradske rubrike dobrovoljno su se javili, i nakon što su napravili svojih osam strana, raspršili se po ulicama Novog Sada i prodali ceo tiraž dodatka. Radili su celu noć, dok se u državi spremao haos… Novac od prodatog tiraža poklonili smo, opet na njihovu inicijativu, Dečijem selu u Sremskoj Kamenici. Poduhvata je bilo još sijaset, ali mislim da i ovi o kojima sam govorila daju dobar deo odgovora na pitanje šta ja mislim koje sve osobine novinar treba da ima. To su, valjda, ti neophodni (takozvani) talenti, veliki i neprekidni rad, pismenost, odgovornost, čast, istinoljublje, izdržljivost, nos za vest, kuraž, veliku kuraž…

Pišeš godinama o tihim, ali snažnim borcima i borkinjama protiv rata u Jugoslaviji. Autorka si niza tekstova i dokumentarnih filmova o antiratnom pokretu u Vojvodini i Srbiji. Koje bi spomenula kao najvažnije?

Najtraumatičniji dani za mnoge od nas bili su oni za vreme rata u Jugoslaviji. Suprotstavljanje tom bezumlju, klanici i mržnji bila je naša čvrsta volja bez obzira na cenu ostajanja bez posla i egzistencije i naša životna i novinarska misija. Bili smo u manjini, na žalost, ali nismo ćutali, borili smo se i perom i dušom i telom! Borba tih ljudi, među kojima smo bili i Pera i ja, i mnogi naši prijatelji i kolege (na žalost neki više nisu sa nama, nisu dočekali da vide revoluciju danas) morala je ostati zabeležena. Napisala sam istraživački tekst o tom otporu, pod naslovom Ljudi koji su imali petlje u mozgu, časti u srcu i istine u olovci. Sa još četvoro kolega sačinila sam film Nisu ćutali o antiratnim aktivnostima pojedinih novinara i članova NGO za vreme ex-YU rata. Living together bio je projekat NDNV i Udruženja BH novinari Živeti zajedno – serija tekstova i dokumentarnih filmova o pomirenju i obnovi međuetničkog poverenja u Srbiji i BiH.”

Prvi put si iz „Dnevnika” otišla u vreme rata u Jugoslaviji. Odbila si da učestvuješ u propagandnoj mašineriji režima. Odričeš se novinarstva i oslanjaš na svoje studije nemačkog jezika i poznavanje mađarskog, pa držiš časove i prevodiš recepte! Kako ste preživeli taj period?

Vukovar šljašti (gori) kao božićna jelka; Dete čeka tatu na nišanu; Srbija nije u ratu (a u Kać u jednom danu stiglo u kovčezima osmoro mrtvih mladića s fronta); na dežurstvu, uveče na prelomu lista muva se neka spodoba i proverava da li u čituljama piše da je neko poginuo u ratu, trenutno se menja tekst…! Ovo su samo neke od bljuvotina i primera govora mržnje u listu Dnevnik, zbog kojih smo organizovali štrajk – svi, ujedinjeni štamparija i redakcija… Nekadašnja Slobodna Vojvodina Toze Markovića prvi put u istoriji nije izlazila bezmalo dva meseca… Bila sam u štrajkačkom odboru, štrajk je slomljen ucenama, pretnjama, podlom prevarom… Dvadesetoro ljudi šalju na prinudni odmor, a Pera i ja odmah s početka tog prokletog YU rata dajemo otkaz zbog nenovinarstva i laganja, te gnusne propagande i pokliča „Ubij, zakolji, proteraj…!” Napuštamo Dnevnik i zajedno izlazimo na ulicu! Zajedno, to je bilo važno! Rat. Inflacija. Oboje bez posla, bez novca, troje njegove dece u školi, naši roditelji penzioneri… Prvo smo prodali auto, peglicu i kupili detetu naočare… U nekim danima bukvalno nije bilo šta da se jede i bilo je strašno! Plašili smo se, naravno… Ali, strah počinje da jenjava čim se jutrom probudite i shvatite da ste svojom voljom odlučili da ne budete nečasni. Biciklom, ili švercujući se u autobusu išli smo da sadimo i sejemo povrće u bašti mog dede Petra Radosavljeva u Futogu, Pera je noću radio u štampariji, ja prevodila kulinarske recepte s mađarskog i držala časove nemačkog… Mučili smo se, ali nismo bili nesrećni, nismo se kajali, dapače. Drugačije, za nas niti je moglo, niti bismo dopustili da bude… Jedino se u ovakvim situacijama nismo raspravljali ni sekund, ništa se nismo ni dogovarali, takvi potezi su se podrazumevali… Moglo je biti tako i nikako drugačije. I ponovo bi tako bilo. Valja deci pogledati u oči, valja hodati ulicom i ne saginjati glavu, mali je ovo grad…! Sva moja novinarska deca otišla su iz redakcije, na šta sam bila preponosna – znači dobro sam im objasnila kako treba, dobro su shvatili lekcije. Posle toga ni ja više nisam imala tamo šta da tražim.

Ne odustaješ od tih svojih profesionalni principa. Zašto si drugi put u Dnevniku dala otkaz pre četiri godine?

Radila sam svoj posao – pisala o stvarnosti u raspadnutoj, ugnjetenoj, siromašnoj i poniženoj Vojvodini i njenim građanima, a oni to uglavnom nisu objavljivali (u novine je ulazila samo SNS propaganda o idiličnom životu i napretku Srbije, dok su ljudi gladovali i lečili decu dobrotvornim akcijama), neprekidno su mi slali opomene pred otkaz, smanjivali platu, premeštali na mesto mlađeg saradnika… Sa manjim gađenjem sam gutala to što ovu, u vreme Tozine Slobodne Vojvodine, te u Perino i moje vreme i vreme učene, moćne naše novinarske dece – časnu kuću, danas vode barabe i gadovi. Manje mi se povraćalo i zbog sadašnje tzv. uređivačke politike, koliko nisam mogla da podnesem to nereagovanje, to ćutanje kolega na zlo, te uvučene vratove… i te miševe koji su trčali po Redakciji i tu prljavštinu u novinama i u klozetu. I, naposletku, ali zapravo najvažnije i najteže svarljivo bilo je gledati to što decu, tzv. mlade novinare uče da baš tako treba – poltronski, bezmozgo, bestidno, sramno i neprofesionalno! I, dala sam otkaz – kući sam stigla ovog puta sama, bez Pere, i zbog toga očajna. Ali, nisam bila nezadovoljna sobom – moralo je biti tako i nikako drugačije.

Za vreme studentskih protesta 96/97. u NDNV-u radiš u timu koji priprema studentski Proglas i Nezavisni – vojvođanski građanski list. Vi, stariji novinari, napravili ste neku vrstu sigurnog prostora u kojem se okupljala novinarska, intelektualna i umetnička scena Novog Sada, i praktično ste živeli i radili u prostorijama Društva sa mlađim kolegama.

Potom su, nekoliko godina kasnije, tu, zajedno s nama stanovali otporaši. Bukvalno smo u prostoru NDNV u Zmaj Jovinoj živeli zajedno, radili, jeli, spavali, protestovali, urlali sa Prozora vesti, imali našu zajedničku antiratnu misiju… „Prozor” je jedan od najvažnijih momenata u istoriji novinarstva, ne samo u Vojvodini i Srbiji, nego i u regionu. Novinari i novinarke čitali su vesti uživo sa prozora NDNV u glavnoj, Zmaj Jovinoj ulici, u Novom Sadu. Ova akcija bila je otpor ratnohušačkoj politici i propagandi režima Slobodana Miloševića i okupljala je novinarsku, intelektualnu, umetničku i kulturnu elitu grada.

Vi pored mladih ljudi ne možete biti ni umorni, ni apatični, ni nazadni, ni kukavica… Jedni od drugih smo učili i nekako se uvek nežno čuvali. Kada su oni pošli peške za Beograd da podrže svoje kolege, znali smo Pera i ja za svaki njihov žulj, o tome smo zajedno sačinili i knjigu Ove noge nisu male, mnogima su pamet dale – mi tu imamo sporednu ulogu, jer to je, zapravo, skup dokumenata o nesumnjivo istorijskim danima za ovu zemlju i almanah njihovih, studentskih revolucionarnih poduhvata!

Dirljive su priče i anegdote u kojima se sećaš dogodovština koje ti je Pera „priređivao”. Kako je jedna nedeljna supa napravila pometnju i, na kraju, ostala zapamćena kao jedna od najlepših u kojima su akteri još i studenti?

Jedne subote kasno uveče, vraćamo se smlavljeni iz NDNV-a, pravili smo studentski Proglas (protesti 96/97) i Nezavisni. Pera: „Znaš, pozvao sam sve studente koji nemaju mamu i tatu u Novom Sadu, da dođu sutra kod nas na supu, nedelja je!”. „Ti si lud, sad mi kažeš! Kuvaj sam!” Pozajmljivali smo lonce iz komšiluka i kuvali supu do ujutro! Vrata nismo zatvarali, deca su dolazila ćutke sedala za sto, jela, odlazila, ja perem i menjam tanjire, pa tako ceo dan… Pera sipa, mazi ih po glavi, oni se malo trzaju, ali srču supu sve u šesnaest… Pera mi namiguje i šalje poljupce… Oboje rastemo kao pauni!

Napravila si takav tim mladih ljudi da ste za vikend izdanje „Dnevnika” imali tiraž od 20.000 primeraka. „Novosadska hronika“, koju si uređivala, nosila praktično taj tiraž. Šta si praštala svom mladom timu, a šta je bilo neoprostivo i nedopustivo?

Godine 2000, kada smo bili uvereni da smo srušili diktatorski režim za večito, vratili smo se Pera i ja u Dnevnik, on za glavnog urednika. Meni je ponudio da budem urednik Novosadske hronike. Pristala sam pod jednim uslovom – da moji saradnici budu deca s ulice, dakle iz revolucija – studentskih protesta  96/97, iz Otpora, oni neposlušni, oni koji su išli peške za Beograd, koji su blokirali fakultete, koji su pravili Proglas i pisali za Nezavisni, koji su srušili Miloševića, oni koji su pružali otpor, umeli da misle i da se bude, da se bore, imali ideale, bili vredni i pametni, oni koji su učinili da na čelu Novog Sada, glavnog grada Vojvodine, ne budu nacionalisti i ratni huškači. Malo li je! Tako je sve počelo. Bilo je, zapravo, jednostavno – ja sam njih, nadam se u dobrom smislu, kinjila, zahtevala da mukotrpno rade, učila ih novinarstvu, oni mene svemu drugom novom u životu! Ne preterujem kada kažem da smo radili danonoćno, trebalo je svaki dan ispuniti osam strana gradske rubrike vestima i informacijama, ali tako da nam ništa iz života Novosađana i funkcionisanja grada ne promakne! Uspeli su! Uspeli smo! Kad nismo radili, zajedno smo izlazili, smucali se po kafeima i kafanama, pravili žurke do ujutro, pa odande na posao… „I ako dođete kući u četiri ujutro, do osam imate četiri sata da spavate, u devet morate biti budni trezni, umiveni, očešljani i  u beloj košulji u redakciji, je li to jasno! O tome da morate imati u glavi temu za sutrašnje novine, da i ne govorim! Na press konferencijama hoću da sedite u prvom redu i da prvi pitate i da najpametnija i najprovokatnija pitanja postavljate! Čitanje, i opet čitanje, učenje i znanje! Ne znam kada ćete stići, ali to takođe mora! Samo u tom slučaju ako se u svemu ovome slažemo, možemo da budemo tim i ekipa!” Na ovo sam dobila odgovor, mnogo godina kasnije, od jednog ženskog deteta, koja je otišla u drugi grad i na sasvim drugačiji posao. Kada sam je pitala kako se snašla, rekla je: „Ko je s tobom Branka radio, ni pakao mu neće teško pasti! Dobro sam,  ja sad ovde znam više nego drugi i ništa mi nije teško i glavna sam!”

Jedan od te dece (namerno ne spominjem ničije ime, ima toliko sjajne dece i njihovih moćnih tekstova, ne bih da se ogrešim i nekog izostavim…) smislio je da se preruši u prosjaka, čitav dan provede na ulici, o tome napiše tekst… Svi, ali svi, čitava ekipa Novosadske hronike bila je na ulici, u tajnosti i sakriveni, posmatrali smo, beležili i učestvovali u ovoj akciji o kojoj niko, ali niko, ni naši najbliži nisu smeli da znaju ništa. Veliki test humanosti stavili smo pred Novosađane taj dan, slučajnim prolaznicima pored prosjaka i ne samo njima već i Hitnoj pomoći, policiji, prodavcima, kelnerima… Novinar je za objavljenu reportažu dobio vrednu novinarsku nagradu, a Novosađani su videli svoje pravo lice u ogledalu empatičnosti, robovanju predrasudama, ispoljavanju ljubavi i mržnje, te istinske (ne)brige za sugrađane…

I danas pamtiš gotovo sve novinare i novinarke sa kojima si sarađivala i koje si učila novinarskom poslu, još ih zoveš svojom i Perinom novinarskom decom. Imaš li poruku za svu tu vašu novinarsku decu? Jesi li zadovoljna rezultatom?

Plačem dok odgovaram na ovo pitanje… Jedno naše novinarsko dete, Svetozar Krstić, pametan i talentovan, meka duša (s Perom je bio osobito blizak) je pre dve godine preminuo… Pozlilo mu je, kasno su ga pronašli na ulici, već u vrlo teškom stanju i lekari nisu mogli ništa… Bio je na zadatku i dugo su u sadašnjoj redakciji (sa šugavim, zanatski nečasnim ljudima na čelu) čekali da on pošalje vest, pomislii su, isprva, da je negde zaglavio u kafani! Idioti, da su istinski poznavali tu našu decu novinarsku znali bi da se nikada ne bi desilo da ih bilo šta ovozemaljsko, a što je u ljudskoj moći, spreči da pošalju vest, pa makar sto puta bili u kafani! Čim vest ne šalju, znači da je neka ozbiljna drama! Ja to bez dileme znam za svakog od naše novinarske dece! I niko ne sramoti ni sebe, ni novinarstvo! To je taj pravi, dobar rezultat. A, još još bolje je što se i danas srećemo na ulici i na ozbiljnim zadacima, uvek su primetni, najvažniji i u prvim redovima – ili su s novinarskom beležnicom/telefonom/kamerom/mikrofonom u rukama, ili u protestnoj koloni urlaju „Pumpaj!”

Zašto si sada na ulici? Kako vidiš studentske proteste i njihovu genezu i uticaj na razvoj društva, a potom i tvoju potrebu da ih podržiš?

Pa, stalno sam na ulici, valjda je to neki usud! Jednom novinarka – uvek novinarka, jednom revolucionarka, uvek revolucionarka! Na ulici sam i zbog toga što smatram da mi je, kao i svim svesnim i odgovornim građanima, sada tamo mesto! Hvala studentima koji su pokrenuli, artikulisali bunt, a ponajviše što su uspeli da toliko rašire taj front bunta! To je istorijski uspeh za ovu učmalu, siromašnu, zemlju polupismenih ljudi s korumpiranom, kriminalnom klikom na vlasti! Da studenti urade samo to što su do sada uradili i da tu sada stanu, bio bi to, istorijski, dovoljno značajan skor za čitav život svakog od njih. Dakle, oni su svoje uradili za tri, ne za jedan život! Nadam se i priželjkujem, a verujem da to želi i većina građana Vojvodine i Srbije, da svi mi već koliko danas shvatimo u potpunosti nužnost da je sada svako od nas na potezu! Samo u tom slučaju možemo da se nadamo promenama, koje će teći sporo, ali će ih biti, nema nazad! Da li će te promene teći onako kako je svako od nas zamislio? Naravno da neće. Promene su već začete i u mnogo čemu važnom već načinjene. Kako će te promene dalje teći i hoće li ova zemlja i njeni građani progledati gledajući u levo, demokratski, čovekoljubivo i pravdoljubivo, empatično, institucionalno uređeno društvo, a ne u desno, konzervativno i klerikalno, u šta će se sve izroditi, moje generacija, sva je prilika, neće doživeti da sazna. Ali sadašnji mlad svet (vrti mi se u glavi od zadovoljstva saznanjem da su neki od naših đaka roditelji ove dece na ulici), sudeći po ovome kako sad teče priča, sigurna sam da hoće! A, kad spoznaju da sve može biti podložno promenama, onda će uvek iznova umeti i moći i da menjaju ono što smatraju da treba! To je za nas, učitelje, više nego dovoljno da budemo iskreno zadovoljni svojim đacima i novim generacijama!

Drugi o Branislavi Opranović

Dubravka Valić Nedeljković: „Branka Opranović, novinarka“

Branka Opranoć je negovala i duh redakcije Dnevnikove Novosadske hronike, zajedništvo, jedinstven pogled na uređivački koncept…  Po tome se ova redakcija zaista izdvajala u odnosu na sve ostale, a za to je zaslužan uvek urednik. Mladi novinari i novinarke koji su tada radili u Novosadskoj hronici su doista bili profesionalci bez radnog vremena, kad god i šta god je trebalo bespogovorno su se odazivali na radni zadatak. I njihova urednica je takođe to bila 24 sata 365 dana u godini.

Branka Opranović je svojim znanjem i profesionalizmom umela da iskoristi trenutak i od sasvim minorne rubrike u listu Dnevnik „Novosadske hronike“ napravila vodeću. Nije bilo baš ni lako raditi sa Brankom jer je bila glasna i beskompromisna, gurala je svom silom dok ne bi ostvarila ono što je iskreno smatrala da jeste profesionalno.

Igor Mihaljević: „Po svaku cenu čuva novinare i novinarke“

Branka, bez sumnje, spada u red najborbenijih i najpožrtvovanijih novinarki i urednica sa kojima sam radio, za ovih 26 godina.

Slično pokojnom Petru Petroviću, njenom partneru i tada glavnom uredniku lista Dnevnik, Branka je spremna da po svaku cenu sačuva svoje novinare i novinarke, bude im mentorka i oslonac u svakoj tački karijere… Branka je imala i profesionalnog i privatnog vremena za svakog od nas, zbog čega je naš odnos tokom decenija prerastao puku relaciju urednica-novinar i danas smo bliski prijatelji, u ovim nemilim vremenima.

Teško mi je da zamislim bolju urednicu gradske rubrike u vojvođanskim novinama. Njeno obrazovanje, informisanost, upućenost i neposrednost, činili su sjajan arsenal kvaliteta neophodnih za ovu profesiju. Njeno vojvođansko, multietničko porodično stablo i znanje jezika i kultura, činilo je da Branka u poređenju sa drugim urednicima izgleda uvek malo viša, šira i dublja, u kontekstu karakternih, nasleđenih i profesionalnih osobina.

Ne manje bitno, Branislava Opranović je osvedočena borkinja za demokratiju, slobodu i lepotu. Izrazita antifašistkinja i ljuta saborka u najtežim vremenima, Branka samim svojim postojanjem podseća da je i u najgorim vremenima moguće sačuvati etiku, estetiku i čist obraz. 

Sanja Ignjatović Eker: „Ona zna!“

Jedno sam od „Brankine dece” iz, rekla bih, najlepšeg vremena novosadskog Dnevnika, 2007/08. Stigla sam na praksu kao student prve generacije Žurnalistike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu i posle sedam dana shvatila da bih da menjam televizijsku redakciju, u kojoj sam tada radila pet godina, za Dnevnik. Branka je jedan od glavnih krivaca za to, ako ne i najveći. Energija, srčanost, znanje, etika, strast za novinarstvom, predanost poslu i sve ostalo čime nas je „zaražavala” svakodnevno u redakciji je ono zbog čega niko od nas u Novosadskoj hronici nije ostajao imun na takav pristup poslu i svakodnevno nas je pravila boljim novinarima nego što smo bili juče.

Posebna epizoda bilo je pokretanje novih strana Novosadske hronike, čiji je slogan bio „Ona zna”. Iako se ženski rod ove zamenice odnosio na Novosadsku hroniku, mogli bismo, a da ne zvuči pretenciozno, da ga tumačimo i kao „Branka zna”.

Intervju je deo rada „Životna priča novinarke i revolucionarke Branislave Opranović“, nastalog u okviru alternativnog interdisciplinarnog, visokoškolskog obrazovnog programa „Ženske studije 2025“ u organizaciji Centra za ženske studije iz Subotice čiji je cilj da ukaže na složenu i izazovnu dinamiku između profesionalnog i ličnog, političkog i intimnog, i osvetli prostor u kojem su žene, novinarke i/ili aktivistkinje, morale da se izbore sopstveni identitet, autonomiju i poziciju. Brankina priča svedoči o istrajnosti i hrabrosti žene koja nije bila samo pasivna hroničarka vremena, naročito u vreme ratnih devedesetih, nego aktivna učesnica u njegovom oblikovanju i definisanju.

Ivana Gordić Perc (Autonomija, foto: privatna arhiva)