Skip to main content

VOICE: Tražiteljke azila u Srbiji – tri priče

Građani 29. okt 2022.
8 min čitanja

Kimi iz Nigerije, Krista iz Burundija i Gulnuš iz Irana su tri mlade žene koje su po dolasku u Srbiju izrazile nameru da traže azil. Kimi je azil dobila i odlučila da ostane u Srbiji, Gulnuš i Krista su u proceduri za dobijanje azila. Članice su zagovaračke grupe udruženja Atina, koje se bori protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja. Dolaze iz zemalja u kojima su ovi problemi široko rasprostranjeni.

“Devojčice u pokretu su nevidljive, sistem ih ne prepoznaje. Govore u trenutku kada smo svesni da su prava žena ugrožena na mnogo nivoa i u različitim delovima sveta, kada su se podigle žene u Iranu, ali i devojke i žene u Srbiji i širom sveta. Ovo je vreme koje nagoveštava velike promene”, kazala je Lidija Đorđević iz udruženja građana Atina, na konferenciji “Kako stvaramo bolje prilike i šanse za devojčice u pokretu”, koja je održana u Beogradu.

Priča prva: Biti devojka znači da nemaš nikakva prava da donosiš odluke za sebe

U Nigeriji ljudi žive u strahu svakog dana života, pogotovo se mlade žene i devojke susreću sa tako mnogo opasnih stvari. Ovom rečenicom je Kimi započela priču o razlozima zbog kojih je odlučila da napusti svoju zemlju.

 “Sve devojke savetuju mlađim da beže umesto ostajanja i čekanja da im odseku deo genitalija. Zato ću radije da pobegnem u nepoznato, nego da budem među poznatim ljudima koji mi ugrožavaju život”, navodi.

Genitalno sakaćenje je jedan od dva problema nigerijskih devojčica i devojaka, koje je Kimi apostrofirala kao sasvim dovoljne razloge za beg u nepoznato: “Genitalno sakaćenje je običaj u kojem deo ženskih genitalija biva namerno odsečen. Još ti kažu da ti time čine uslugu jer ti pomažu da sačuvaš nevinost, za šta zapravo nema nikakvog medicinskog dokaza”.

Drugi problem o kojem je govorila je menstrualna čistoća. Naime, devojčice se od malena uče da kad imaju ciklus, moraju da koriste krpe ili travu, jer nema ni jednog higijenskog proizvoda za njih.

“Zbog toga devojčice upadaju u još veće probleme, jer dopuštaju onima koji imaju novac i mogu da nabave sanitarne proizvode, da ih navedu na razne stvari, da ih bičuju i zlostavljaju, braneći im da se obrate nekome”, opisala je Kimi društveni kontekst u kojem biti devojka znači da nemaš nikakva prava da donosiš odluke za sebe.

Ženske osobe treba da budu u kuhinji, da kuvaju, rade kućne poslove i da svoj život zasnivaju na onome šta muškarci traže od njih da rade. “Nemaš pravo glasa. Tvoj otac donosi odluke za tebe, ako nemaš oca odlučivanje preuzima ujak, nemaš pravo na obrazovanje, socijalni život, čak se ni majke ili bake ne zauzimaju za tebe, već te uče da je to tako jer si žena. I uvek se sve svodi na to – žena si, moraš da budeš potčinjena”, navodi.

Kimi

Potrebna je velika hrabrost za donošenje odluke da se ode iz sredine u kojoj čak ni u sopstvenoj porodici nemaš pravo glasa, pre svega zato što takva odluka vodi direktno ka trgovcima ljudima, koji kažu: ako želiš da te odvedem od ljudi koji ti ugrožavaju život, moraš ti meni nešto da učiniš, ali pošto nemaš para, šta ćeš mi dati zauzvrat?

Kimi je kazala da se ta usluga plaća seksom. “Trgovci ljudima vas drže na jednom mestu, zlostavljaju mesecima ili čitavu godinu, ostajete trudni, abortirate, prenose vam razne polne bolesti i HIV”, priča. Ipak, devojke i na to pristaju, samo da odu iz sredine u kojoj nemaju nikakve šanse za obrazovanje i iole normalan život.

Priča druga: Muž ima pravo da te tuče

Krista je u Srbiju došla 2019. iz Burundija. Iako je za narod Burundija dolazak u Srbiju bio mnogo lakši nego iz drugih zemalja jer im doskora nije bila potrebna viza, Krista, koja je u Srbiji angažovana i kao kulturni medijator, na konferenciji je govorila upravo iz te perspektive, opisujući situacije koje prate tajno kretanje izbeglica i migranata, od po život opasnih prelazaka reka i plovidbi morima, do situacija u kojima neke granične policije puštaju pse i pucaju na te ljude. Zapitala se zašto ljudi u Srbiji ne razmišljaju zbog čega svi ti migranti i izbeglice dolaze, od čega beže?

“U Burundiju mi imamo dve krajnosti. Žene koje su obrazovane i imaju karijere, i žene koje žive na selu, ne idu u školu i roditelji ih udaju kada napune 16 godina”, ispričala je Krista. U ruralnim oblastima Burundija porodice žive od poljoprivrede, a ženska deca ne dobijaju nasledstvo jer udajom odlaze od kuće.

“Ono što je zajedničko za obe kategorije žena jeste to da se muškarci smatraju izdržavaocima porodice, dok su žene samo ‘genitalije’ za rađanje beba i čistačice u kući. Stoga imaju još nešto zajedničko, a to je nasilje u porodici. Ono je u svim vidovima prisutno, bez obzira da li je reč o obrazovanim ili neobrazovanim ženama”, priča Krista.

Siromaštvo je u Burundiju izraženije kod žena, jer muškarci mogu da rade i stiču novac, a žena brine o domaćinstvu. Na sve to, muškarac koji tuče ženu često ima pravo, jer mu je žena “odgovorila pogrešno” ili mu nije pokazala “dovoljno nežnosti”. Ipak, glavni problem u Burundiju jeste građanski rat koji traje već godinama i mnoge žene su žrtve silovanja, različitih vrsta nasilja i eksploatacije.

Krista

“Često imamo neke vrste pobuna, i ako ti ljudi dođu u tvoj dom i zateknu te tamo bićeš silovana. Od 1993. (od ubistva 400.000 Tutsa u Burundiju, prim. aut), to je prešlo u neku vrstu tihog rata, tihog ubijanja i nikoga nije bilo briga. Žene su žrtve jer su slabije, ali i zato što se boje da se obrate nekome. Živimo u društvu u kojem niko ne priča, u kojem ne možemo nikome da kažemo šta nam se dešava – odrasli smo slušajući da ono što se desi u kući ostaje u kući. Ako te je neko silovao to ne možeš reći ni porodici, ako te muž tuče i ti to kažeš roditeljima, oni će te poslati nazad kod muža jer moraš da održiš brak. Od 2015. smo ponovo u građanskom ratu, žene i dalje bivaju silovane, ljudi i dalje nestaju, a nikoga nije briga jer se o tome ne priča”, navodi.

Priča treća: Abnormalna institucija – policija za moral

Iranka Gulnuš je na konferenciji govorila u trenutku kada je njena zemlja pominjana na svim vestima zbog smrti dvadesetdvogodišnje Mahse Amini i ubistva dvadesetogodišnje Hadis Najafi. U Srbiji je od 2018. godine, studira pravo, a fokus njenog interesovanja je na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima.

“Nedavno je jedna devojka krenula iz malog grada u prestonicu Irana i uhapšena je od strane jedne abnormalne institucije – policije za moral – čiji je posao da proveri da li si prikladno obučena ili ne. Čak i boja tvoje odeće može da predstavlja problem. Uhapsili su devojku koja je bila uplašena, udarili su je, pala je, udarila glavom o zemlju i dvadeset četiri sati kasnije bila je mrtva. Imala je srčani udar od straha, kao i moždani udar, curila joj je krv iz uveta i niko iz naše vlade se nije zauzeo za devojku, makar da kaže da im je žao, već imaju ‘ponosan’ stav – da su to pravila njihove zemlje i da ako se nekome ne dopada može slobodno da ide iz zemlje”, ispričala je Gulnuš.

Ona je podsetila da su svega nekoliko decenija ranije njeni baka i deda živeli u slobodnom društvu, u kojem baka nije morala da nosi hidžab. Smatra da je pravo svake žene da odluči da li će se pokriti i da takva odluka ne dovodi veru u pitanje.

Mahsina smrt je izazvala burne proteste u Iranu. Tokom jednog od njih je sa šest metaka u grudi ubijena Hadis, što je pokrenulo talas protesta širom sveta.

“Koje značenje nosi slogan protesta ‘Žena – Život – Sloboda’? Slogan je svuda primenjiv, jer su žene svuda ugrožene na neki način. I mi u Iranu moramo da prestanemo da se školujemo ako to naš otac ili muž žele, ja moram da se udam za čoveka kojeg moj otac odobri, ili deda; uvek je prisutno to da žene nisu dovoljno pametne i da muškarci moraju da donose odluke u njihovo ime”, objašnjava Gulnuš.

Gulnuš

Navodi da je internet iranska vlada potpuno ukinula, da ne može da se čuje sa svojim roditeljima čak ni putem fiksnog telefona. Smatra da je u toku prva ženska revolucija koja ima uticaj na ceo svet, ne samo na Iran. Tvitovi o ubistvima devojaka u Iranu za nekoliko dana su doprli do 150 miliona ljudi, dele ih slavne ličnosti iz Holivuda, zatim novinari, pa čak i Ukrajinci, koji su usred svoje krize, šalju poruke podrške Iranu. “To je moć medija i pokazatelj koliko isključen internet u Iranu ništa ne znači”, zaključuje Gulnuš.

“Ako ne možete da pomognete, ako ne možete ništa da uradite – samo nas saslušajte”

Kimi, Krista i Gulnuš su devojke koje dele zajedničko iskustvo života u pokretu. To su pre svega aktivistkinje, hrabre, mlade žene, koje se bore za društvo koje će čuti njihov glas i odgovoriti na njihove potrebe, kazala je Lidija Đorđević iz udruženja Atina.

Njihovo iskustvo boravka u Srbiji je različito. Krista kaže da je pristala da bude deo zagovaračke grupe da bi radila u interesu drugih devojaka koje su u sličnoj situaciji kao ona. Insistira na razlikovanju tri kategorije: migrantkinja, izbeglica i tražiteljki azila, jer su potrebe svake od navedenih kategorija različite. Tražiteljke azila su “kao devojke u nekoj kutiji” a ne u pokretu, i Krista koristi svoju poziciju u zagovaračkoj grupi da institucijama i drugim organizacijama u Srbiji pokaže koji su im vidovi podrške potrebni. Za sada ne vidi značajan napredak.

“Bežanje iz rođene zemlje je nešto što ne bih želela da se desi ikome. Bez obzira ko ste i odakle ste, koja je vaša zemlja i kakva je vaša prošlost, situacija može biti takva da morate da napustite zemlju i da postanete tražitelji azila, izbeglice ili migranti. Zato je moja poruka da ljude u takvoj situaciji tretirate na način na koji biste želeli i vi da budete tretirani u istoj situaciji, ili vaši roditelji, sestre i braća. Iskreno, čak i ako ne možete ništa da uradite, samo podarite osmeh”, poručila je Krista iz Burundija.

“Kada stignete u bilo koju zemlju, prve osobe koje sretnete imaju uticaj na vas”, smatra Kimi, govoreći o važnosti prave informacije. Prvo što je čula kada je došla u kamp, jeste da su devojke tu već više od godinu dana i da za to vreme nisu imale ni intervju, niti bilo kakav drugi kontakt sa institucijama.

“OK, meni je potreban neko iz Nigerije, da čujem nešto od njega radi moje bolje sigurnosti. Tom prilikom sam čula da ne treba da mislim da u Srbiji mogu da nađem posao i da imam iole normalan život. Došla sam sa strahom, sa tako mnogo tereta, a onda mi je na moje muke natovareno još”, navdi Kimi.

Kada je stigla u Srbiju, bila je bolesna: “Otišla sam da tražim lekove tamo gde sam mislila da treba da ih tražim, i rekli su mi ‘ti si izbeglica, tebi ne trebaju lekovi, samo pij vode i spavaj’. Nije bilo informacija, nije bilo nade za mene, apsolutno ništa. Probala sam da spavam, ali jedino što sam mogla da vidim je putovanje, kako se pomeram od žbuna do žbuna, kako se krijem od policije, mnogo loših iskustava.”

Iskustvo rada u zagovaračkoj grupi Kimi opisuje kao “neverovatno putovanje”, jer ima moć da pred institucijama bude glas drugih devojaka i žena koje su u istoj situaciji kao i ona, a da devojkama prenosi prave informacije. Poručuje da devojčice i devojke moraju biti tretirane isto kao i dečaci i mladići, pozivajući se na izreku “tretiram devojku fino – tretiram naciju fino”.

Gulnuš smatra da zagovaračka grupa udruženja Atina predstavlja sigurno okruženje, osnovu za promene, i to za dobre promene. Moli autoritete u sistemu koji imaju moć odlučivanja, da tretiraju ljude u izbegličkoj situaciji kao osobe, individue, a ne samo “kao neki drugačiji set misli i osećanja”.

“Ako ne možete da pomognete, ne možete ništa da uradite, samo nas saslušajte.”

Gordana Momčilović Ilić (VOICE)