Skip to main content

VID MAJORSKI: Mirdita, Šapiću, Mirdita.

Autonomija 17. јун 2024.
4 min čitanja

Građani Beograda itekako imaju interesa da budu upoznati sa „savremenom kulturnom scenom Prištine“

Aleksandra Šapića uznemirava organizovanje  festivala „Mirdita, dobar dan“. On kaže da grad Beograd, sve dok je on na čelu srpske prestonice, neće dati saglasnost za održavanje festivala. 

Šapić je u grubom, čeonom sudaru sa stvarnošću. Grad Beograd nije nikakva prestonica, pošto Srbija nije monarhija, nego republika, a u republici kultura je otvoren, a ne zatvoren sistem. Kulturnu javnost republike itekako interesuje kako nezavisnost, na primer, utiče na dramsku književnost, ali i kako je istorija Kosova predstavljena u udžbenicima, kako u Srbiji, tako i u susednim zemljama. Kulturna i prosvetna javnost su veoma zainteresovane i za debatu o pomenutim temama, a jasno je i zašto: debate čine jednu kulturu živom i dinamičnom, otvorenom za različite uticaje, sposobnom za samopreispitivanje, spremnom na modifikacije i agilne u širenju skučenih vidika. Naročito kada se ta skučenost tiče spomenika kulture. Koncept kosovske kulturne baštine ne albanizuje srpske (preciznije je reći pravoslavne) spomenike, te spomenike etnizuju Aleksandar Šapić i njemu slični. Kosovska kulturna baština refererira na teritoriju, a ne na nacionalnost. Kao deo kosovske kulturne baštine, Visoki Dečani će i dalje predstavljati srednjevekovni pravoslavni manastir. Pravoslavni, a ne srpski. Pošto Srba, kao posebne nacije, u vreme njihove gradnje nije ni bilo.

Razumem da Aleksandra Šapića ne interesuju debate, već administrativne mere. On poziva srbijansku vladu da dobro razmisli o tome da li su Srbiji potrebne manifestacije koje podrivaju njenu suverenost i teritorijalni integritet, a kojima se srpskom narodu, kako kaže, gura prst u oko. Nisam siguran da narodu prst u oko guraju organizatori festivala, pre će biti da to čine tribalisti. A kad je o suverenosti i integritetu srpske države reč, treba naglasiti da je toliko puta do sada propuštena prilika da se taj famozni suverenite potvrdi, recimo u oblasti radnih prava, da svako njegovo dalje pominjanje jednostavno izaziva gnušanje.

Aleksandar Šapić ne govori iz pozicije privatne osobe, nego iz pozicije javnog funkcionera. Umesto da brani osnovne vrednosti republike, on priprema teren za njihovu suspenziju. Građani Beograda itekako imaju interesa da budu upoznati sa „savremenom kulturnom scenom Prištine“ i da insistiraju na kulturnoj razmeni dve kulturne scene. Predlog da se onemogući dalje održavanje festivala ne samo da srozava Beograd i pretvara ga u očima pristojnog sveta u očajnu i provincijalizovanu zabit, nego direktno radi protiv (kulturnih) interesa stanovnika glavnog grada.

U republici je javna stvar odvojena od privatnih uverenja, a tu odvojenost jamče institucije. Srbijanske institucije su, na žalost, veoma fragilne, njih često podrivaju privatne ideološke idiosinkrazije, čime se njihov identitet kompromituje, a funkcija iskrivljuje i izobličava. Srbija, ako želi da se ustroji kao moderna država, mora biti što je više moguće neutralna. Ako se Aleksandru Šapiću, (kao i ministrima u vladi) ne dopada festival, on ne mora da ga prati, ne mora učestvovati u debatama koje se unutar festivala organizuju, ne mora prisustvovati izložbama, pozorišnim i filmskim predstavama, ali on ne može uskraćivati usluge koje je grad dužan da pruži svim građanima, pa i onima sa čijom se estetikom, kulturnom strategijom ili političkom orijentacijom on, kao gradski funkcioner, ne slaže. Jer ćemo, u tom slučaju, biti suočeni sa destrukcijom vrednosti, nasiljem, podrivanjem pluralizma i nametanjem jednoumlja. Iz vrha režima već je stiglo upozorenje da će građani, ako izostane prohibitivni odgovor države, delovati i sami reći „šta misle o takvoj gadosti“. Odvratno.

U vrhu režima se očigledno procenjuje da je za sam režim, pre svega, dobro da se građani Srbije drže u mraku kada je reč o kulturnim zbivanjima na Kosovu, da se o tamošnjim umetnicima, javnim delatnicima, mirovnim aktivistima i ljudskopravašima ne govori, da se ne otvaraju drugačije perspektive, osim konfliktnih, da se ne grade i ne revitalizuju elementi tradicije koje građane Kosova različitog bekgraunda – etničkog, verskog i kulturnog – upućuju na zajednički život, toleranciju i saradnju.

Obrazlažući zašto je protiv održavanja festivala Šapić je pomenuo i Nenada Jezdića, kome prištinske vlasti nisu dozvolile da na Kosovu igra monodramu Knjiga o Milutinu. Iako je reč o štivu koje je snažno betoniralo srpske etno-historijske predrasude i vodilo anksioznom i ksenofobnom samorazumevanju, bilo je potpuno idiotski onemogućiti izvođenje pomenute predstave. No, jednako je tako idiotski i zahtevati zabranu Mirdite. Samo što sada nema udruženja umetnika da se oglasi i predlog da se festival zabrani javno osudi kao izraz bahatosti i nasilja.

Retorzija nije „prijateljski“ način rešavanja problema, ona ne radi u korist demokratije, stvara frustracije, rađa opravdano nezadovoljne građane, kojima – bez ikakve njihove krivice – nanosi štetu, a vlast lišava obaveze da valjano argumentuje i svoje zahteve, i svoje politike.

Zahtevi za zabranom festivala „Mirdita, dobar dan“ treba tumačiti i kao politički izraz srpskog sveta, a ideološko opravdanje toj zabrani lako će pribaviti svesrpski saboraši. Kada je, pak, o ovima poslednjima reč, treba reći da je njihova Deklaracija ispod nivoa dokumenta koji je, barem kada je o kulturi reč, prošle godine zgotovio i na uvid nosiocima kulturne politike ponudio Helsinški odbor. U dokumentu Odbora se ističe da je neprihvatljivo svođenje kulture na sluškinju nacionalnog identiteta, da svaka generacija ima pravo da tumači, prevrednuje i oslanja se na različite delove kulture, da svaki naraštaj i svaka grupa u bilo kom naraštaju ima pravo i slobodu i da zaboravi na tradiciju, kao i da započne stvaranje nove. U tom dokumentu se ističe da treba podsticati prekograničnu saradnju delatnika u kulturi, da su kulture komunikativne i otvorene prema drugima, da granice koje dele narode nisu kulturne i da svaki pokušaj da se kulturi dodeli sporna uloga povlačenja granica mora naići na protivljenje, otpor i osudu.

Isto mora doživeti i predlog da se zabrani festival „Mirdita, dobar dan“.

(Autonomija)