Ne podnosim nove godine. Ne volim božiće. Gade mi se rođendani, pogotovo moji. Podsećaju me na sva moja očekivanja koja sam zadao sebi, ali nisam ispunio, na sve okupljene članove porodice koji svakog dana žale što se nisu rodili u nekoj drugoj porodici, a i tada bi žalili, da su se rodili.

Ne sećam se kada sam odlučio da sebi pomognem i počnem da tražim način da uživam u novoj godini, makar u njenom dočeku. Biće da je bio neki utorak i da sam bio umoran od sebe i svog šarmantnog pesimizma. I bogati plaču, rekao sam sebi, ali probaj da vidiš kako žive za novu godinu oni koji nemaju ništa, odgovorio sam sebi.

Tri nove godine, ne zaredom, proveo sam u kampovima za izbeglice, da bih naučio šta znači prava novogodišnja želja.

U kampu iza glavne železničke stanice u Beogradu, ne mešati sa onim ruglom zvanim Prokop, sam pre, pa ima mislim pet godina, dočekao jednu novu godinu. Već samo mirisi paljene gume i jaja koja se spremaju u barakama vas stavljaju u ponižavajuću poziciju. Ne postoji opcija da vi budete neka vrsta spasioca ovde, samo vam je dodeljena uloga posmatrača… Ako možete da prenesete njihovu priču, dovoljno ste uradili za ljudski rod.

Beznađe je utkano u zidove tih voznih baraka na čijem mestu i dalje raste novi simbol Srbije – Beograd na vodi. Svi su crni od gareža, kičme su im savijene od tuge koju peške nose od svojih napuštenih domova. Očima traže od vas samo malo razumevanja.

Trideset prvi decembar je, pozivaju mene i ekipu sa kojom sam radio na filmu da im se pridružimo u proslavi. Oko vatre, koja je bila napravljena van baraka skupili su se svi. Čeka se vatromet. Tamo negde, oko Knez Mihajlove, vatromet obasjava lica ljudi i njihove želje čini mogućim.

Ovde u kampu svetlost i ne dopire toliko, vidimo da je ona tuđa, neuhvatljiva, ali ljudi oko mene su puni entuzijazma. Puštaju muziku i kreću da igraju. I ples i muzika su mi nepoznati, ali energija koju oni šalju nije, kao da ti ceo ambijent govori: Možeš ti to, možeš ti to… Jedni drugima su to poručivali, svojim telom, svojim zagrljajem.

Pre par godina sam odlučio, o svom trošku, hvala ti Vojine, da napravim priču o grupi volontera koji spremaju hranu za izbeglice, zovu se No name kitchen. Film je i dalje u montaži, a troškovi su sada već veliki. Odlučio sam u decembru da ih posetim i provedem vreme sa njima i izbeglicama. Tada su bili smešteni u Šidu, a kuvali su ljudima koji su bili razmešteni po “džunglama” u blizini Hrvatske granice.

Nekoliko noći sam proveo sa njima po džunglama, ali usred tih njiva i malih šumica postoji jedna dvospratna kuća, napuštena, koja se nalazi tik uz prugu koja vodi u Evropsku uniju, tamo gde život manje boli, barem su mi tako rekli.

Sakrivena od pogleda visokim šibljem i po kojim drvetom, kuća je poznata samo izbeglicama i graničnoj policiji. Bez prozora, svaki sprat kuće je opremljen sa šatorima u kojima ljudi žive.

Zidovi su ispunjeni porukama drugim izbeglicama, kako da se kreću, kome da se jave. Bilo je tu i dosta potpisa, poslednji trzaji u nečijem životu koju su pokazivali da je postajala osoba sa imenom i prezimenom. Pitao sam jednog klinca, koji je znao engleski, da mi prevede poruke na kojima se spominjao Alah. Za one koji se ježe te reči, isto znači i Bog, na vašem.

Rekao mi je da se zahvalju Alahu što su živi i što pazi na njih. Dugo sam gledao u klinca čekajući objašnjenje, ali ono nije stiglo.

Mrak je bio na ovom dočeku, vatra nije bila dovoljna da osvetli ni jedno lice, a kamoli njihove sudbine.

Došla je i ta famozna ponoć, grlili smo se, bilo je tiho, sakralno, u tom prokletom polju pored napuštene kuće. Svi su gledali gore sa otvorenim rukama i šakama usmerenim ka nebu. Bili su zahvalni!?

Ovu godinu sam dočekao u Kišinjevu, glavnom gradu Moldavije u prihvatnom centru za izbeglice Rome iz Ukrajine. Sve ovo vrišti na segregaciju.

Volim kada ljudski rod ima snage da i u nesreći deli ljude po boji kože. Stvarno smo jedinstvena vrsta na planeti zemlji.

Zatvoreni studentski dom su pretvorili u prihvatni centar, do sada je najčistiji koji sam video u svom životu, a bio sam u više njih. Od učionica su napravljene sobe za porodice koje su pobegle od ruske agresije.

Okićene su bile prostorije, deca su napravila crteže, ornamente, u glavnoj kuhinji studentskog doma je svirala romska muzika. Tri žene i jedan muškarac su pripremali hranu za preko sto pedeset Roma koji su bili pod krovom ove zgrade.

Nisam ni izvadio foto aparat, a već sam morao da probam specijalitet. Zapečena ikra sa belim lukom u testu, novogodišnje jelo Roma iz oblasti Odese. Da mi nije rečeno, ja ne bih znao da su ovo izbeglice.

Kroz intervjue beležio sam njihove priče o ratu, o pogibji svojih bližnjih, kućama koje više ne postoje… Pričali su mi i o prirodi Ukrajne, kako su napolju dočekivali novu godinu…

Hodao sam kroz taj prihvatni centar fotografišući portrete, pokušavajući sebe da upoznam. Zato mi i služi fotografija.

Svi su mi govorili o lepoti života i o tome šta znači samo biti živ. Hodati. Jednom ću ih valjda i shvatiti.

Družio sam se s njima i nakon intervjua, za sam doček. Svi su igrali, pod tim mislim, da su baš svi igrali. Čak sam i ja morao krenuti sa tom rabotom, a to nije baš lep prizor. Optimizam se širio kroz hodnike izbegličkog kampa.

Nije bilo vatrometa, zemlja se graniči sa Ukrajinom i odlučili su iz poštovanja prema njima da ne prave svetleći spektakl sa topovskim udarima.

Nisam imao psihičke snage da se grlim i ljubim sa ljudimau ponoć, pokušao sam se iskrasti. Ispred me je primetila baka sa kojom sam radio intervju ranije tog dana. Zagrlila me je: Ти живий.

(Autonomija)