Normalizacija odnosa Srbije i Kosova, suverena, inkluzivna Crna Gora, celovita Bosna i Hercegovina i evropska integracija celog regiona – to su ciljevi Sjedinjenih Država na Zapadnom Balkanu o kojima je na pretresu u Kongresu govorio i Gabrijel Eskobar, novi američki specijalni izaslanik.

„Naš cilj je da podržimo uspešnu integraciju svih šest država regiona u evropske institucije i eventualno članstvo u EU. Sarađujemo sa našim partnerima u Uniji na osnaživanju poruke da je pristupanje realna mogućnost u realnim okvirima, i ključnom podsticaju političkoj volji aspiranata da sprovedu teške reforme i ojačaju otpor štetnom ruskom i kineskom uticaju kao i aktivnostima na pragu Evrope“, rekao je u svom uvodnom izlaganju.

Analitičar Siniša Vuković smatra da Eskobarovo svedočenje samo potvrđuje da se ozbiljan deo pažnje američke administracije usmerio ka Balkanu.

„Od Eskobara sam čuo očekivane, balansirane poruke, očekivano promišljene, očekivano konkretne do određene mere, što upućuje da se radi o timu koji će biti prilično spreman da se uhvati u koštac sa svim izazovima o kojima se često govori kada je u pitanju zapadni Balkan. Nije bilo nijedne iznenađujuće poruke što je najbitnije, nije bilo poruka koje su previše meke ili diplomatski uvijene, istovremeno nisu bile ni previše ekstremne, što su neki možda očekivali. To se ne može očekivait od specijalnog izaslanika jer on obavlja funkciju koja iziskuje određene diplomatske finese.“

Gabrijel Eskobar u septembru je preuzeo od Metjua Palmera dužnost specijalnog izaslanika za Balkan u Stejt departmentu. Prethodno je američki predsednik Džo Bajden izabrao Džefrija Houvnira za ambasadora na Kosovu, i Majkla Marfija za tu poziciju u BiH, da bi u oktobru imenovao diplomatu Kristofera Hila za novog ambasadora u Beogradu. Vuković podseća da je reč o ljudima koji iza sebe imaju ogromno iskustvo u regionu.

„Za sve one koji poznaju diplomatsku praksu, nije uobičajeno da se tako veliki broj imenovanja odnosi na ljude se već po drugi ili treći put vraćaju u isti region. Diplomatija vas često vodi na različite krajeve sveta i ne očekuje se od vas da postanete ekspert za određenu regiju. Ovde se radi o tim izuzecima, koji jesu eksperti za region, što šalje jaku političku poruku regionu i ostalima zaintersovanima za region“.

Kristofer Hil se penzionisao pre 10 godina i vodio udoban akademski život, ukazuje Siniša Vuković.

„I nakon 10 godina dolazi poziv da dođe u Beograd da bude ambasador, u trenutku kada je atmosfera na Balkanu prilično tenzična, neko se ne bi prihvatio tog posla a da ne postoji jasan cilj zašto je on tamo. Hil sigurno ne ide tamo na zasluženi diplomatski odmor nego ide tamo da bi doprineo jačanju američkog prisustva i projekcije američkih interesa na Balkanu. Jedan od njih je normalizacija odnosa Srbije i Kosova, ali normalizacije ne može biti u potpunosti ako dve strane ne žele da normalizuju odnose. Medijatori mogu pomoći, uticati, oblikovati stvarnost koja bi ih inspirisala da normalizuju odnose, ali postoji pregršt drugih aktera koji kvare tu igru.“​

Hil nije sam u toj priči, podseća Vuković i dodaje da je očigledno da je Amerika spremna da sarađuje sa EU, i da će postojati usklađenost zapadnih partnera, sto je pokazalo i Eskobarovo svedočenje.

„Iako nismo deo dijaloga i deo procesa pregovora, i dalje tesno sarađujemo sa gospodinom Lajčakom i podstičemo dve strane da budu fleksibilne, pragmatične i orijentisane prema rešenjima. Najnovije tenzije su, po meni, pokazale zapravo prilike koje imamo kada radimo zajedno, jer su na kraju pokazale da dijalog zaista funkcioniše kao forum za rešavanje problema“, naveo je na pretresu u Kongresu Eskobar.

„Sama ta saradnja šalje jaku poruku iza čega stoji Vašington, iza čega stoji Brisel i kakva su očekivanja sa dve strane. Da li će Hil biti u mogućnosti da sam reši taj problem – čisto sumnjam, mislim da mu to čak nije ni mandat, ali da će se Hil mnogo aktivnije uključivati od svog prethodnika to sigurno možemo očekivati“, konstatuje Siniša Vuković.

Međutim, imajući u vidu sadašnje tenzije na više frontova, kakav se domet može očekivati čak i od iskusnih diplomata kojima je Bajden poverio zadatak rešavanja problema na Balkanu?

„Treba imati strpljenja, diplomatija nije nešto što se dešava preko noći i rezultati će se gledati na dugom štapu. Ono što se može očekivati pre svega je jedna promišljenija i odgovornija politika prema Zapadnom Balkanu, znaće se da postoje određene granice, Balkan se prvi put posle nekog dužeg vremena neće koristiti kao moneta za potkusurivanje, neće biti korišćen kao distrakcija za neke druge politčike ciljeve u administraciji već se tretirati kao posebna celina i tema.“

Članove kongresnog podbora za Evropu, energetiku, životnu sredinu i sajber bezbednost zanimalo je i kako će Bajdenova administracija pristupiti pitanju koje Amerika naziva malignim uticajem Rusije i Kine u regionu. Jedan od kongresmena, Den Mauser, u svom pitanju je Srbiju čak nazvao „ruskim obaveštajnim centrom“ a mnoge je interesovao pristup Kini.

„Nesumnjivo je da je Kina ključni strateški priotiet SAD i Zapadni Balkan će se tretirati kroz tu prizmu. Što više Beograd i drugi glavni gradovi budu proklizavali ka Pekingu ili Moskvi na eksplicitan način, pre svega u međjunarodnim organizacijama kada su u pitanju njihove inicijative, podržavajući nešto što ide nauštrb interesa zapadnih partnera, to će dramatičniji odnos biti Zapada prema zapadnom Balkanu odnosno prema tim glavnim gradovima, prema tim administracijama. Vlasti na Zapadnom Balkanu moraju imati jasniju sliku da ono što je možda bilo moguće za vreme Trampove administracije, ta neka politika balansa, politika „korisnih nejasnoća“, sve manje će se tolerisati, jer upravo se podigao alarm da se rastući uticaj Kine jasno vidi i na Zapadnom Balkanu, i tu će se uspostaviti prioriteti mnogo jasnije“, navodi Vuković.

A kako bi sada mogli da izgledaju diplomatski „štap i šargarepa“? Uprkos podršci SAD evropskim integracijama Balkana, Vuković podseća da krajnji ishod integracija prvenstveno zavisi od stanja unutar Unije i snage desničarskih i populističkih partija u njenim članicama.

„Mislim da je šargarepa negde drugo, mislim da je šargarepa u mnogo vidljivijim odnosima u podršsci, kako projektima tako i delovanjima onih prozapadnih i prodemokratskih snaga koje zaista teže vrednostima za koje se Amerika zalaže, posebno ova administracija. Ta vrsta šargarepe je nedostajala za vreme prethodne adminsitracije i sada se vraća.“

S druge strane, kao eventualna kaznena metoda na pretresu su pominjane sankcije, pre svega u kontekstu korupcije u Bosni i Hercegovini. Sam Eskobar je rekao da administracija planira da primeni tu meru, ali da su sankcije efikasnije protiv pojedinaca. Vuković ističe da su sankcije metod ograničenog dometa.

„Pored sankcija treba razmatrati i druge metode i diplomatskih aktivnosti i pritisaka diplomatskih, možda čak i političkog pritiska koji se može ostvariti mimo sankcija koje su najčešće vezane za ekonomsku sferu delovanja određenih političkih aktera na terenu.“

U svakom slučaju, kada u region dođe trojica iskusnih diplomata koje šalje Bajden, samo njihovo prisustvo biće podsetnik regionalnim liderima da su njihovi politički potezi u oštrijem fokusu Vašingtona.

„Mislim da je to ključna poruka. Mislim da je to poruka: vodimo računa, obraćamo pažnju i posmatramo vas. Sada sve zavisi na koju od te tri stavke neko želi da se fokusira, ali pažnja je nesumnjivo usmerena“, slaže se Vuković. On podseća da se jedini slučaj sličan slanju Kristofera Hila na Balkan dogodio pre čak 60 godina.

„1961. godine Kenedi je imenovao Kenana, nakon deset godina od penzionisanja, za ambasadora u Jugoslaviji zato što je Jugoslavija počela da predvodi pokret nesvrstanih koji je bio velika nepoznanica za Ameriku. I trebao je iskusan diplomata koji će uspeti da kanališe američke, zapadne interese a i držati Jugoslaviju dovoljno vezanu za zapad a da ne odluta u stranu za koju nisu znali koja će biti. Mislim da je slična poruka Hilovo imenovanje ovog puta“, zaključuje profesor univerziteta Džons Hopkins.

(tekst i foto: Glas Amerike)