Ko su ultradesničari u Ukrajini? Zašto ukrajinske vlasti zatvaraju oči na pojavu i delovanje ultradesničarskih političkih i paramilitarnih grupacija? Ko i za koje ciljeve ih još koristi? Da li je ubedljivom pobedom Zelenskog na predsedničkim izborima otklonjena opasnost od izbijanja unutrašnjih sukoba u Ukrajini ili “konzerve” samo miruju?
Ukrajinski politički život, posebno na njegovom krajnje desnom krilu, uvek je bio obavijen velom tajni i predstavljao je simbiozu stare KGB-substance u kombinaciji sa mladim, zapaljivim patriotizmom. Svaki put kad iz tog miljea provire magareće uši, javnost je sklona da događaje tumači kao nešto što se podrazumeva: sve ultradesničarske i ultralevičarske grupe – projekti su tajnih službi. Jer, istina je, skoro u svim državama tajne službe teže da kroz svoje agente kontrolišu snage sa obe strane palete ideoloških krajnosti. Ali u slučaju Ukrajine postoji jedna specifičnost – tajne službe u toj državi, čast izuzecima, skoro da nikad nisu bile ukrajinske u smislu lojalnosti njenim državnim interesima. “Zakonzervirani“ na obaveštajnom žargonu znači agenti bezbednosnih službi, koji se „otvaraju“ za ciljane potrebe (prim. aut.)
Čekisti pod velom SBU
Ako pregledamo noviju ukrajinsku istoriju, očigledno je da od samog proglašenja nezavisnosti Ukrajine i uspostavljanja njenih državnih struktura, bezbednosne službe te države samo su preimenovani KGB (Komitet državne bezbednosti SSSR, prim. prev.). To je ista ta kadrovska struktura, koja je samo do juče glavnim neprijateljima smatrala ukrajinske nacionaliste. S obzirom da je u sovjetskom periodu takvih bilo jako malo, većina njihovih mera bila je usmerena protiv svega što je ukrajinsko, čak i kada je reč o sasvim bezazlenim narodnim običajima: učesnici korinđanja i drugih božićnih obreda mogli su da završe sa višegodišnjim zatvorskim kaznama. A još su u KGB-u postojala razna odeljenja borbe protiv religije, “obrađivana” je kreativna inteligencija i stvarane su široke mreže doušnika dobrovoljnih saradnika. Posebna kategorija bili su takozvani oficiri iz aktivnog rezervnog sastava (“zakonzervirani“ na obaveštajnom žargonu znači agenti bezbednosnih službi, koji se „otvaraju“ za ciljane potrebe /prim. aut.).
Njih su uvodili u kolektive kao stalno zaposlene u radnim zajednicama, udruženjima i naučnim institutima, odakle su bez ikakvih kvalifikacija u ulozi istraživača i članova akademske zajednice mogli slobodno da putuju na međunarodne konferencije. S obzirom da ukrajinska služba državne bezbednosti početkom devedesetih nije bila stvorena na novim temeljima, a kadrovska struktura se faktički nije menjala, stari orlovi KGB-a stvarali su sebi slične zamene. Naslednici su odmah bili usmeravani na vezu u Moskvi, gde se te strukture nikad nisu odrekle čekističkih metoda rada. U mandatu predsednika Viktora Janukoviča (2010-2014, prim. prev.) to je otišlo do te mere, da su oficiri ruskog FSB (Federalna služba bezbednosti Ruske Federacije, prim. prev.) preuzeli kontrolu nad SBU (Služba bezbednosti Ukrajine, prim. prev.), bezobzirno izbacivši odatle američke savetnike. SBU za vreme Valerija Horoškovskog (načelnik SBU 2010-2012, prim. prev.), Igora Kaljinjina (načelnik SBU 2012-2013, prim. prev.), a posebno Oleksandra Jakimenka (načelnik SBU 2013-2014, prim. prev.) skoro otvoreno su radili za interese Rusije. Upravo u to vreme je izgrađena mreža kadrovskih struktura, koje su trebale da obezbede prodor Rusije u Ukrajinu. Stiče se utisak da su Rusi prosto primorali plašljivog Janukoviča da na vodeća mesta ministarstava sile imenuje ne samo proruske oficire, već i one sa državljanstvom Ruske Federacije (poput Dmitra Salamatina, koji je od 2010. do 2014. godine bio na raznim visokim pozicijama, među kojima i na funkciji ministra odbrane Ukrajine tokom 2012. godine, prim. aut.).
Problem sa dobrovoljcima
Posle Revolucije dostojanstva (ili revolucija na Evromajdanu, protest i sukobi u centru Kijeva od novembra 2013. do februara 2014, prim. prev.) kompromitovana ukrajinska vrhuška je pobegla iz zemlje, ali je osnovna struktura ostala netaknuta. Kardinalne promene su se jedino odigrale u Oružanim snagama Ukrajine, jer su na samom početku rata (u Donbasu, u aprilu 2014, prim. prev.) one bile vojno nesposobne. Zato je tu trebalo napraviti kardinalne promene. Istina, smene se nisu dotakle stare strukture generaliteta, ali glavna promena činila je uključivanje bataljona sa dobrovoljcima.
U tom vrtlogu malo ko je mogao da pretpostavi šta će se dalje dešavati sa dobrovoljačkim bataljonima. S jedne strane, oni su hrabro ratovali, a sa druge – njihovo delovanje bilo je nekontrolisano i anarhično. Osim toga, vlasti su se plašile demobilisanih, koji su prošli kroz ratišta. Zato, neka mi oproste heroji ATO (Antiteroristička operacija na istoku Ukrajine 2014-2018, faktički mere koje su bile zamena za uvođenje ratnog stanja, prim. prev.), tajkuni i feudali požurili su da za svoje privatne armije kupe najmanje principijelne dobrovoljce.
Uz to, pojavio se problem sa posebnim vojnim formacijama, koje su okupljale javno deklarisane neonaciste. Najbolji primer toga je dobrovoljački puk “Azov”. Za ukrajinsku vlast trebao je da bude važan signal izjava SAD da se Vašington kategorično protivi naoružavanju “Azova”. Glavnim motivom takvog stava bila su rasistička i neonacistička opredeljenja pripadnika te formacije.
Patriote iz aktivne rezerve
Ipak, u ovom članku se bavimo apatijom Ukrajinaca i ukrajinskih vlasti prema pojavi i delovanju ultradesničarskih političkih i paramilitarnih grupacija za vreme i posebno nakon Revolucije dostojanstva. Lider među takvim formacijama je pre svega “Desni sektor” (stranka, doborovoljački korpus i građanski pokret, prim. prev.). Noge te strukture takođe rastu iz bezbednosnih službi. Najverovatnije da je ta veza stvorena zahvaljujući ličnim dobrim odnosima lidera “Desnog sektora” Dmitra Jaroša i bivšeg šefa SBU Valentina Nalivajčenka (u mandatima 2006-2010, kao i 2014-2015, prim. prev.). Poznate su scene u javnosti kada je ispred odreda Dmitro Jaroš raportirao Nalivajčenku borbenu spremnost “Desnog sektora”. Inače, Nalivajčenko je, kako se ispostavilo, od 1991. do 1994. godine u Moskvi pohađao Institut KGB-a imena Andropova, odnosno ovdašnju Akademiju spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije.
Nalivajčenko se školovao pod mentorstvom budućeg šefa Administracije predsednika Putina – Sergeja Ivanova (u mandatu 2008-2016, prim. prev.). Postoje priče poput onih za malu decu, da je Nalivajčenko napustio Institut KGB-a jer se početkom 90-tih odlučio vratiti kući zbog obnove “majčice Ukrajine”. Nalivajčenko je toliko bio odlučan na tom putu, da je završio na čelu ukrajinske bezbednosne službe. Sledeće što privlači pažnju, propagiranje u medijima u Rusiji tada još malo poznate strukture na ukrajinskom Majdanu – “Desnog sektora”. Organizacija kojom su plašili istok Ukrajine i celu Rusiju bila je mala, ali veoma pogodna za medijsko plasiranje. Posebno je interesantan i susret, u finalu revolucije na Majdanu, lidera “Desnog sektora” Dmitra Jaroša sa tada još aktualnim predsednikom Viktorom Janukovičem. Treznoj glavi je nezamislivo da jedan od lidera revolucije u noći najveće eskalacije sukoba više sati provede sa tada oličenjem potpunog zla i lagano se vrati iza barikada u centru Kijeva. Nakon tog razgovora Viktor Janukovič je počeo brzo da se pakuje i sprema za beg. Da li je Janukovič pobegao zato što lider “Desnog sektora” više nije mogao da kontroliše revolucionarni talas na Majdanu i da garantuje plašljivom Janukoviču bezbednost?
Sve to uopšte nije uticalo na popularnost Dmitra Jaroša i njegovog paravojnog “čeda”, a Ukrajinom su kolale herojske i šaljive legende, koje su takođe bile rezultat propagande iz Rusije. Tehnologija je uspela. Iako Ukrajinci na vlastite oči nisu videli nikakve predstavnike “Desnog sektora”, iskreno su poverovali u rusku “histeriju” i “strah” pred tom herojskom organizacijom. A onda je došla gorka istina. Državom se raširila franšiza pod brendom “Desni sektor”. Setimo se samo lokalnih oružanih sukoba u kojima su korišćeni čak i minobacači za preuzimanje kontrole šverca na zapadnoj granici Ukrajine sa državama EU (Zakarpatska oblast, juli 2015, prim. prev.), iza kojih je stajao “Desni sektor”. Pojedini zapadni mediji su, oslanjajući se na izvore ruske propagande, izveštavali o mogućem raspadu Ukrajine. Koliko li je samo izjava dao sam lider “Desnog sektora” Jaroš, a koje idu na ruku ruskoj propagandi. On je zato jednostavno postao figura od neprocenjive vrednosti.
Svemu tome treba pridodati još jedno kadrovsko rešenje iz “Desnog sektora”: Artem Skoropadski – portparol te organizacije sa kozačkim nadimkom (po monarhisti hetmanu Pavlu Skoropadskom 1873-1945, prim. prev.), a u stvari moskovljanin Artem Bičkov. Njegova pojava i velika zastupljenost u medijima, otkriva konture gigantske “konzerve” u punom sjaju. O tome svedoče izjave tog podmetnutog kozaka o “režimu unutrašnje okupacije” Ukrajine i zadatku “Desnog sektora” da je oslobodi. Ili intervju Artema Skoropadskog poljskim medijima o navodnim pretenzijama Ukrajine na poljski grad Peremišlj (mesto od istorijskog, političkog i verskog značaja za Ukrajince Galicije, prim. prev.). Izobilje takvih nastupa išla su samo na ruku Rusiji i njenom informacionom ratu protiv Ukrajine. Reakcije od strane SBU i nadležnih državnih struktura u potpunosti su izostale i logično je pitati se “zašto”.
Iskoristiti i baciti
Odgovora može biti više. Kao prvo, razlog izostanka reakcije države je u političkoj konjunkturi, a to znači da niko od političkih lidera neće da ima posla sa ovakvim strukturama. Ukoliko se pravim patriotama objavi rat, to znači neminovno masovna kontrareakcija društva zbog progona ljudi koji za Ukrajinu dobrovoljno prolivaju vlastitu krv. A to je za zvaničnike i političke lidere potencijalni rizik od gubljenja popularnosti i pozicija. Kao drugo, niko ne želi da optužuje “Desni sektor” ili “Nacionalne družine” (organizacija osnovana od strane veterana puka “Azov”, prim. prev.) u antiukrajinskom delovanju, jer to nije tačno. Uveren sam da u njihovim redovima postoji mnogo iskrenih patriota. I kao treće, svaki funkcioner misli da može te snage staviti pod ličnu kontrolu i koristiti ih za svoje potrebe. Upravo je to najbolje objašnjenje zašto ukrajinski državni organi ne žele da reaguju na samovolju pod kapom ultranacionalizma.
Ta igra je dovela do toga da su pojedini ukrajinski oligarsi stvorili svoje vlastite privatne armije. I više od toga. Eksperti konstatuju da su ukrajinske strukture sile stvorile svoje desničarske jedinice. U skladu s tim, „Nacionalni korpus“ (stranka stvorena od strane veterana puka “Azov” i navijača, prim. prev.) i njegove „Nacionalne družine“ kontrolisane su od strane ministra unutrašnjih poslova Arsena Avakova (na toj poziciji od 2014. sve do danas 2020, prim. prev.). S druge strane, ultradesničarskoj „S14“ (ukrajinska ultradesničarska organizacija, prim. prev.) noge rastu iz SBU. U stvaranju „Nacionalnog korpusa“ postoji niz spornih pitanja, jer je stvoren iz baze već pomenutog puka „Azov“. Sporno kod ove partije nije samo njena ideologija koja upućuje na rasizam, već i biografije samih osnivača (Jevhen Karas i progon romske zajednice u predgrađima Kijeva, prim. prev.).
Kako su se prošle 2019. godine u Ukrajini bližili izbori (predsednički u martu-aprilu i parlamentarni u julu, prim. prev.), intenzivirana je bila uloga i značaj ultradesničarskih struktura. A sve zbog toga što je ministar unutrašnjih poslova Arsen Avakov podržao predsedničku kandidaturu opozicionarke Julije Timošenko i rešio da tobože “odbrani izbor Ukrajinaca od falsifikacija”, te je Centralna izborna komisija dozvolila „Nacionalnim družinama“ da dobiju status posmatrača.
Biografija lidera „Nacionalnih družina“ Sergeja Korotkiha je zanimljiva i istovremeno trivijalna. Neonacista iz Belorusije, koji je, kao i Nalivajčenko, uspeo da studira u školi KGB-a, ali za razliku od Nalivajčenka (koji je bio isključen iz Instituta KGB, jer nije položio ispit iz sportskih aktivnosti), Korotkiha su izbacili zbog učešća u radikalnim organizacijama. A dalje slede burne aktivnosti u beloruskoj filijali „Ruskog nacionalnog jedinstva“ do „Nacional-socijalističkog obščestva“ (neonacistički pokreti u Rusiji, prim. prev.) u Moskvi. Korotkih je uspeo da se „dokaže“ u mnogim incidentima u Belorusiji i Moskvi i svaki put se izvukao pred zakonom, što opet na neki način potkrepljuje ranije teze.
I sasvim iznenada, Korotkih se u maju 2014. (u vreme razbuktavanja sukoba u Dnobasu, prim. prev.) našao u (tada još) bataljonu “Azov” na ukrajinskoj strani. Iste godine, već u decembru 2014, Sergej Korotkih je lično od predsednika Petra Porošenka dobio državljanstvo Ukrajine. Slučaj još jedne „konzerve“ verovatno bi ostao neprimećen da „Nacionalni korpus“ nije odlučio da Porošenku kaže „istinu“ o korupciji u Ukroboronpromu (državni koncern ukrajinske vojne industrije, prim. prev.). Tada je stigao odgovor, a biografija Korotiha izašla je u javnost. Blogeri i politički eksperti konačno su progovorili, progledali i uočili nenonacističke orijentacije lidera „Nacionalnog korpusa“ i „Nacionalnih družina“. Pokrenuto je pitanje izazova i ugrožavanje Ukrajine, ali je izostao odgovor – zašto su vlasti ćutale sve dok nisu postale ugrožene?
Ni Ministarstvo unutrašnjih poslova Ukrajine, ni SBU, ni “lideri kreiranja javnog mnjenja” nisu bili zainteresovani slučajevima kada su ultradesničari tukli aktiviste levice, napadali na akcije LGBT zajednice, kada su fizički i do krvi prebijani Romi i uopšte kad je stvarana atmosfera terora prema njihovim ideološkim neprijateljima. Kada su isti na alternativnoj izložbi učesnicima razbijali glave, kada su blokirali promocije “loših” knjiga ili “štetnih” performansa. I odjednom je vlast progledala. Istina, oči su se otvorile kada su članovi “Nacionalnog korpusa” na mitinzima počeli da napadaju Petra Porošenka, tek tada je bivši predsednik uočio pretnju od ultradesničarskih grupacija za celo ukajinsko društvo.
Ali takvo otrežnjenje je samo delimično. Jer grupacije bliske SBU, kao što je “S14”, odnosno lojalne bivšem predsedniku Porošenku, nisu imale čega da se plaše. Pred predsedničke i parlamentarne izbore (na kojima je ubedljivom većinom glasova pobedio neofit Volodimir Zelenski i njegova partija “Sluga naroda”, prim. prev.), postojala je opasnost da te grupacije mogu biti iskorišćene u izazivanju nereda. Čak se sticao utisak da su te dve grupacije, “Nacionalne družine” Arsena Avakova i “S14” Vasilja Hricaka (glava SBU 2015-2019, prim. prev.) i Petra Porošenka, bile spremne da u Ukrajini na izborima 2019. proliju krv.
Iz svega iznesenog iscrtava se prilično žalosna perpsektiva – ukrajinska državno-politička elita spremna je zarad očuvanja svojih pozicija ili dolaska na vlast žrtvovati mir i stabilnost u državi. A za takva suprotstavljanja služiće im upravo dobro zatvorene i godinama uskladištene “konzerve”.
(prevod Boris Varga)
STUPS: Telohranitelji