Skip to main content

Više od trećine žrtava trgovine ljudima su maloletnici

Građani 16. nov 2022.
7 min čitanja

"Od preko hiljadu zvanično identifkovanih, samo su tri žrtve dobile naknadu štete"

Trgovci ljudima često primoravaju žrtve da za njih i u njihovo ime vrše krivična dela poput krađa, dilovanja, razbojništava i sličnih tokom same situacije eskploatacije. Tako prisiljena žrtva vrši krivično delo ne svojom voljom, dok trgovac ljudima od toga ubira zaradu i istovremeno je drži u podređenom položaju tako što je ucenjuje da će je prijaviti nadležnima za to šta je učinila. Često su i maloletnice i maloletnici na taj način iskorišćeni, pa je veoma važno da se u sudskim postupcima primenjuje princip nekažnjavanja žrtve za dela počinjena tokom eksplotacije, rekla je sudija Apelacionog suda u Novom Sadu i članica Tima za borbu protiv trgovine ljudima Olivera Pejak Prokeš.

 U Konvenciji Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, čija je Srbija članica od 2009. godine, navodi se odredba o nekažnjavanju prema kojoj države moraju da obezbede mogućnost da se žrtvama trgovine ljudima ne izriču kazne za umešanost u nezakonite radnje, u situacijama kada njihova umešanost proizilazi iz prinude. Grupa eksperata Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima (GRETA), smatra da kažnjavanje i kriminalizacija žrtava trgovine ljudima ne samo da je u suprotnosti sa obavezom države da pruža usluge i pomoć žrtvama, već i obeshrabruje žrtve da istupe i sarađuju sa zakonom i na taj način utiče na obavezu države da istražuje i krivično goni one koji su odgovorni za trgovinu ljudima.

To je, prema rečima sudije, princip koji je ustanovljen Palermo protokolom, čiji značaj se ogleda u ohrabrivanju žrtve da svedoči u postupku. Prema njenim rečima, ukoliko žrtva zna da neće biti kažnjena za delo koje je počinila tokom eksploatacije biće slobodnija da svedoči i pomogne da se krivično goni trafiker.

Zamenik višeg javnog tužioca u Novom Sadu Slobodan Josimović tvrdi da je svedočenje žrtve dragoceno i da joj se može olakšati pozicija u postupku tako što će joj se dodeliti status posebno osetljivog svedoka.

Kako je objasnio, to podrazumeva da ona može biti ispitana u posebnoj skrining sobi posredstvom sredstava za snimanje tona i slike i bez neposrednog prisustva ostalih učesnika u postupku. Tako se obezbeđuju uslovi za sigurno i bezbedno svedočenje i pomaže se oštećenima i svedocima da prevaziđu negativna iskustva ispitivanja koja ih mogu traumatizovati i uzrokovati otpor prema ispitivanju i sudskom procesu.

Takva soba je počela sa radom 2015. godine u Višem sudu u Novom Sadu kada je osnovana Služba za pomoć i podršku svedocima i oštećenima.

Prema opisu sudije Pejak Prokeš, reč je o prostoriji koja je zamišljena kao dnevni boravak u kom osoba sa iskustvom trgovine ljudima treba da se oseća prijatno da podeli svoje iskustvo; da ne misli da je došla u sudnicu da se njoj sudi, već da na tom mestu  može da obavi potpuno poverljiv razgovor i da dobije za nju važne informacije.

„Ono što po mom mišljenju nedostaje jeste psihološka podrška, posebno u tim prvim kontaktima, kada žrtva treba da se ohrabri da učestvuje u postupku koji  država vodi protiv trgovca ljudima”, kazala je ona.

Žrtvin iskaz je izrazito bitan i zavisno od psihološkog stanja u kojem se u tom momentu nalaze žrtve se odlučuju da svedoče, tvrdi sudija i dodaje da postoje slučajevi kada je trauma kod žrtve toliko velika da se ona doslovno “zaledi, te je u tim situacijama jako teško podstaći da govori”.

„Žrtve različito reaguju, neko reaguje potiskivanjem tih nemilih događaja, neko depresijom ili na druge načine i mislim da je psihološka podrška zaista ključna ovde”, naglasila je ona. Ističe da u nedostatku psihologa pri službama, sudu pomažu stručnjaci iz nevladinih organizacija za pomoć žrtvama trgovine ljudima Astre i Atine, koje su često podrška žrtvama na suđenju i osobe od poverenja.

Ilustracija: Pixabay

„Zbog toga je ranije bilo veoma neprijatno, jer su u sudnicama na maloj udaljenosti stajale i žrtva i trgovac ljudima. To je bilo užasno iskustvo, traumatično. Tu su onda advokati osumnjičenog koji postavljaju pitanja, te se nekada žrtva zbuni u toku samog saslušanja i onda je jako važna upravo ta psihološka podrška koju ima, dok se taj proces ne okonča”, objasnila je sudija Apelacionog suda.

Sam proces istrage, saslušanja i suđenja veoma je dug i stresan, a Josimović naglašava da samo istraga uglavnom traje šest meseci, a nekada i duže, u zavisnosti od obima dokaza koje treba prikupiti. Za to vreme, žrtve prolaze veliku traumu naročito u strahu da će im sloboda ponovo biti oduzeta, da će biti zlostavljane, zbog toga se, kako Josimović napominje, po pravilu osumnjičenima za krivično delo trgovine ljudima određuje mera izdržavanja pritvora kako bi se žrtvama omogućila bezbednost.

„Sa druge strane, ako postoji sumnja da će neka treća lica doći u kontakt sa žrtvom na nju uticati i ometati tok njenog ispitivanja, može se od policije zahtevati da se obezbedi dodatne zaštita žrtvi”, poručio je zamenik Višeg javnog tužioca.

Prema njegovim rečima, iako u Srbiji ne postoje posebni fondovi za naknadu štete žrtvama trgovine ljudima, koji bi im pomogli da se finansijski stabilizuju nakon oslobađanja i vraćanja u svoju sredinu, ipak postoje određeni instrumenti koji omogućavaju žrtvama da ostvare izvesnu novčanu naknadu kroz krivični ili parnični postupak.

“To podrazumeva naknadu štete na ime pretrpljenog fizičkog bola, duševnog bola, izgubljene zarade, lečenja i slično, za šta žrtva može neposredno ili posredstvom punomoćnika podneti zahtev u fazi istrage ili u fazi glavnog pretresa”, istakao je Josimović. Bitno je samo, napominje, da se u tom zahtevu opredeli po kom osnovu i u kojoj visini se zahteva naknada štete.

S druge strane, tužilac u tom slučaju ima obavezu da prikupi dokaze koji će poslužiti kasnije sudu da dosudi te zahtevane troškove za naknadu štete.

Naknada štete važna za oporavak žrtava

Prema Astrinoj analizi sudskih presuda za poslednjih 20 godina, kako je ustanovljen sistem zaštite i podrške žrtvama trgovine ljudima, od preko hiljadu zvanično identifkovanih, samo su tri žrtve dobile naknadu štete, što govori u prilog tome da se to pravo pre ostvaruje na nivou izuzetka, nego što je to nešto čemu bi svaka žrtva trebalo da ima pristup.

Sudija Pejak-Prokeš naglašava da je Vrhovni kasacioni sud još 2019. godine u skladu sa Strategijom prevencije i suzbijanja trgovine ljudima, posebno ženama i decom i zaštite žrtava za period od 2017. do 2022. godine doneo „Smernice za unapređenje sudske prakse u postupcima za naknadu štete žrtvama teških krivičnih dela u krivičnom postupku“. Te smernice namenjene su sudijama i tužiocima kako da postupaju u krivičnom postupku kada se odlučuje o imovinsko-pravnom zahtevu.

„Tu se daju instrukcije koje sve dokaze bi trebalo prikupiti o imovini, zdravstvenom stanju žrtve i druge potrebne činjenice da bi sud odlučio o ovom zahtevu”, objasnila je ona.

Kako kaže, u Srbiji postoji i institut oduzimanja imovinske koristi stečene krivičnim delom, i da tu postoji jedan novčani fond koji može biti korišćen u ove svrhe.

„Nisam usamljena u zagovaranju ideje da bi se iz tih sredstava moglo obezbediti da jedan deo ide za naknadu žrtvama u bilo kojoj fazi postupka”, kazala je Pejak-Prokeš.

Takođe, Sava Veselinović iz Crvenog krsta tvrdi da ta organizacija kroz Fond za hitne slučajeve pruža direktnu pomoć žrtvama trgovine ljudima nakon izlaska iz lanca, kroz pakete hrane, higijenske pakete, odeću, školski pribor i druge potrepštine koje su žrtvi potrebne u tom trenutku. Fond je, prema njegovim rečima, kreiran od donatorskih sredstava, španskog i švajcarskog Crvenog krsta i Međunarodne federacije Crvenog krsta i Crvenog polumeseca.

„Kao takav, on trenutno deluje i aktivira se u trenutku i saradnji sa Centrom za zaštitu žrtava trgovine ljudima, kada se prepozna potreba i kroz taj fond se obezbeđuju paketi”, rekao je Veselinović i istakao da se fond aktivira i u procesu, kada osoba pokušava da se vrati u društvo i započne normalan život.

Taj proces reintegracije je, kako kaže sudija Pejak-Prokeš, od izuzetnog značaja, pa čak i kada žrtva dobije naknadu, i pod pretpostavkom da je trgovac osuđen, jer ona treba najčešće se vrati u sredinu odakle je potekla i da tamo nastavi dalje da živi. Obično su to male sredine, gde “svi znaju sve ” i ona ima strah od stigmatizacije, osude porodice, a neretko je slučaj da se i taj trgovac ljudima tu nalazi zbog čega se njen strah produžava.

Foto: Marija Erdelji

Osuda nije kraj, smatra sudija i dodaje da žrtva treba da živi u toj sredini i da živi sa tim, tako da je i period po okončanju krivičnog postupka jako značajan.

“Žrtvi treba posao, stan. Ona najčešće ima egzistencijalne probleme i mislim da su to najslabije karike koje mi još uvek nismo uspeli da rešimo i to je deo na kome treba da se radi”, poručila je ona i ocenila da su praksa i iskustvo pokazali da se vrlo često te iste žrtve nađu ponovo u lancu, ne snađu se, nemaju posao, gde da žive i opet upadnu u taj isti ili sličan lanac trgovine i ne mogu da se izvuku iz njega.

Zbog toga je važno naglasiti, saglasni su sagovornici, da svako može prijaviti sumnju na trgovinu ljudima. To se može učiniti obraćanjem državnom organu Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, koji može da dodeli status žrtvi trgovine ljudima. Odatle se dalje obaveštava policija, Centar za socijalni rad, koji će dati stručno mišljenje i nalaz i obezbediti sigurnost žrtvi.

Posebno je značajna prevencija trgovine ljudima u čemu učestvuje Crveni krst sa brojnim radionicama sa decom i mladima, koje služe da ih nauče kako da prepoznaju potencijalno opasne situacije, kako da se u njima ponašaju i izbegnu da postanu žrtve.

Takođe, u toj borbi pomažu i Lokalni timovi za borbu protiv trgovine ljudima, koji se bave planiranjem prevencije – informisanjem građana o problematici i edukacijom predstavnika institucija. U Novom Sadu konkretno, same institucije – Više tužilaštvo, policija, centar za socijalni rad, Dečja kuća, Sigurna kuća i Svratište za decu – jednom mesečno organizuju sastanke na kojima razmatraju slučajeve kojima se bave u okviru svoga rada.

Prema podacima organizacije Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, tokom 2021. godine prijavljeno je 127 slučajeva trgovine ljudima u Srbiji. Za 122 slučaja pokrenut je postupak identifikacije. Formalno je identifikovano 46 žrtava, a većinu njih čine žene – čak 80 odsto. Takođe, protekle godine nastavljen je trend da je seksualna eksploatacija dominatan vid trgovine sa učešćem od 50 odsto. Na drugom mestu je višestruka eksploatacija sa 17 odsto, a na trećem je prinuda na prosjačenje sa 10 odsto. Čak 37 odsto identifikovanih žrtava su maloletnici, a među njima je 94 odsto devojčica.

Ukoliko imate saznanja da je neko žrtva trgovine ljudima, podatake o lokaciji gde se odvija eksploatacija i/ili o organizatorima trgovine ljudima, možete pozvati Upravu krininalističke policije, koja radi 24/7 pozivom na broj 0800 100 388, lokalnim policijskim stanicama, kao i Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima na broj telefona +381 63 610 590. Pored državnih institucija građani mogu prijaviti trgovinu ljudima i organizacijama civilnog društva: ASTRA na SOS telefon: + 381 11 785 0000 i Atina na dežurni telefon: +381 61 63 84 071.

Katarina Tomović i Silvija Stojić(Naslovna fotografija: Pixabay)

Ovaj članak je kreiran u okviru projekta „Prevencija i borba protiv trgovine  ljudima u Srbiji“, koji se sprovodi uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, a u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku 2019-2022″. Stavovi koji su u njemu izraženi ni u kom slučaju ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije i Saveta Evrope.