Činjenica da se predsedničkim izborima u Americi pridaje veliki značaj podstakla me je da predložim sledeće:

prvo, da se u izbore za američkog predsednika neposredno uključe i građani Srbije. Ako će već izbor predsednika uticati na političke prilike u Srbiji, onda je, valjda, u redu da i Srbi participiraju u izborima i,

drugo, predlažem da se Srbija, barem petog novembra, tretira kao 51. američka država.

Kontam da bi naprednjačkom uhu prijao slogan Srbija je Amerika na Balkanu. Doduše, ne Srbija kao demokratija, vladavina prava, zemlja slobode, preduzetničke vrline i uspeha, nego Srbija kao sila koja, na primer, izvozi demokratiju u okolne zemlje i tamo postavlja vlade.

Srbi većinom navijaju za Trampa i rado bi da mu u izbornom nadmetanju nekako pomognu. Imaju iskustva sa izborima, imaju autobuse, sendviče i spremne glasače. A imaju i očekivanja, kada je, recimo, o Kosovu reč. Ne očekuju povratak Kosova pod suverenitet Srbije, niti ga žele, ali bi teritorijalne korekcije, smatraju, bile fer i sasvim u redu.

Za Kamalu Haris bi u Srbiji glasao malo ko. Uglavnom sekta nastala, po mišljenju ovdašnjih trampista, grupisanjem po polu i feminističkoj preferenciji. Toj sekti bi trebalo dodati i one koji ne misle ništa dobro ni svojim rođacima, a kamoli svojoj zemlji, naciji i državi.

Srbija će se petog novembra opet naći pred novim, sudbonosnim izborima. Činjenica da se ti izbori odvijaju 5000 kilometara daleko od nas, ne utiče na naše želje. Mi, jednostavno, želimo da učestvujemo u stvarima od globalnog značaja. Pa, nismo mi tamo neki Česi i Slovaci, da samo gledamo svoja posla.

Mali problem, po ovdašnje trampiste, bio mogao biti u tome što Kamala Haris – eto, razotkrio sam se – ne misli da na poziciji predsednice redefiniše politiku u kojoj je i do sada učestvovala kao potpredsednica. Zalažem se za slobodu, a protiv tiranije, poručila je na konvenciji.

Treba li nad tom porukom da se zamisli srbijanski autokrator? Po svemu sudeći – ne.

Ali ta poruka bi morala nas ostale da navede da postavimo sebi neka pitanja. Recimo: Kako se sprovodi okupacija društva? Kako jedna zemlja regresira u despotiju?

I kako jedan narod, koji o sebi misli da je pravedan, slobodoljubiv i hrabar, pristaje da kleči i trpi vladavinu koja ubija građansko dostojanstvo, razara republikanske ustanove i proteruje vrlinu, a nagrađuje podaništvo, mizeriju i podlost?

(Autonomija/ilustracija: STUPS)