Ako sam dobro razumeo, Matija Bećković je spreman da razgovara sa kosovskim Albancima. To je napredak.

Stavimo to u kontekst francusko-nemačkog plana onako kako ga je predstavio gospodin Vučić, jer mi sam tekst nije poznat. U osnovi je to Išingerov predlog iz 2007. Koji su tadašnji srpski pregovarači odbili. Po njemu, Srbija se ne bi protivila članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, ne bi se dakle protivila međunarodnom priznanju nezavisnosti Kosova, dok ga sama ne bi priznala. Ustav Kosova bi svejedno bio, kao što i jeste, u skladu sa Ahtisarijevim planom. I sve ostale međunarodne obaveze u oblasti bezbednosti bi ostale u nadležnosti Saveta bezbednosti i Evropske unije. Uz to nije potrebna promena srpskog ustava.

Cilj tog plana nije bila samo normalizacija odnosa, već i stvaranje uslova za sveobuhvatnu saradnju. Primer su naravno bile dve nemačke države koje se nisu međusobno priznavale, ali je Istočna Nemačka bila međunarodno priznata država. Zapadna je, pak, Nemačka dobila mogućnost da podstiče saradnju sa Istočnom Nemačkom i da na taj način može da ostvaruje svoje nesporne interese u toj nezavisnoj zemlji.

To je suština predloga. Ako Srbija ima interese na Kosovu, uključujući i povećanu integraciju, saradnja je način da se oni ostvare. Ovde ima smisla napraviti digresiju.

Rezolucija 1244 i potom presuda Međunarodnog suda pravde se pogrešno tumače kao da je po Rezoluciji jedini cilj razgovora i pregovora Srbije i Kosova to pod kojim uslovima će se Kosovo reintegrisati sa Srbijom. Dok se presuda Međunarodnog suda odbacuje kao izbegavanje odgovora na pitanje o međunarodno-pravnom statusu Kosova. Ni jedno ni drugo nije tačno. Rezolucija, najpre, uslovljava bilo koje rešenje saglasnošću obeju strana, dakle i Kosova, a Sud je presudio da je tom Rezolucijom, i ponašanjem Saveta bezbednosti u pripremi i u toku pregovora o nezavisnosti Kosova, jedan od pravno valjanih ishoda upravo nezavisnost Kosova.

I sada uzmimo da Srbija i Kosovo razgovaraju ili pregovaraju o budućim odnosima, nema mnogo smisla očekivati da će jedna strana, Kosovo, prihvatiti manje nego što već ima. Nema smisla pretiti da Kosovo neće biti članica Ujedinjenih nacija ako ne pristane na to da je autonomna pokrajina u okviru Srbije, i opet ne bude nezavisna članica Ujedinjenih nacija. Kosovo treba da uvidi da saradnjom sa Srbijom dobija više nego da te saradnje nema.

Što je suština Išingerovog predloga, zasnovanog na nemačkom iskustvu. Pretpostavka je da Kosovo ima interese u Srbiji, a i da Srbija ima interese na Kosovu. I da se saradnjom oni mogu ostvariti. Uz to, za Srbiju je ključno da Kosovo zaista ne samo ima interes da sarađuje sa Srbijom, već i da taj interes raste. Pre svega u privrednoj oblasti, ali tu su i nauka i obrazovanje i zdravstvo i sve ostalo.

Tu su sada i dve povoljne okolnosti koje nisu postojale u nemačkom primeru, bar ne na samom početku procesa normalizacije i kakve-takve saradnje.

Najpre je tu Ahtisarijev plan koji je u osnovi kosovskog ustava. Koji, na jednoj strani, ne dozvoljava integraciju Kosova sa Albanijom, a na drugoj strani pozitivno diskriminiše političko učešće i uticaj srpskih predstavnika i predstavnika drugih manjina. U kakvom-takvom demokratskom sistemu odlučivanja, malo je verovatno da predstavnici Srba i manjina ne bi bili u kosovskoj vladi. Cilj, opet, nije da se onemogući funkcionisanje kosovskih vlasti, već naprotiv da se poveća interes da se na odluke tih vlasti utiče. To onda normalizuje i zahteve za stvaranjem zajednice srpskih opština kao sredstva da se dodatno utiče na kosovske vlasti, na odluke skupštine i vlade.

Konačno, tu je Evropska unija i sve što unutar nje teritorijalne podele i granice čini manje značajnim upravo za ostvarivanje sopstvenih i prekograničnih interesa, bez obzira na to o kojim interesima se radi. Nije tu reč o šargarepi i o novcu, već o tome da se srpski i kosovski interesi mogu ostvarivati, a da granice tome ne predstavljaju prepreku.

To je otprilike to. Razgovori, saradnja, zajednički interesi.

(Peščanik, Foto: MC)