Odnos između zvanične politike i kulture po pravilu je u divergenciji, međutim kada u nekoj državi poraste stepen autoritarnosti, dolazi do približavanja a ponekad i potpune kontrole politike nad kulturom, što državni aparat u tim situacijama zove harmonijom, odnosno združenim delovanjem u nakaradnom obliku kulturne politike. Vrlo često, u takvoj atmosferi se regrutuju do tada bezimeni pojedinci, koji nude svoje usluge režimu, pokazujući da se na polju kulture ima još mnogo toga uraditi. Tada čak i obični činovnici, bibliotekari ili službenici zaduženi za komemoracije, sitni menadžeri opšte grand parade, prepoznaju svoj trenutak.

U Trećem Rajhu, bio je jedan bibliotekar koji je svojim pregnućem zadužio mnoge. Zvao se Volfgang Herman, po obrazovanju istoričar, po uverenju nacionalsocijalista, koji je sve svoje snage upregao u kreiranje liste nepodobnih knjiga koje su odgovarale onome što je on, u dubokom dosluhu sa ideologijom Mein Kampfa, video kao „izraz antinemačkog Duha“. Njegov spisak obuhvatio je nekoliko kategorija knjiga: marksističku, urbanu („dekadentnu“) literaturu, zatim knjige koje su narušavale ratnički moral, podrivale verske temelje naroda, veličale Vajmarsku Republiku ili su jednostavno skrnavile nacionalna osećanja elite. Mnogo je takvih knjiga pronašao bibliotekar Herman, čija je crna lista poslužila kao osnova za veliko paljenje knjiga u maju 1933. Naravno, mladi bibliotekar se pre toga učlanio u NSDAP, otpočevši tako svoj institucionalni uspon: najpre je postao šef Centralne kancelarije za narodne biblioteke u Berlinu, a potom i direktor biblioteke u Kenigsbergu. Ostala je upamćena njegova izjava na velikom skupu bibliotekara u Hanoveru koja će postati ideja vodilja mnogih hermana u budućnosti: „Herojska knjiga treba da ima prednost nad tzv. lepom književnošću“.

Šta je to herojska knjiga?, zapitaće se neko. I zaista, teško je odgovoriti na to pitanje jer će se zaglaviti svi koji krenu putem književnoteorijske analize. No ako se imaju u vidu kategorije popisanih knjiga iz Hermanove crne bibliografije, onda bi se mogle naslutiti karakteristike poželjne literature: izrazito desničarske knjige, rustikalne, patriotske, literatura nacionalnog patosa, ona koje neguje vojne i otadžbinske tradicije, zatim knjige o grobljima i narodnoj nošnji, biografije careva, kraljeva i patrijarha, u svakom slučaju one koje veličaju naciju, partiju na vlasti i, razume se – Vođu. Vrlo često, u takvim društvima, Vođa svojom simboličkom pojavom u javnosti sublimira sve ostale kategorije, pa se podrazumeva da ukoliko neko piše o nasilju nad migrantima, ili o trovanju zemljišta i vode, ili o lošem gradskom saobraćaju, automatski napada Vođu, jer je njegovim imenom obuhvaćeno sve ostalo.

Važne knjige i njihovi autori ostale su kost u grlu najrazličitijih režima do danas. Tako je i otkup knjiga u Srbiji bio i ostao gorući problem bermudskog trougla između izdavača, biblioteka i ministarstva. Ova institucija je godinama balansirala na ivici propasti baš iz razloga česte dominacije herojskog nad literaturom, patriotskog nad faktografijom, grobljanskog nad životom, ali je neka nada u budući, pravičniji otkup ipak opstajala. Sada se, međutim, došlo do samog kraja. Crne liste knjiga, veoma nalik na one koje su napravili neimenovani Kopači litijuma, priloživši spiskove „ekoloških terorista“, postale su najvažniji parametri u odabiru onih publikacija iz godišnje proizvodnje koje se neće ponuditi bibliotekama. Radikalne promene u konceptu otkupa nastupile su onog trenutka kada je resorno ministarstvo počelo direktno da se meša u otkup knjiga, pri čemu su pojedini ministri lično uklanjali autore i naslove za spiska. Naporedo s tim je tekao proces deprofesionalizacije komisije, u kojoj su se ove godine, pod palicom ministra Nikole Selakovića, našle osobe nepoznatih profesionalnih identiteta, pre svega partijski kadrovi spremni da precrtaju produkciju sa crne liste. Među njima su predsednici tradicionalnih udruženja za negovanje lokalnih običaja, promoteri folk zvezda i organizatori posela, činovnici iz svih saziva ministarstva, vođeni samo jednom patriotskom idejom – da se udovolji Duhu naprednjačkog vremena.

Kako su nastajale današnje crne liste nepodobnih knjiga? Pre svega radi se o konsenzusu tog naprednjačkog bratstva da se ne dozvoli prolaz knjiga onih autora i izdavača koji su se u proteklih 13 godina našli na opozicionoj strani, bilo da su se sami oglašavali o tekućoj nemiloj stvarnosti ili su se udruživali u grupe, recimo ProGlas, ili su se pojavljivali u opozicionim medijima i govorili na protesnim skupovima. Dakle, svako ko je kritički progovorio o aktuelnim političkim problemima, moraće da se suoči sa programom brisanja iz kulturnog sećanja i kulturnog života. Ne treba zaboraviti da dospeti na police biblioteka predstavlja preduslov za početak bilo kakvog dijaloga u kulturi. Ukoliko čitaoci ne mogu da dođu do relevantne literature, budući da su zbog rapidnog osiromašenja i medijske propagande lišeni mogućnosti da je kupe ili da uopšte nešto saznaju o njoj, onda tu dijaloga nema i može se samo čekati na njegovo fingiranje po lokalnim kasarnama, uz predsedničke palačinke i pričice za laku noć.

Uglavnom, komisija Ministarstva kulture je ove godine, u skladu sa novim modelom borbe protiv „ekološkog terorizma“, markirala sledeće kategorije knjiga kao nepodobne za otkup: 1) knjige onih autora i izdavača koji su se prepoznati kao simpatizeri opozicije; 2) savremena domaća i regionalna književnost; 3) knjige koje govore bolje o Jugoslaviji i periodu pre naprednjačke vlasti nego o onome što živimo danas i ovde; 4) literatura koja narušava nacionalna i navijačka osećanja naprednjačke elite; 5) feministička literatura; 6) sociološke analize aktuelne propasti; 7) široka lista knjiga koje su na bilo koji način stale na senku Vođi. Umesto pobrojanih kategorija knjiga, mreži javnih biblioteka u Srbiji ponuđeno je 2.244 naslova herojske, patriotske i grobljanske literature, od kojih su samo publikacije na partijskom kursu dobile zvezdicu za obavezni otkup. Time je izbrisano preko 50 odsto od ukupne godišnje produkcije knjiga iz 2023.

U ovakvim uslovima, bolje je ne organizovati otkupe knjiga i novac preusmeriti na programsku delatnost, ali šta da se radi u situaciji kada su i sve ostale komisije inficirane Hermanovim sindromom? Više se ne može osloniti na pojedince iz komisija koji će preuzeti odgovornost i napraviti neki mali preokret. Naprednjačka kulturna politika je temeljno izbrisala svaku mogućnost za takva neprijatna iznenađenja. Za razliku od devedesetih, danas više nema mogućnosti ni za alternativni otkup knjiga, koji bi se finansirao iz budžeta neke fondacije, jer su i one davno upregnute u pogon aktuelnog režima.

(Peščanik, Foto: Pixabay)