Više buke, više smeća, i sve više ljudi na jednom prostoru. Život u velikim gradovima prilično je stresan. Uprkos tome, većina ljudi i dalje na život u urbanim sredinama gleda kao na mogućnost bolje zarade i veće kulturne ponude. Do pre 60 godina je samo trećina svetskog stanovništva živela u gradovima, danas taj broj prelazi polovinu. Sem broja stanovnika, raste i broj mentalnih poremećaja, kaže Andreas Mejer-Lindenberg, direktor Instituta za mentalno zdravlje u Manhajmu.
„Samo depresija ljude u Evropi godišnje košta oko 120 milijardi evra. Troškovi do kojih dovode svi psihički poremećaji, prelaze sumu Evropskog stabilizacionog mehanizma za spasavanje evra, a rasprostranjenost i ozbiljnost ovih bolesti uglavnom se potcenjuje“, ukazuje Mejer-Lindenberg.
Promene u mozgu zbog socijalne izolacije
Britanski psihijatri su 2003. godine, zabeležili značajan porast šizofreničnih pacijenata u Londonu, i to u četvrtima, koje su polovinom 60-ih doživele procvat. U Nemačkoj se broj građana obolelih od nekog mentalnog poremećaja u poslednjih deset godina udvostručio. Poslednji statistički podaci u Severnoj Americi pokazuju da je u 40 odsto slučajeva razlog za odlazak radnika na bolovanje – depresija.
„U gradovima obično ne znate svoje susede, dok u sredinama van gradova na socijalnu podršku suseda ipak možete da računate. Zbog toga se ljudi u gradovima često osećaju socijalno isključenim“, kaže direktor klinike za psihijatriju i psihoterapiju u Berlinu Andreas Hajnc
Nije nepoznato da je kod životinja utvrđeno da socijalna izolacija dovodi do izvesnih promena u mozgu. Dr Hajnc kaže da je i kod ljudi slično. I na najmanju količinu stresa reaguje se prenaglašeno, dakle kao na pretnju.
Problem – brz razvoj gradova
Magnetnorezonantna tomografija ljudskog mozga, onih koji su odrasli u gradovima, drugačija je u odnosu na one, koji su se na život u gradu tek odlučili. Zato je i prvi test bilo jednostavo računanje. Ljudi koji su odrasli u gradu, bili su sporiji ili čak znatno lošiji od onih koji nisu.
„Postoji jedan deo mozga koji prilično reaguje na društveni stres, naročito kod osoba iz urbanog okruženja. Govorimo o amigdali. Taj deo mozga je i dalje aktivan, kada nešto doživljavate kao pretnju, što može dovesti i do agresivne reakcije, a to sve može biti i uzrok napada straha. Što je sredina u kojoj je pacijent odrastao urbanija, to je i aktivnost tog dela mozga bila intezivnija“, kaže Mejer-Lindenberg.
Drugim rečima, naučnici smatraju da bi urbanisti ubuduće ovakva saznanja, trebalo ozbiljno da uzmu u razmatranje, posebno u gradovima poput Berlina i Londonu. Gradovi koji se razvijaju velikom brzinom, ugrožavaju mentalno zdravlje svojih stanovnika.
Sa specijalnim mobilnim uređajem, Mejer-Lindenberg je sa geografima i fizičarima, krenuo u testiranje na terenu. Merena je aktivnost mozga ljudi na najrazličitijim lokacijama – na semaforu, u parku, na ulici, u stanu… Cilj je bio da se utvrdi kako urbani život utiče na aktivnost mozga. Koliko je važna veličina stana? Da li je dovoljno da sa balkona imate pogled na prirodu? Kakav je efekat kada ljudi imaju priliku da prošetaju nekim parkom?
Ravnoteža između potreba ljudi i drugih izazova
Za arhitekte i urbaniste, poput Riharda Burdeta, profesora na Poslovnoj školi u Londonu, takva saznanja naučnika mogu biti od presudnog značaja u daljem urbanističkom planiranju: „Urbanisti treba da teže ravnoteži između potreba ljudi i drugih izazova. Ljudi moraju na raspolaganju da imaju otvoreni prostor, mogućnost da odu u bioskop, negde da se sastanu sa prijateljima, negde da prošetaju, na primer pored reke. O tim aspektima se obično ne razmišlja mnogo, posebno ne u Kini ili Indoneziji. Razmišlja se o efikasnosti saobraćaju i proporcijama neke četvrti, ali ne i o tome kako sve to utiče na ljude.“
„Neuro-urbanizmus“ je pristup koji obećava, jer, ne samo da gradsku sredinu možete učini praktičnom i funkcionalnom, već i zdravijom za njene žitelje.
STUPS: Bestijarijum