Odnosi između Beograda i Novog Sada nisu bili idilični ni u vreme kada smo imali istu vladajuću većinu na republičkom i pokrajinskom nivou.

Šta bi bio pravi izlaz iz ove situacije, pre svega kada je reč o osporavanju dela zakona o nadležnostima od strane Ustavnog suda, što izaziva i najviše problema u međusobnim odnosima? Pošto je ceo spor nastao zbog nepreciznosti Ustava iz 2006. godine, čije je odredbe Ustavni sud, takve kakve su, još dodatno restriktivno tumačio na štetu Vojvodine, jedino pravo i održivo rešenje bi bilo promena Ustava i preciziranje izvornih i prenetih nadležnosti Vojvodine. To bi sprečilo proizvoljnost u njegovom tumačenju i političko nagodbenjaštvo koje se sada nudi kao jedini mogući izlaz. Preciznost ustavnih odredaba o statusu i nadležnosti konstitutivnih delova u složenim državama i jesu garancija njihove stabilnosti i osnovni faktor koji štiti regionalne vlasti od mogućeg voluntarizma centralnih organa i pritisaka raznih vrsta. U takvim sistemima ne može se ni desiti da se ne poštuje Ustavom zapisana obaveza države prema regionalnim organima (ali i obrnuto), kao što je to kod nas slučaj sa već pomenutih sedam odsto iz budžeta Srbije namenjenih pokrajinskom budžetu. Dakle, rešenje je poznato, samo je pitanje koliko je ne samo u ovom trenutku nego i dugoročno izvodljivo. Naime, imajući u vidu čak i prošli, a kamoli sadašnji sastav Skupštine Srbije, koja se dvotrećinskom većinom mora izjasniti o promenama dela Ustava koji se odnosi na teritorijalnu organizaciju vlasti, sasvim je izvesno da ne postoji ni minimalna šansa da se to desi. Tim pre što prošla vladajuća većina nije imala razumevanje, a ova verovatno još manje za zahteve koji dolaze iz Vojvodine u pravcu davanja većih izvornih ovlašćenja i preciznijeg ustavnog definisanja onih prenetih, kako bi se izbegle situacije kao što je ova sa stavom Ustavnog suda.

Kada već nije moguća promena Ustava, šta je izlaz iz ove situacije? Ne preostaje ništa drugo od onoga što je predložio premijer Ivica Dačić, a to je da se otvori politički dijalog između Beograda i Novog Sada, kako bi se došlo do obostrano prihvatljivog rešenja, jer Srbija i inače ima dovoljno kriznih žarišta i problema da bi stvarala još jedan novi. Tako bi bar nalagala zdravorazumska logika. Nažalost, u ovoj zemlji logika već odavno ne stanuje, tako da i pored najava i susreta čelnika republičke i pokrajinske vlade pravi dijalog još nije otpočet i rešenje problema nije na vidiku. Istovremeno, od pojedinih čelnika vladajuće većine u Beogradu stižu upozorenja da Vojvodina ne bi smela da bude povlašćena u odnosu na ostale delove Srbije, pri čemu se prenebregava podatak da je prošla vlada svojom uredbom Vojvodinu po BDP sa indeksom 95,2 svrstala u nerazvijena područja.

Padu tenzija na relaciji Beograd – Novi Sad sigurno ne doprinose izjave pojedinih koalicionih partnera iz lokalne koalicije u Novom Sadu da je posle prekomponovanja vlasti na gradskom nivou na redu Vojvodina, ma šta to značilo. Ovakvi stavovi ne iritiraju samo vladajuću političku garnituru nego i obične građane Vojvodine, jer doživljavaju ponižavajućim stalne optužbe za separatizam i za povlašćeni položaj u Srbiji.

(Politika)