Skip to main content

VOICE: Ljudi rade i bolesni ne bi li sačuvali radno mesto

Izdvajamo 27. dec 2021.
5 min čitanja

U anketi VOICE-a, od 63 ispitanika, čak desetoro je navelo da poslodavac ne poštuje prava koja su zagarantovana potpisanim ugovorom o radu.

“Kada sam, nakon zaključavanja zbog pandemije a potom vraćanja u kancelarije, tražila da posetim roditelje u drugom gradu i nastavim rad od kuće par dana (bio je 1. maj), šef je odbio moj predlog i to prebacivao sve do kraja avgusta, kada sam zatražila da odem na redovan godišnji odmor. Rekao mi je da po zakonu imam pravo na odmor, ali da nije siguran da će me radno mesto sačekati kada se vratim. Dala sam otkaz (na odmor sam otišla u sklopu godišnjeg odmora)”, napisala je jedna od učesnica u anketi VOICE-a.

Ovo nije jedinstven slučaj. Čak devetoro ispitanika navelo je da je odbacilo pravo na korišćenje godišnjeg odmora ili bolovanja koje im ugovor o radu obezbeđuje, jer je smatralo da to može dovesti do neprilika, poput gubitka prilike za napredovanje, smanjenja plate ili otkaza. U odgovorima koji su pristigli, našli su se i drugačiji primeri, poput nadoknađivanja “izgubljenih” dana na odmoru.

“Kad uzimam godišnji odmor, nakon što se vratim s njega moram da odradim sve dane koje sam odmarao, ali kao obične dnevnice, a ne prekovremene”, objašnjava jedan od ispitanika.

Šta su osnovna prava radnika?

Osnovna prava radnika uključuju pravo na sigurnost i zdrave uslove za rad, jednaku priliku za sve radnike da budu unapređeni, limitiran broj radnih časova, kao i plaćen godišnji odmor i bolovanje. Ipak, različiti ugovori obezbeđuju različita prava. Pravnica Jovana Šnjegota kaže da često postoje zablude zbog nepoznavanja razlika između ugovora kojima se zasniva radni odnos, i ugovora kojima se on ne zasniva.

“Postoje ugovori kojima zasnivamo radni odnos, što su ugovori o radu, ugovor o probnom radu, ugovor o radu na određeno i neodređeno vreme. Ugovori kojima ne zasnivamo radni odnos su ugovor o delu, ugovor o obavljanju privremeno-povremenih poslova, ugovor o stručnom osposobljavanu i usavršavanju”, objašnjava Šnjegota i dodaje da ugovori kojima se radni odnos ne zasniva podrazumevaju samo pravo na naknadu za rad, a ne i pravo na bolovanje i odmor.

“Ja ne bih pristala na zaključivanje tih ugovora (o delu), osim u izvanrednim okolnostima. Lice koje ja angažovano preko tog ugovora ne dobija mnogo toga. Naročito ne preporučujem mladim osobama, zato što je njima značajan ugovor o radu zbog godina radnog staža, kasnije penzije i slično. Možda mladi ne razmišljaju o tome, ali kada dođu u neke godine videće da je to značajno”, kaže Šnjegota.

Sandra Žigić: Ostala bez posla na RTV-u nakon porodiljskog odsustva (foto: N1)

Ipak, često se dešava da radnici i nemaju mogućnost biranja ugovora pod kojim će raditi. Primer toga je i dojučerašnja novinarka Radio-televizije Vojvodine (RTV) Sandra Žigić, koja je nedavno ostala bez posla, nakon što se vratila sa porodiljskog odsustva. Ona je od 2012. godine bila zaposlena na RTV-u, najpre kao volonterka, a zatim preko ugovora na određeno, honorarnih ugovora i ugovora o privremeno-povremenim poslovima.

“Nisam se raspitivala o svom statusu sve do možda mesec i po dana pred završetak porodiljskog odsustva. Jedino što sam saznala za vreme mog porodiljskog odsustva je da su RTV i agencija za privremeno zapošljavanje raskinuli ugovor o saradnji. Verovala sam da neće biti problema da se vratim na svoje radno mesto. Zvala sam svoju urednicu da pitam kakav će mi dalje biti status. Ona je rekla da me planiraju, da ću eventualno dobiti ugovor o privremeno-povremenim poslovima”, objašnjava Žigić i dodaje da joj je rečeno da o njenom daljem angažmanu odlučuje glavni i odgovorni urednik Prvog programa. Međutim, poziva nije bilo.

“Pokušavala sam da zakažem sastanak sa njim i onda sam odlučila da odem u svoju matičnu kuću, da mu zakucam na vrata i da praktično pregovaram o nekom boljem ugovoru, to mi je bila prvobitna ideja… Nisam ga zatekla u kancelariji, ali mi je njegova sekretarica prenela informaciju da za mene više tamo nema mesta”, kaže Sandra Žigić.

Međunarodna konfederacija sindikata svake godine objavljuje Indeks globalnih prava. U pitanju je istraživanje u kojem su države ocenjene od 1 do 5, a veća ocena predstavlja učestalije kršenje prava radnika i lošiju sredinu za zaposlene. Srbija je i ove godine, kao i prethodne, ocenjena četvorkom, što predstavlja sistematsko kršenje prava radnika.

Kršenje prava radnika u firmama bez sindikata

Predsednica Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost“ Čedanka Andrić kaže da se prava radnika mnogo češće ne poštuju u kompanijama u kojima ne postoje sindikati – odnosno u malim i srednjim preduzećima.

“Tamo gde imamo organizovan sindikat u kompaniji, gde imamo potpisan kolektivni ugovor, ta prava se poštuju i postoje načini da onda na organizovan način reagujete ukoliko dođe do kršenja tih prava. U slučaju kršenja, poslodavac zna da će biti pozvana inspekcija i tu je situacija solidna. U ovim drugim firmama, mala i srednja preduzeća, gde uglavnom nemate organizovan sindikat, tu jako često dolazi do kršenja tih prava. Ljudi rade i bolesni ne bi li sačuvali radno mesto, te ne odlaze na bolovanje, da im ne bude umanjena zarada”, objašnjava Andrić i dodaje da je danas strah od otkaza ili nemogućnosti produženja ugovora najčešći razlog za neučlanjenje u sindikat.

Počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković smatra da čisto ukazivanje na povrede radnih prava ne menja situaciju, te da je potrebno kažnjavati poslodavce koji ih krše.

“Pitanje je, da nisu pre par godina krenule oštre kazne i kontrola nošenja sigurnosnih pojaseva u automobilma, da li bismo ih mi poštovali samo time što bi nam bilo rečeno da to treba da se radi. Znači, jednostavno – tamo gde ne može da se dobije rezultat kroz izvesno ukazivanje – treba ići na strogo kažnjavanje”, kaže Atanacković.

Čedanka Andrić: „Ljudi rade i bolesni ne bi li sačuvali radno mesto“ (foto: Medija centar Beograd)

S ovim se slaže i Čedanka Andrić, ali naglašava da povećanje kazni samo po sebi nije dovoljno.

“Zakon nikad ne reši sve probleme. Kakav god da je sadašnji Zakon o radu, on bi bio mnogo bolji kad bi se primenjivao. Kazne koje bi se izricale u većim iznosima, koje bi nanele veću štetu, sigurno da bi imale određeni efekat. Međutim, negde treba raditi i preventivno, ne samo kažnjavati. Ali mislim da se mora poslati poruka poslodavcima da kršenje zakona ne sme da bude isplativo”, ističe Andrić.

Nebojša Atanacković takođe podvlači da je država ta koja ima mehanizme za osiguravanje poštovanja Zakona o radu, te da je na njoj da taj Zakon i sprovodi.

“Država mora biti efikasnija u tome, jer ona jedina to može da spreči, inače na drugi način je to nemoguće. Naše zakonodavstvo predviđa sankcije, predviđa način ponašanja između poslodavca i zaposlenog manje-više na isti način kao što se to dešava u zapadnoj Evropi. Međutim, kod nas su primeri prekršaja takvih odnosa češći”, zaključuje Atanacković.

Iva Gajić (VOICE, naslovna foto: Pixabay)