Branko Lučić nosi u rukama fotoaparat više od četiri decenije. Ono što je zabeležio za to vreme sređuje već nekoliko godina, a filmovi koje svakodnevno skenira već pedesetak meseci prava su riznica sećanja na jedno mirnije i lepše vreme, jednu uređenu zemlju, događaje koji su obeležili njenu kulturu, na ljude ogrnute osmesima i džepovima punim nade, mnoge umetnike koje smo voleli i čiji rad cenimo i danas, na razne anegdote koje su postale mitska mesta počivše zemlje Jugoslavije…

U razgovoru za SEEcult.org, ovaj novosadski fotoreporter prisetio se kako su nastale neke od njih.

Profesionalni život Lučić je počeo sa 26 godina u novosadskom “Dnevniku”. Seća se da su 80-ih godina mnogo putovali. Tada novinari nisu “škljocali” kartice pri dolasku na posao. Verovalo se da je najskuplji novinar/fotoreporter onaj koji dangubi u redakciji, umesto da njegovo oko i uvo budu ulica. Neprestano su ih, svedoči Lučić, slali diljem Jugoslavije – na Pulski festival, u Prag na snimanje “Seoba” Aleksandra Saše Petrovića, na Dubrovačke letnje igre (DLI) – ponajviše zahvaljujući kojima je njegova fotografska arhiva danas dragoceno svedočanstvo početaka velikih glumačkih karijera…

Seća se da se do Dubrovnika prvi put spustio nakon jednog boravka na Pulskom filmskom festivalu, Od tada je svake godine, sve do rata, provodio petnaestak dana u tom gradu, odmarajući se, a istovremeno družeći se sa glumcima koji su spremali predstave po Starom gradu. U njihov svet uvela su ga i njegova dva prijatelja, glumci Radoslav Milenković i Sreten Mokrović.

“Najradije sam glumce snimao tokom proba. Tada su pokazivali svoje umeće, talenat, prirodu, otkrivali bi i nešto što su inače čuvali samo za sebe. Probe su obično bivale u kasnim popodnevnim satima kada bi sunce, koje je u Dubrovniku uvek pržilo, malo klonulo, a neretko i u večernjim i noćnim satima. Predstave su igrane po celom gradu – od Straduna, Lovrijenca, Tvrđave Svetog Ivana, Minčete, na Lokrumu, Boškovićevoj poljani, svuda sam ih pratio.

Nisu se bunili. Ja sam bio tih, diskretan, trudio sam se da budem neupadljiv, nisam im smetao. I inače nisam pričalica. Ćutim i radim, a njih puštam na miru da rade svoj posao. Samo ih pratim i fotkam. Zato smo se dobro slagali.

Posle predstava odlazilo se u restoran “Ocean” na Pilama. Tamo su glumci obično jeli i onda se, uz vino, sedelo do dugo u noć, nekada i do jutra. I uvek se pričalo o predstavi. Razbuđivalo se ujutro, uz kafu u Gradskoj kavani, a češće u kultnoj dubrovačkoj kafani “Manon” (danas “Kafe Festival”) koja se nalazila u prizemlju Festivalske palače, odnosno zgrade DLI, nadomak Crkve Male Braće i njenog zvonika.

Za tu kafanu, u koju je u svoje vreme zalazio i dubrovački pisac Ivo Vojnović, autor između ostalog i “Dubrovačke trilogije”, a dolazili su i Bernard Šo, te kraljevski par Edvard VII i gospođa Simpson, tvrdi se da je nastala kad i zgrada, davne 1668. godine. Oduvek je, govorili su Dubrovčani, bila okupljalište otmene gospode. Leti su je, u vreme kada je Lučić bivao u Dubrovniku, zaposedali glumci.

“Bilo je mnogo smeha, galame, vike, radosti, anegdota, nadmudrivanja, sve u slavu predstave i pozorišta. Predstava je i tu, kao i u ‘Oceanu’ uvek bila glavna tema svakog ćakulanja”, otkriva Lučić i dodaje da je pre nego što se sedne na prvu kafu, dubrovački slikar Jozo Škerlj uvek savetovao jednu šetnju Stradunom, da se glava provetri od noćnih misli. Tu negde, u nekoj šetnji Stradunom, nastala je i fotografija tada mladog, a danas jednog od najvećih regionalnih glumaca Radoslava Milenkovića u društvu tek nešto malo starijeg Dževada Karahasana, sarajevskog pisca, dramaturga i profesora. Fotkani su ispred Crkve Svetog Vlaha.

Lučić se seća da mu je jednom tako dok je sedeo u “Manonu” Rale Milenković predložio da fotografiše njegovu mladu koleginicu, tada još uvek studentkinju glume, jer će sigurno biti velika zvezda. Tako je nastala fotografija kratkokose Ksenije Pajić, kasnije zaista velike jugoslovenske filmske zvezde.

“Bilo je još jedno mesto koje su glumci voleli, bio je to kafić ‘Trubadur’ na suprotnoj strani Straduna, koji je držao čuveni dubrovački trubadur, pokojni Marko Brešković. Tu je bilo i žive muzike i atmosfera je uvek bila odlična”, izvlači iz sećanja svoje dubrovačke dane Branko Lučić. Novija istorija ovog mesta dopunjava ga još nekim zanimljivim podacima – nakon smrti trubadura Breškovića, ‘Trubadur’ je preuzela engleska porodica Van Bloemen, koja je 50-ih i 60-ih godina u Londonu vodila kultni bar istog imena. U londonski ‘Trubadur’ su svraćali umetnici poput Boba Dilana, Džima Morisona i Marsela Marsoa. Kada su 70-ih godina na vlast došli konzervativci Edvarda Hita, tada radikalno levičarski orijentisana porodica Van Bloemen, napušta Englesku i doseljava se u komunističku Jugoslaviju. Skrasili su se u Dubrovniku, gde njihovi potomci žive i danas.

“Iz današnjeg ugla bilo je to vreme zaista velikog entuzijazma”, nastavlja priču Lučić. “Ne samo među umetnicima koji su do iznemoglosti probali predstave, ginuli za njih, već posvuda oko nas. Ljudima ništa nije bilo teško. Bilo je u njima elana za sve. Sećam se da sam filmove sa fotkama koje bih uradio tokom proba, ili na predstavama, slao autobusom u Novi Sad. Probudim se u ujutro u cik zore da bih stigao na Autobuski kolodvor Dubrovnik, odakle je oko pola šest-šest kretao autobus za Novi Sad. Uveče, na Autobuskoj stanici, film preuzimaju laborantkinje – Bela ili Vera, koje ga odnose u redakciju, do urednika kulture da bi imao najsvežiji mogući materijal. Sinhronizacija je bila besprekorna i ne bi bila bolja ni sa današnjim mobilnim telefonima”, priseća se Lučić.

Lučićeve fotografije svedoče o nekim izuzetnim predstavama koje bi i danas bile atraktivne za hipersenzacija večno gladne oči. Jedna od njih su spektakularne “Feničanke” iz 1987. godine koje je na Lovrijencu režirao Paolo Mađeli. Na mnogima od sačuvanih fotografija vide se današnji velikani i bardovi glume koji su tada bili tek pozorišne bebe. Ima li velikih glumačkih zverki, poput Ljube Tadića ili Bekima Fehmiua.

U Lučićevoj arhivi su i Goldonijeva “Kafeterija” koja je igrana na Gundulićevoj poljani, “Hamlet” sa Ljubom Tadićem, i onaj sa Radetom Šerbedžijom, koga je fotkao i u “Ričardu Trećem” u režiji Petra Večeka i u Krležinom “Mom obračunu sa njima”.

Ovekovečio je Lučić na Dubrovačkim letnjim igrama i Peru Kvrgića, Špiru Guberinu, Mustafu Nadarevića, mladog Harisa Pašovića kada je u Dubrovniku sa novosadskim studentima režirao “Hamleta”… U njemu je igrala i – danas –  prvakinja Srpskog narodnog pozorišta Gordana Đurđević Dimić. Na jednom nizu fotografija zabeležen je i jedan drugi dubrovački “Hamlet” – u režiji češkog filmaša, oskarovca Jiržija Mencela, u kojem je naslovnu ulogu igrao mladi Lazar Ristovski. Ofelija je bila Mira Furlan, a Klaudija je igrao Ljuba Tadić, apsolutna zvezda jugoslovenskog glumišta, čije su se blizine mnogi glumci pribojavali.

O radu na toj predstavi zanimljive strane ispisala je sama Mira Furlan u svojoj autobiografiji “Voli me više od svega na svijetu”. Naime, Mencel je tražio od nje da u sceni Ofelijinog ludila uradi nešto neočekivano. Posle isprobavanja raznih scena, predložio joj je da se Ofelija, u trenutku kada kralj Klaudije bude ulazio na scenu sa svojom svitom, zatrči u njegovom pravcu i iznenada ga pljusne po licu. Na Mirin predlog da to provere i dogovore sa kolegom Tadićem, od koga svi svi cvikali, Mencel je rekao – ne. Da bi se postigao efekat koji je on priželjkivao, to je trebalo uraditi bez najave! Furlan je bila najpre zapanjena tim predlogom, onda ga je pokušala i odbaciti, ali kako je Mencel bio ubedljiv, na koncu ga je i izvela. Ljuba Tadić je nakon te premijerske pljuske, kako stoji u knjizi Mire Furlan, razrogačio oči od šoka i glumica je nakratko pomislila da će joj je možda i uzvratiti, ali genijalac kakav je Tadić bio, počeo je da se smeje kao manijak shvativši da je tim gestom neko dobro osmislio spuštanje kralja na nivo običnog smrtnika, što je, kaže Furlan na kraju ove svoje priče, uvek dobra stvar.

Posebna priča su fotografije predstave “Izlaz” koju su, po tekstu Matije Bećkovića iz njegove knjige “O međuvremenu”, napravili Sreten Mokrović i Radoslav Milenković. Igrali su je 1982. godine, tri puta tokom DLI, u “Lazaretima”, i zamalo dopali zatvora, jer su ih optužili za vređanje rodoljubivih osećanja građana SFRJ.

Lučićevo sećanje dopunjuje preciznim podacima jedan od aktera ove priče – Radoslav Milenković koji kaže: “Po prijavi svedoka, ugostitelja Maria Pecija i političara i nekadašnjeg direktora dubrovačkog Kazališta Marin Držić – Marinka Vlašića, Sreten i ja smo odvedeni u policiju, a odatle na suđenje kod sudije za prekršaje koji nas je saslušao i osudio na 40 dana zatvora “zbog vređanja rodoljubivih osećanja i blaćenja samoupravnog socijalizma i istorijskih ličnosti NOB-a…”

„Među novinarima najglasnije su nas branili Milan Vlajčić u ‘Politici’ (tekst Duh sreskih načelnika), Saša Mirković u “Poletu” i Dalibor Foretić u ‘Danasu’. Predstavu nam nisu zvanično zabranili, pa smo je do kraja 80-ih igrali širom SFRJ, čak preko 400 puta. Na presudu smo se žalili, slučaj je vraćen sudiji u Dubrovnik na ponovno razmatranje. Nas su spakovali u JNA, a slučaj pustili da zastari”, naveo je Milenković.

“Bila je to odlična predstava, duhovita, vrcava, pametna, bezobrazna. Publika ju je volela.”, kaže Lučić koji nije fotografisao samo predstave, već i dubrovačke koncerte – npr. čuda od deteta Stefana Milenkovića i velike operske dive Monserat Kabalje.

Fotografisao je i izložbe. Na njima je u neobaveznom ćaskanju ovekovečio i Jagodu Bulić, Momu Kapora i mladog Ivu Pogorelića.

Tih godina, u hotelu “Argentina” Lučić je napravio i seriju odličnih portreta Vladimira Veličkovića. Nažalost, fotografije njegovog brata po kistu Dada Đurića i velikog Danila Kiša, Lučić nema, iako ih je sreo dok su šetali Stradunom.

“Desi se pegula da čovek ponekad nema aparat u rukama…”, kaže sa nemalim žaljenjem ovaj fotoreporter.

Još mnogo fotografija jugoslovenskih umetnika čuči u arhivi Branka Lučića, poput Relje Bašića, Vilija Matule koji je, seća se Branko, bio izvrstan u “Orestiji”, potom Dubravke Ostojić i makedonskog glumca Nenada Stojanovskog. Njih je fotkao u kafani “Manon”.

Tu su i fotografije reditelja i pisca Ljubiše Georgievskog, reditelja Ivice Kunčevića, glumaca Božidara Alića, Fabijana Šovagovića, Vladice Milosavljević, Petra Banićevića i Alme Price u “Romeu i Juliji”.

Na propitivanje kakve su bile dubrovačke probe, Lučić kaže da je u Dubrovniku uvek sve bilo opuštenije, nego, npr, na Sterijinom pozorju, koje je, jer je takmičarski festival, uvek bilo sa više tenzije i očekivanja. Uvek je tu bilo more da odagna sav umor, nemire, eventualne umetničke tenzije. Kupalo se na Šulića plaži, na Banjama – ispod hotela “Ekscelsior”, i na Lokrumu, ređe na nudističkoj plaži, više tamo ka pučini.

“Dubrovačke letnje igre su već u to vreme imale i zanimljive marketinške strategije.”, otkriva Lučić. “Hekuba” – samo nekoliko stotina kilometara od stvarnog mesta događaja, ceo dan se vrtelo sa razglasa sa festivalske zgrade”.

“Čini mi se da je ranije bilo mnogo više kolegijalnosti među glumcima. Danas među njima vlada veliki rivalitet, ne samo umetnički, nego, imam utisak, i politički. Činjenica je i da sva politička previranja prvo počnu da se prelamaju preko kulture. Setimo se samo ‘Golubnjače’ koju sam 1982. godine fotografisao, mislim, na njenom poslednjem izvođenju u Novom Sadu“.

“Glumci su bili kolegijalniji, više se pričalo o predstavama, predstava je bila iznad svega. Gledali su se međusobno. Čini mi se da danas nije tako, da su im političari pomutili račune, podelili ih, a nekada su glumci bili jedno pleme.”, misli Lučić dok pokazuje fotografiju Ljubiše Ristića i Dušana Jovanovića koji je došao da vidi Ristićevu predstavu “Život je san”. Čini mu se da je i publika bila odanija pozorištu, posvećenija, da je u pozorište dolazila kao u crkvu, kao na kakvu svečanost, doterana u svakom smislu.

Pamti Lučić i neke ekstravagantne lokacije na kojima su se predstave igrale, posebno oko Ljubiše Ristića koji je bio majstor za opsadu svih čula. “Kralj Edip” je igran na jezeru Ludaš, a “Otelo” na Palićkom jezeru, u okviru Šekspirfesta.

“Otelo” je izvođen tako što je publika bila smeštena na ogroman splav, a glumci su igrali na ženskom kupalištu. U arhivi su mu i subotičke fotografije Neđe Osmana i Almire Osmanović, te predstave “Madač-komentari” iz 1985. godine kakvu Subotica, a verovatno ni SFRJ, do tada nisu videli. Igrana je u dvorištu NP, na gradskom trgu, Sinagogi i po celoj Gradskoj kući. Reditelj Ljubiša Ristić okupio je na njenom stvaranju Nadu Kokotović, Dragana Klaića, Lasla Vegela, Janoša Siverija, Bjanku Adžić Ursulov, Gabora Lenđela, Ota Tolnaija… Predstava je trajala četiri sata i u njoj je učestvovalo nekoliko stotina ljudi.

Kao fotoreporter, Lučić je dospeo i na snimanje “Seoba” – u Deronje, ali i u Prag. Uzbudljivo putovanje začinio je sam reditelj Aleksandar Saša Petrović sugerišući ekipi iz Novog Sada da napravi intervju sa Elmarom Klosom, koji je uz Miloša Formana bio jedan od profesora čuvene praške glumačke škole, o kojoj je Goran Marković napisao knjigu “Češka škola ne postoji”. Na setu je fotkao reditelja Petrovića, Anicu Dobru, Mirjanu Karanović, Ljubu Tadića i Dragana Nikolića.

Lučić se seća da je glumicu Mirjanu Karanović sretao često u Dubrovniku, ali ne na sceni. Ona je Dubrovnik posećivala iz privatnih razloga. Fotografisao ju je tek na Pulskom festivalu u društvu Svetozara Cvetkovića.

Tamo je fotkao i Žarka Lauševića, Anicu Dobru, Nedu Arnerić, Olju Bećković, Žiku Todorovića, Nebojšu Bakočevića, Maricu Vuletić, Milenu Dravić, Gorana Paskaljevića, Ljubišu Samardžića…

U Puli je zebeležio i detalje sa pres konferencija koje je nadahnuto vodio neponovljivi Nebojša Đukelić. Sve je tamo vrcalo od pameti i šarma, kaže Lučić.

Na istom festivalu pozirali su mu reditelj, scenarista i glavna glumica filma “Kuduz”: Ademir Kenović, Abdulah Sidran i Snežana Bogdanović.

Iz sećanja ovog fotoreportera izvire i jedna od prvih, ako ne i prva predstava koju je fotografisao. Bila je to “Pučina” Dejana Mijača. U njoj je igrao mladi Milan Gutović. Fotografisao ju je na Sterjinom pozorju, u staroj zgradi Pozorišta.

Od svih anegdota koje pamti, Lučić naradije izdvaja jednu traumatičnu iz 1990. godine. Na Sterijinom pozorju igrao se “Profesionalac” Dušana Kovačevića sa Danilom Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi. U pozorištu ljudi vise sa balkona, ne može se disati koliko je sveta, mnogo je i glumaca, svi su došli da vide čudesnog Batu – koji briljira…

“U to vreme nije bilo digitalnih aparata. Bili su oni koji se čuju kad škljocneš, ali svi mi koji fotografišemo predstave, pogotovo ja koji sam fotografisao i za Sterijino pozorje, pazimo da ne remetimo predstavu i glumce.

„Ja sam diskretno fotografisao, bar sam mislio da je diskretno. U jednom trenutku tokom predstave, Bata prođe pored mene i direktno mi u lice kaže: ‘Dosta!’. Ja stanem i više ne fotografišem. Na pauzi, pitam prijatelje, glumce Miodraga Petrovića i Predraga Momčilovića, pored kojih sam sedeo – jesu li čuli kako me je Bata opomenuo da više ne fotkam. Oni ustvrde da mi se to učinilo, da je to deo predstave. Ali ne lezi vraže, eto ka nama užurbano stiže inspicijent Tibor Kiš koji mi kaže: ‘Rekao ti je Bata, ako škljocneš još jednom, prekinuće predstavu!'“, priseća se Lučić.

„Ja se zaledim. Uputim se ka garederobi da se izvinim Bati i objasnim da fotografišem za Pozorje… On poludeo kad me je video – zašto nisam došao na neku probu, zašto ga nisam pitao da mi odigra neku scenu da ga fotkam… Uglavnom, sve se završilo tako što smo posle predstave ostali u kafani do dugo u noć. Meni je zanimljivo kako je on to uradio da niko drugi nije primetio, da sve izgleda kao deo predstave, a da poruku shvatim samo ja“, dodao je Lučić.

“Fotografisao sam nekoliko godina i zagrebački festival zabavnih melodija. Najdragocenija fotka sa njega mi je Arsena i Gabi, između kojih sedi maltene bebac Matija.”

Ima među Lučićevim fotkama i onih sa opuštenijih druženja. Jedna od takvih je fotografija Ljube Tadića i Mike Antića dok slušaju Janiku Balaža na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ima takvih fotografija i iz Mokrina, gde se od Mikine smrti 1986. godine, svakog leta okupljaju pesnici i umetnici da bi govorili njegovu ili svoju poeziju. Bivalo je tamo šaroliko društvo: Ibrica Jusić, Desanka Maksimović, Arsen Dedić, Voja Brajović…

Pregledanje Lučićeve foto arhive završava se pitanjem o tome kakva mu je namera sa blagom koje ima. Kaže da je još u fazi svrstavanja fotografija po godinama, oblastima, institucijama sa kojima je sarađivao – od Pozorja, Matice srpske, KCNS, Pozorišta mladih, Novosadskog pozorišta, do muzeja… U skeniranju je imao pomoć od supruge Kaće, a sada je na red došao deo posla koji može da radi  isključivo sam. Ređa fotke, dopisuje ono čega se seća, godine, imena, događaje…  Proverava…

Velika mu je radost, kaže, kada ljude obraduje starim fotografijama. Ksenija Pajić je bila šokirana i oduševljena kada je videla svoje dubrovačke fotke. Lučić je pokušavao da dođe i do porodice Mustafe Nadarevića čijih fotografija iz mlađih dana dosta ima. Hteo je fotografije Arsena, Gabi i Matije da pokloni Matiji Dediću, ali su se prilikom nedavnog Matijinog gostovanja u Novom Sadu nekako mimoišli. Fotografijama iz mlađih dana, kaže Lučić, obradovaće još neke glumce…

U međuvremenu, Lučića i dalje intrigira svet kulture. Dobre predstave, premijere, festivali, zanimljivi događaji… Fotoaparat je uvek spreman da ovekoveči neku dobru scenu, dobru repliku, neku zanimljivu estetiku prostora i konfiguraciju umetničke duše.

Snežana Miletić (Seecult, foto: Branko Lučić)