Vladavina strahom je obeležje despotije. Nekim svojim izjavama, da se zadržimo samo na retorici, srbijanski političari rade u prilog tog negativnog režima. Uzmimo, na primer, skorašnju izjavu predsednika srbijanske vlade da je cilj aktualnih protesta izazivanje bratoubilačkog rata.

Nekoliko je stvari u ovoj oceni sporno. Prvo, odnosi u političkoj zajednici se ne mogu svesti na rodbinske odnose, jer pojedinci u političku zajednicu ne stupaju kao braća i sestre, nego kao građani;

drugo, činjenica da neki pojedinci pripadaju istoj etničkoj zajednici potpuno je irelevantna. Pripadnost etničkoj zajednici ne određuje naše političke izbore;

treće, povratak na rodbinske odnose depolitizuje i depluralizuje političku zajednicu, a podele u njoj predstavlja kao patologiju, umesto kao normalan način funkcionisanja društva;

četvrto, ona organsku zajednicu pretpostavlja pojedincu i tretira je kao posebnu subjektivnost koja ima primat u odnosu na njene pojedinačne članove. Ne samo da ima primat, nego i da pojedincima prethodi, što znači da su im interesi zajednice već unapred poznati. Pošto su pojedincu poznati, od njega se očekuje da svoje ponašanje navigira prema tim interesima.

Ali, šta ako pojedinac odbije da se tom zahtevu povinuje? Šta ako Vid Majorski, na primer, ne deli pretpostavljene etničke interese i ne smatra da država postoji zato da bi svi Srbi živeli u istoj državi? U tom slučaju Vid i slični njemu vrlo brzo će biti ućutkani i diskreditovani kao odrodi i izdajnici, koji etničku braću guraju u sukobe.

Nešto slično se danas dešava i sa protestima vezanim za urušavanje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Pojedinci koji urušavanje vezuju za korupciju i nesavesno obavljenje posla, a ne za prirodu i godine starosti objekta, nisu nikakva ni razbraća, ni antiSrbi, već zabrinuti građani koji svojim insistiranjem na odgovornosti žele da stanu na put korupciji, kriminalu, bezakonju…

Optuživati ih da protestima izazivaju bratoubilački rat opskurna je i podla politička manipulacija. Cilj te manipulacije je da se građani udalje iz javnog prostora, da se atomizuju i učine nemim, da se njihov otpor kriminalizaciji države pacifikuje, da se njihov osećaj sigurnosti destabilizuje, a osećanje straha prenaglasi i pretvori u glavni demotivišući faktor svakog otpora.

Retorika bratoubilačkog rata je neodgovorna i zabrinjavajuća. Ona je izraz primitivne političke kulture, moralnog pada zajednice i Srbiju gura u familiju rđavih, izopačenih režima.

Služeći se tom retorikom jedno se vreme mogu prisvajati ključna dobra, okupirati institucije, a pojedinci degradirati i svoditi na ućutkanu podaničku masu. No, toj retorici se jednom mora učiniti kraj, ona se mora obesmisliti i obesnažiti, diskreditovati i proterati iz javnog prostora.

Revitalizacija tog prostora i rekonstitucija političke zajednice zahtevaju jasan pojmovni aparat i odanost vladavini prava. Bez toga Srbiju nije moguće zamisliti kao uređenu republiku.

(Autonomija)