Ime Srđana Aleksića, pored čije se spomen pločom nalazimo, kao i svake godine u ovo vreme, odavno je već postalo posebnim simbolom ljudskosti – materijala veoma retkog koji se nalazi isključivo u ljudskim dušama. U nekima ga ima u količinama nepreglednim, a u nekima ga nema ni koliko bi za nokat moglo stati. I po tome se ljudi i razlikuju, odnosno, razlikuju se još po mnogo čemu, ali je ova razlika najbitnija jer čini temelj svake društvene zajednice. Tamo gde ima ljudskosti, ljudi opstaju bez obzira na nemaštinu, glad i svaku drugu nevolju, a tamo gde je nema, sve je sklono padu i truležnom propadanju, satkano od laži, prevara i manipulacija svake vrste.

Srđan Aleksić je, svojom žrtvom, te daleke 1993. godine, meseca januara, poslao znak da i u najmračnijim vremenima, vremenima rata i bratoubilaštva, ljudskost ne umire. Kao slabašni plamičak zasvetleo je u tom mraku za koji se činilo da je prepokrio sve i da ničeg drugog, do mraka i nema. Svojom žrtvom ukazao je na još nešto što je tada bilo, a i sada jeste, veoma važno: svaki ideološki zanos koji nije u stanju da se zaustavi pred integritetom pojedinačnog života, samo je maska za golo nasilje bez obzira na zastavu ili parolu iza koje se krije. Tamo gde je pojedinačni čovek isto što i nula, i sam pokret je nula i njegovi ciljevi su nula, a i rezultat njihov nije ništa veći. I obrnuto, tamo gde je u središtu političkog i svakog drugog aktivizma čovek i njegov boljitak, a ne nacionalni i ideološki projekti, što je danas drugo ime za mafijaški biznis, dobija se rezultat kojim i sama zajednica postaje kvalitetnija i perspektivnija. Nema slobodne nacije bez slobodnog čoveka, niti ima nacionalnog interesa ukoliko on, bar jednim svojim delom, ne počiva na interesu pojedinca.

Srđan Aleksić nije znao da će umreti. On je u svoju akciju, koja ga je posle koštala života, pošao verujući u ljude, polazeći od pretpostavke da u svakom čoveku postoji to zrno ljudskosti na koje se može računati.

Prevario se.

Ovako razmišljaju samo dobri ljudi koji polaze od sebe i sopstvenog poimanja svoje uloge u društvu, odnosno od toga kakva bi ona trebalo da bude. Ali, u tome jeste tragika celog ovog slučaja, jer su osnovni međuljudski odnosi postavljeni naglavačke. Zlo je to koje je sveprisutno, dok je dobro samo dobrodošli izuzetak. Za dobro se treba boriti svim silama i uz sve rizike, uključujući i gubitak sopstvenog života, dok se zlo može činiti i nečinjenjem. Nisu li grobari svih velikih ideja bili oni koji su stajali po strani? Nisu li ćutolozi i takozvani apolitični, nadpolitični i nezainteresovani, oni koji tek što su, kao, pali sa kruške pa ne znaju gde su se našli, u stvari veoma aktivni učesnici u svim velikim sahranama najplemenitijih  ideja i čovekoljubnih stremljenja? Oni ne ubijaju. Oni samo nemaju ništa protiv.

E, upravo taj, ovčiji poredak narušio je primer Srđana Aleksića koji je postao sinonim za još mnogo takvih herojskih podviga koji su se tokom minulih ratova na ovim prostorima dešavali u zonama najžešćeg krvoprolića. Dobri ljudi ne vide, niti žele da znaju ko je kakvog opredeljenja, već hitaju da pomognu čoveku u nevolji. Zli, takođe ne gledaju na opredeljenja, već čine zlo svakome na koga naiđu. Aleksića su ubili njegovi sunarodnici i saborci, i to samo zato što se suprotstavio njihovom porivu za ubijanjem. Oni su tada branili i odbranili nečoveštvo u sebi i, Srđanovom smrću, se samo potvrdili kao neljudi. Rat, po prirodi svojoj, jeste generator svih zala, ali je poslednja odluka o tome sme li se, ili ne sme preći ta tanka linija koja deli čovečnost od svoje suprotnosti, zločin od nezločina, uvek i samo – individualna.

Ako već pominjemo znake i simbole čoveštva i nečoveštva, ukazaću vam na još jedan: mi ovde stojimo ispod dve table. Jedna je spomen-ploča herojstvu jednog čoveka, a ova iznad, premazana i slepa, takođe je simbol: znak ćutećeg, potuljenog i podmuklog zla koje svim svojim silama potencira zaborav, prikrivanje, koje laže, kleveće i spletkari. Koliko je samo truda uloženo da se, decenijama nakon Srđanovog stradanja, njegov heroizam ne samo poništi već i zaprlja najodurnijim gadostima. Mnogi koji su činili slične podvige zauvek su sahranjeni u bezdanima kolektivnog zaborava. Onog trenutka kada se ovde nad našim glavama bude pojavila i zvanična tabla sa imenom ovog prolaza, znaćemo da za ovu lokalnu zajednicu ima, makar i veoma slabašne, nade. Isto će važiti i za oslobođenje imena Nebojše Glogovca koje još uvek nema zvaničnu dozvolu da se njime nazove vodeća ustanova kulture u ovom gradu. Sticajem okolnosti i Srđan i Nebojša potiču iz istog mesta, iz Trebinja.

A odakle potiče zlo koje ih zaliva zaboravom i ignorisanjem?

Odakle je ono došlo?

Doneli smo ga sa sobom.

Doneli smo ga pristankom na ćutanje, kada je, jedna po jedna, ukidana elementarna moralna norma, kada se prvo oprezno, a onda sve očiglednije i bestidnije gazilo po ljudskom pravu na život dostojan čoveka.

I danas, u ovim, ne manje mračnim vremenima, nalazimo se pred istim iskušenjima.

Već više od trideset godina traju ova naša iskušenja i ova naša, reklo bi se, uzaludna borba.

Ako mi konačno ne pobedimo zlo, ono će pobediti nas.

Tada ne bismo samo izgubili bitku, već bismo izgubili i ovo malo što je od nas preteklo.

Na sreću, čini se da je sve više onih koji nemaju nameru da se tako lako predaju.

Hvala ti, Srđane Aleksiću.

I zbog nas i zbog njih.

(Autonomija)