Skip to main content

VOICE: Novi Sad – prestonica kulture i grad kladionica

Vojvodina 09. maj 2022.
9 min čitanja

"Više od 58 odsto srednjoškolaca prvi susret sa kladionicom imalo je pre 16. godine"

Novi Sad je Evropska prestonica kulture. Grad sa tri pozorišta, osam kulturnih stanica i preko 130 kladionica. Kockarnice i kladionice su na svakom koraku i deluje da iz dana u dan niču nove. U baštama kladionica, gde se služi jeftinije piće nego o gradskim kafićima, sede i maloletnici, koji džeparac neretko troše i na ruletima ili slot aparatima.

Prema dostupnim podacima do kojih je došao VOICE preko Agencije za privredne registre, u samom gradu Novom Sadu bez prigradskih naselja registrovana je ukupno 131 kladionica.

Ova „kockarnička“ ekspanzija nije prisutna samo u Novom Sadu. Kladionice niču u svim gradovima i selima širom Srbije. I ne bi nicale da ne rade dobro. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije iz 2008. godine Srbija je već tada bila na drugom mestu u Evropi po broju kockarnica po glavi stanovnika. Takođe, prema istim podacima, u Srbiji je oko 300 hiljada ljudi bilo zavisno od kocke, od čega najveći deo mladih od 18 do 25 godina.

„Te 2008. godine ispred Srbije je bila jedino Bosna i Hercegovina, ali po svemu sudeći, Srbija sada zauzima prvo mesto“, ocenjuje za VOICE Jelena Manojlović iz SOS centra za lečenje i prevenciju patološkog kockanja.

Zbog čega toliko kladionica u jednoj maloj zemlji?

“U zemlji u kojoj postoji problem siromaštva kao što postoji kod nas, mnogi su podložni kockanju”, odgovaraju psiholozi za VOICE.

A drugi najveći grad te siromašne zemlje je Novi Sad. Prema poslednjem zvaničnom popisu stanovništva iz 2011. godine u samom Novom Sadu je živelo 222.000 stanovnika, te računica pokazuje da je na svakih 1.700 stanovnika postojala po jedna kladionica.

Ilustracija: Pixabay

A kako se broj kladionica u zemlji povećavao, menjala se i zakonska regulativa. Pre dve godine donet je novi Zakon o igrama na sreću, koji između ostalog dodatno štiti maloletnike od negativnih uticaja klađenja. Tako se u Zakonu navodi da udaljenost između obrazovnih institucija (osnovnih i srednjih škola) i kladionica i kockarnica ne može biti manja od 200 metara.
I deluje kao rešena stvar– učenik je zaštićen. Na velikom odmoru će otići do pekare a kladionica mu neće biti ni u vidokrugu.
Situacija na terenu je ipak nešto drugačija.

Naime, prema podacima Gradske uprave za obrazovanje Novog Sada, u gradu trenutno ima 14.500 srednjoškolaca. Kada se taj broj podeli sa brojem kladionica dolazimo do toga da na stotinjak srednjoškolaca „dođe“ po jedna kladionica.

RASTE BROJ MLADIH ZAVISNIKA OD KOCKE

“Ima dosta mojih vršnjaka koji posećuju kladionice. Pre, posle i tokom odmora.”

Ovo u razgovoru za VOICE kaže Marko (ime i prezime poznato redakciji), učenik četvrtog razreda Srednje mašinske škole u Novom Sadu.

I sam je, kako navodi, ulazio u kladionicu, ali je mahom bio izbacivan “jer izgleda kao dete”.

“Nikad nisam išao sam, uvek sa društvom, ali mene to i nije nešto privlačilo”, priča on.

Njegova škola nalazi se na Bulevaru kralja Petra I. Deluje da je “vazduh čist” 200 metara oko škole, kako to propisuje zakon. Ipak, đak ne ne stanuje u krugu 200 metara od škole.

“Naši učenici su uglavnom putnici. Od autobuske stanice ili bilo kog stajališta dok dođu do škole, imaju priliku da vide brojne kladionice”, kaže u razgovoru za VOICE jedna profesorka iz Srednje mašinske škole koja je želela da ostane anonimna.

I profesorka je u pravu. U krugu od 500 metara od Srednje mašinske škole nalazi se čak deset kladionica.

“Ko nije na času, dobije neopravdani. Ali šta će oni raditi pre i posle nastave to je uvek znak pitanja. Ko garantuje da učenici posle škole neće otići u kladionicu?” pita se profesorka.

Na to pitanje odgovara učenik Marko. Njegovi vršnjaci zbog toga imaju velikih problema.

“Ima par pojedinica iz škole koji baš ozbiljno shvataju kladionice. Igraju uglavnom slot mašine ili rulet. Znam da je par njih bilo u ozbiljnim dugovima zbog kocke”, navodi Marko.

Sedamnaestogodišnji Aleksandar koji pohađa jednu novosadsku gimnaziju ima slična iskustva kao Marko. Ipak, kako kaže, njegovi vršnjaci iz škole nisu toliko “redovni” u kladionici koliko je redovna “ekipa iz kraja”.

“Većina koja ide u kladionice zapravo i ima više od 18 godina, ali idu i mlađi. Oni ne mogu uvek da uđu pa se ‘snalaze’ – fejk lične ili uđu sa starijom osobom“, navodi Aleksandar u razgovoru za VOICE.

I to je, kako kaže, postala rutina.

„Svakodnevno idu u kladžu ili kazina”, naglašava on.

Šta će igrati u kladionici, dodaje, zavisi od toga koliko imaju novca, a od toga koliko novca izgube zavisi i da li će se pojedini zadužiti kod “kamatara”.

“Najpopularniji su tiketi i slot mašine. Kad imaju para idu na rulet, a kad imaju manje para – tiketi, slot ili laki siks. Problemi nastaju kada izgube pa se zaduže kod kamatara”, priča Aleksandar.

Poput ruleta, od aparata do tiketa, u takvim slučajevima ubrzo se promeni i svakodnevnica jednog srednjoškolca. Kockanje tad više nije samo “zanimacija” na velikom odmoru.

Broj mladih koji su zavisni od kocke raste iz godine u godinu. Ja kada sam počinjala da radim pre 15 godina, starosna struktura mojih klijenata je bila od 35 do 45 godina. Sada svi moji klijenti imaju manje od 30 godina. Najviše njih je starosti od 17 do 25 godina“, kaže Jelena Manojlović iz SOS centra.

Jelena Manojlović: Najviše zavisnika od kocke je starosti od 17 do 25 godina.
(Foto: privatna arhiva)

Zakon je izričit – maloletnicima je zabranjen ulazak u kladionicu. Ipak, cilj opravdava sredstvo.

“Ukoliko ne uspe da uđe u objektat, maloletnik će sačekati nekog starijeg ispred kladionice, daće mu novac i papirić na kojem piše kakav tiket da odigra za njega. Tako se počinje“, objašnjava Manojlović.

Istraživanje o kockanju mladih u Srbiji koje je Manojlović radila 2019. godine, potvrđuje tvrdnje Marka i Aleksandra. Učesnici tog istraživanja bili su srednjoškolci starosti od 15 do 18 godina. Od 2.386 učesnika ankete, na pitanje “Da li ste od 12. do 16. godine odigrali tiket, aparat ili rulet?”, čak 1.400 odgovorilo je “Da”. Odnosno, više od 58 odsto srednjoškolaca prvi susret sa kladionicom imalo je pre 16. godine.

U toj anketi izjasnilo se i 350 đaka jedne novosadske gimnazije. Čak 61 odsto njih igralo je igre na sreću do 16. godine.

Kako bismo proverili u koliko slučajeva je inspekcija zabeležila prisustvo maloletnika u novosadskim kladionicama tokom 2021. godine, VOICE je kontaktirao Upravu za igre na sreću pri Ministarstvu finansija. Dobili smo odgovor: ni jednom.

“Uprava za igre na sreću u saradnji sa Policijskom upravom Novi Sad je tokom 2021. godine sprovodila postupak vanrednog terenskog inspekcijskog nadzora na području Grada Novog Sada, ali i nekoliko opština koje pokriva nadležnost ove policijske uprave u više objekata priređivača igara na sreću. Ovlašćena lica Uprave za igre na sreću tokom inspekcijskog nadzora u prostorijama u kojima je sprovedena kontrola nisu zabeležila slučajeve prisustva maloletnih lica kao igrača”, navodi se u odgovoru koji je Uprava za igre na sreću dostavila VOICE-u.

PRVI PROBLEM JE PRVI DOBITAK

Igre na sreću nisu komplikovane. Mnogo su jednostavnije čak i od jednačine sa jednom nepoznatom i zahtevaju znatno manje koncetracije nego jedan čas matematike. Nekoliko minuta je dovoljno da maloletni igrač savlada osnovna pravila ruleta ili slot aparata. Onda je za dobitak neophodan samo – ulog.

Za ulog je dovoljan džeparac. Za onoga ko prvi put ulazi u kazino i stavlja novac u aparat, možda je gubitak i najbolja opcija. Prvi problem je prvi dobitak.

“Problem nastaje kada maloletnik ostvari prvi dobitak. Taj dobitak je nekad sitan, ali ponekad je i u visini plata njihovih rodielja, možda i veći. Ovi dobici su svakako nešto što potkrepljuje nastavak takvog ponašanja”, kaže u razgovoru za VOICE psihološkinja Isidora Morokvašić, koja u svojoj praksi radi i sa zavisnicima od kocke.

I sve se vrti oko novca. On je posebno važan u adolescentskom dobu. Postao je trend. O ovom trendu se peva, pesme su u vrhu slušanosti na internet platformama i deo su standardnog repertoara u noćnim klubovima. Kako je Blic pisao početkom aprila ove godine, za noćni život u novosadskim klubovima potrebno je izdvojiti i do 30.000 dinara. Tako je jedan srednjoškolac za ovaj mediji izjavio da neki njegovi vršnjaci rade honorarne poslove mimo škole samo da bi zaradili za izlazak.

Ipak, u kladionici se za jedan sat može zaraditi mnogo više nego za jednu nedelju honorarnog posla. Jedan od razloga zbog kojih adolescenti posežu za kladionicama upravo je potencijalni način da uvećaju džeparac, objašnjava Morokvašić.

Isidora Morokvašić: Većina klijenata ne traži samoinicijativno pomoć i ne misli da ima problem dok ne zapadne u dugove.
(Foto: privatna arhiva)

“Na kraju dana, zamislite adolescenta od 15 godina koji dolazi iz ekonomski, na primer, srednjeg staleža, koji ima na raspolaganju uvek dovoljno, ali tačno koliko mu treba, koji ponekad sluša kako se roditelji svađaju zbog novca i koliko mu se promeni život na kratko ako podigne u kazinu 70.000 dinara? Neki će prijaviti dobitak porodici i na žalost, ali ipak potpuno razumljivo, videti možda i sreću na licima roditelja – šta mislite, da li će to potkrepiti kockanje? Neki neće prijaviti porodici i zamislite status među njegovim vršnjacima sa tih 70.000 dinara”, objašnjava Morokvašić.

Prema njenim rečima, većina klijenata sa kojima je radila, bez obzira da li sada imaju 20 ili 40 godina, počela je da kocka u adolescentskom periodu.

No, kada joj se jave klijenti koji imaju 17 ili 18 godina, jave se pod uticajem roditelja, dok iza sebe već imaju ozbiljne probleme.

DRUGA STRANA MEDALJE

U kladionici je jeftino piće. Igre ne sreću nisu obavezne kako bi osoba ostala u kladionici i, recimo, gledala utakmicu. Kafa 120 dinara, pivo 150, toliko i sok, mnogo ekrana i navijačka atmosfera.

U takvom abijentu se 2015. godine našao i jedan trinaestogodišnjak čija je priča dobila sasvim drugi, “iznudnički” tok, o čemu je pisao VOICE.

“Početkom 2015. godine, trinaestogodišnji dečak bio je u kladionici sa drugovima, gde je ponekad odlazio da gleda utakmice i igra stoni fudbal. Tada mu je prišao nepoznati čovek i predstavio mu se. Rekao je da poznaje njegovog oca i da su dobri prijatelji, kao i da se razume u klađenje i da ima dojave za ishod pojedinih utakmica. Nakon toga, pitao je maloletnika da li ima nešto novca kako bi se kladio na utakmicu, a ukoliko bi dobio, novac će podeliti sa njim”, pisao je VOICE u septembru prošle godine.

Ovako je počeo slučaj koji je svoj sudski epilog dobio tri godine kasnije. Otac ovog trinaestogodišnjaka ispričao je tada za VOICE da je nepoznat muškarac od njegovog sina za dva meseca uspeo da iznudi više od 390.000 dinara.

I ova je priča tragična, ali je i to jedna strana maloletničkog kockanja. Kockanje zahteva kontinuitet. Ulozi se povećavaju, povećavaju se dobici ali i gubici. Kada brzi dobitak postaje još brži gubitak, novčanik se prazni, u pomoć priskaču – zelenaši.
Zaduživanje kod zelenaša zbog kockanja i najčešći je razlog zbog kojeg osobe potraže pomoć stručnjaka. Mladi to urade najčešće pod uticajem roditelja.

“Većina klijenata ne traži samoinicijativno pomoć i ne misli da ima problem dok ne zapadne u dugove”, priča Morokvašić iz svog radnog iskustva sa ovakvim klijentima.

Iz kuće počinje da nestaje novac. Osoba više nema novčanih sredstava da vraća dugove i to je okidač kada se roditelji i porodica uključuju u priču.

I tu nema pravila. Leče se mladi i muškog i ženskog pola, oni koji dolaze iz ekonomski stabilnijih ili manje stabilnijih porodica. Roditelj kao roditelj uradiće sve da pomogne svom detetu, ma koliko da porodica zarađuje.

“Ti mladi ljudi koji dolaze kod nas na lečenje iza sebe već imaju nekoliko vraćenih dugova”, ističe Manojlović iz SOS centra.
Kako su srednjoškolci Marko i Aleksandar ispričali za VOICE, i oni već imaju vršnjake koji su zapali u dugove.

Iustracija: Pixabay

KO JE ODGOVORAN?

Igre na sreću su svuda oko nas. Stručnjaci kažu da se kockanje umnogome prebacilo na internet tokom epidemije korona virusa. Igrač tako nema realan kontakt sa novcem. Uplata se vrši preko bankovnog računa i kockanje može da počne pred računarom ili telefonom u toplini vlastitog doma.

Promocije, najbolje kvote, besplatni bonusi… – reklamiraju se i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Promovišu ih estradne ličnosti, poznati glumci i pevači. U gradovima širom Srbije sijaju bilbordi sa najnovijim pogodnostima u različitim kladionicama.

Kladionice su i sponzori poznatih sportskih klubova, prenosa utakmica, a organizuju i sprovode čak i društveno odgovorne događaje.

Čija je odgovornost za veliki broj zavisnika od kocke u Srbiji?

Zakon kaže – važna je društvena odgovornost. Već u članu 6 Zakona o igrama na sreću skreće se pažnja na društvenu odgovornost. Treba zaštiti maloletnike i isticati da kocka izaziva zavisnost, navodi se u Zakonu. I iz Uprave za igre na sreću za VOICE navode da je donešenjem novog zakona 2020. godine povećan stepen društvene odgovornost.

Tako će na dnu mnogobrojnih bilborda, na kraju prijemčive reklame i u uglu svake od 131 kladionice u Novom Sadu biti istaknuta i posve društveno odgovorne poruke: Zabranjeno učešće maloletnicima! Kocka izaziva zavisnost!.

Statistika je ponovo poražavajuća. Kao što je već istaknuto, Srbija je još 2008. godine bila druga u Evropi po broju kladionica po glavi stanovnika, 300.000 građana je tad bilo zavisno od kocke, od kojih je najveći deo mladih ljudi od 18 do 25 godina.

Ni fizički incidenti povezani sa kladionicama nisu retkost, bar oni koji dospeju u javnost. Novosađani pamte 2020. godinu kada je ispred jedne kladionice u samom centru grada muškarac pesnicama udarao drugog muškarca koji je onesvešćen ležao na podu a potom mu onesvešćenom polomio obe ruke. I nedavno je u bašti jedne kockarnice, nedaleko od prethodno pomenute, izboden muškarac.

Psihološkinja Morokvašić ističe da se na kraju ipak sve svodi na ličnu odgovornost, ali da je važno da bar maloletnike, koji zbog godina još nisu savladali koncept odgovornosti, od kockanja štiti zakon.

Dolazi lepo vreme i bašte kladionica se pune. U junu će mladima od 16 do 30 godina država uplatiti novih 100 evra “pomoći”.
Deluje da je trenutno aktuelno “biti pobednik”.

Petar Alimpijević (VOICE, naslovna ilustracija: Pixabay)