Vučićev režim ima fantazije, a jedna od njih su vojvođanski separatisti.

Da odmah odgovorimo na pitanje zašto bi bilo dobro da u Vojvodini zaista postoje separatisti.

To bi, prvo, bio pouzdani znak da je politička scena u Vojvodini doista pluralizovana, da ustavne norme nisu mrtvo slovo na papiru, da postoje valjane procedure, da postoji sloboda organizovanja i da pored separatista postoje i autonomaši, federalisti, regionalisti, unitaristi, kao i druge ideološke fele; drugo, to bi značilo i da je demokratija u Vojvodini funkcionalan koncept, da se pomenuti akteri slobodno takmiče za političku podršku, da pojedinci egzistiraju kao građani, da se njihov izbor zasniva na autonomnoj volji i valjanom argumentu, a ne na podaništvu, uterivanju u etnički tor, paternalističkom tutorisanju i ispiranju mozgova.

Šta je danas autonomija Vojvodine? Ništa više od retoričke poštapalice i političke fasade. To je izvor sinekura i mesto zbrinjavanja zaslužnih partijskih kadrova. Pretvorena u privatni biznis klub, ona je kompatibilna, a ne opozitna, Vučićevom korupcionaškom režimu.

Druga važna stvar je ova: Vojvođanski separatisti su, ako to nekome još uvek nije jasno, Vučićev politički projekat! Vojvođanski separatisti su proizvod ideološkog aparata kojim Vučić upravlja i koji mu verno služi u borbi protiv logike, zdravog razuma i „vlastitog“ naroda.

Zašto Vučić proizvodi separtiste?

Iz nekoliko razloga: prvo, potreban mu je fiktivni protivnik koji neće uzvraćati, a koji će on na svakom koraku pošteno politički olešiti od batina i tako potvrđivati svoju superiornost i nepobedivost; drugo izmišljanjem separatista treba potisnuti studentski pokret sa kojim Vučić ne zna šta da radi, a koji uspešno odoleva svim njegovim manipulativnim zahvatima i, treće, treba skrajnuti pažnju javnosti sa pitanja Kosova i fokusirati je na izmišljeno pitanje vojvođanskog separatizma.

Vučić je, dakle, reakcionar. On iz neprijatne stvarnosti beži u političku fantaziju, tamo vodi ljute bitke, pobeđuje sve svoje protivnike, ulazi u istoriju i osigurava svoje mesto u političkoj memoriji naroda.

Kako se boriti protiv izmišljenog protivnika?

Ustankom, novim događanjem naroda ili pojačanom represijom?

Prvo je već na delu i otpor Vučićevom režimu se sve više širi. O događanju naroda i regresiji u masu nema ni reči, jer protestanti insistiraju na podeli vlasti, vladavini prava i funkcionalnim institucijama, a bez tih se pretpostavki jedna skupina ljudi ne može konstituisati kao narod. Pojačana represija je veoma rizično rešenje, jer proizvodi bes i u Beograd dovodi stotine hiljada ljudi koje ni jedna policija na svetu ne može da savlada. Preostaje, dakle, politička deklaracija, a ona u ovom trenutku predstavlja farsični egzibicionizam i potpuno nepotreban dokument.

Kao što je u medijima najavljeno, Vučić planira da na Sretenje organizuje veliki narodni skup – kanda u Vojvodini – na kome će biti usvojena famozna deklaracija o pokrajini.

Sretenje je dupli praznik, tog se dana obeležava i Dan državnosti, i Dan ustavnosti. Vezujući svoj miting za Sretenje Vučić nastoji da iskoristi simbolički potencijal ovog dana. Problem je, međutim, u tome što taj simbolički potencijal radi protiv Vučića, a u korist studenata.

Šta je Dimitrije Davidović želeo da postigne Sretenjskim ustavom? Želeo je da stane na put apsolutizmu Miloševe vlasti. Svojim protestima studenti žele to isto – da stanu na put osionosti i Vučićevoj uzurpaciji.

Sretenjski ustav je usvojen 15. februara 1835. godine na skupu kome je prisustvovalo deset hiljada znatiželjnika i važio je de facto samo 14 dana. Po rečima profesora Aleksandra Savanovića, u tom se ustavu nalazi najlepša rečenica ikada napisana na srpskom jeziku, a koja glasi: rob stupanjem na tlo Srbije postaje slobodan čovek! Treba se pristetiti ovih reči uvek kada u medijima pročitamo vest da je Srbija za vreme Vučića postala zemlja robovskog rada.

Erozija radnih prava, korupcija, kriminal, uzurpacija, pljačka blagajne i selektivna primena zakona… – to su, a ne izmišljeni vojvođanski separatisti, stvarni problemi sa kojima bi vlast morala da se bavi. Od jutra do sutra.

I na kraju, nije ni malo slučajno što su studenti iz Kragujevca odlučili da baš na Sretenje organizuju protest studenata u svome gradu. Taj protest bolje od skupa koji planira srbijanski avtokrator izražava intenciju Sretenjskog ustava – težnju za slobodom i kroćenjem samodržačke vlasti.

Davidovića je pratila deskripcija da je verni sluga istine i pravde. Možda nije bez značaja navesti i to da su ga Srbijanci zvali – Luciferom!

(Autonomija)