Skip to main content

Umrežavanje feministkinja u postjugoslovenskom regionu: Mora nova borba za prava žena i društvo solidarnosti

Građani 04. dec 2023.
9 min čitanja

Diskriminacija po slovu zakona

Globalni rast populističkih i ekstremističkih ideologija ubrzano urušava prava žena, a taj trend postao je apsolutna pretnja i dostignutim civilizacijskim tekovinama u Evropskoj uniji, čije pojedine članice uveliko atakuju na integritet žena u svakom pogledu. Umreženost i razmena iskustava ključni su za jačanje feminističkih organizacija i za Zapadni Balkan, na kojem se takođe zntano unazađuje položaj žena, iako je ovaj prostor u drugoj polovini 20. veka učinio pionirske korake u unapređenju ženskih prava.

Upravo na tu opasnost ukazuju ženske feminističke organizacije iz postjugoslovenskog regiona koje su pokrenule inicijativu za uspostavljanje regionalne ženske antifašističke mreže, a u okviru obeležavanja 80-godišnjice osnivanja Antifašističkog fronta žena Jugoslavije u decembru prošle godine  u Bosanskom Petrovcu i Bihaću. U stvaranju te mreže učestvuju brojne aktivistkinje iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Srbije.

A sem borbe za prava žena, ova mreža predstavlja i jedan od retkih primera podstreka normalizaciji odnosa na postjugoslovenskom prostoru i saradnje društvenih aktera u ovom regionu, koji zvanične politike drže na ivici sukoba permanentnom proizvodnjom tenzija i govora mržnje.

Kroz solidarnost i zajedničko delovanje regionalna feministička mreža demonstrira otpor dominantnim nacionalisitčkim javnim narativima i urušavanju prava žena, te zagovara zajednički regionalni pritisak kako bi se zaustavili retrogradni procesi repatrijarhalizacije i klerikalizacije ovih društava.

Na tribini koju su u oktobru ove godine predstavnice mreže održale u Novom Sadu upozorile su da dominantne desničarske politike i globalno i na postjugoslovenskom prostoru društva vode u uništenje, te da je neophodna stalna borba za društvo solidarnosti.

Ukazale su i da se prava žena urušavaju paralelno uz pokušaje istorijskog revizionizma, te da vremenom samo jačaju grupe koje to zagovaraju kao i uticaj crkve koja žene okrivljuje zbog pada nataliteta:

“Mi danas imamo primere u Srbiji da žene moraju da plaćaju kazne jer su gađale jajima mural ratnog zločinca, imamo negiranje ratnih zločina, imamo fejk ratove…“

„Borba koju smo mi u Severnoj Makedoniji vodili poslednjih godina zbog ograničavanja prava na abortus potvrđuje da se iznova moramo boriti za stečena prava…”

„Bosna i Hercegovina je društvo u procesu zaceljivanja, između ostalog zbog posledica trauma ratnog silovanja kojem su bile izložene žene, a koje su i dalje diskriminisane u delovima tog društva…“

„Kod nas u Sloveniji crkva nema veliki uticaj, ali oni prave organizacije takozvanih prolajfera koje nisu direktno vezane za crkvu, a koje zagovaraju ukidanje abortusa. Uvek treba imati u vidu da se prava lako gube i zato ne treba da budemo pasivne da se ne bismo probudile obespravljene…”

„Institucije su izdale svoje građane i građanke“

I druge feminističke organizacije u ovom regionu rade na podizanje svesti o problemu rodne (ne)ravnopravnosti. Iako su skoro sve zemlje regiona suočene sa porastom rodno zasnovanog nasilja nad ženama, te organizacije najčešće ne nalaze podršku u državnim institucijama, pa umrežavanje i solidarno delovanje vide kao ključne u borbi za ženska prava.

Decenijama nemiri i netrpeljivost muče region i čini se da ni u jednom momentu nema pauze od mržnje. Ratovi, sankcije i nemaština doveli su do devastacije društava izgrađenih na nacionalističkim temeljima, u kojima stradaju oni koji se ne uklapaju u zacrtane matrice, a među onima koje su u takvim sistemima najmanje zaštićeni su i – žene.

Svake godine broj ubijenih žena u Srbiji je blizu trideset. Prenos jednog takvog ubistva u Bosni i Hercegovini u avgustu je uživo pratio region putem društvenih mreža. U Hrvatskoj se već duže vreme „kleči“ na trgovima kao vid demonstrativnog zahtevanja povratka vrednostima koje žene stavljaju u nepovoljan položaj…

Da su državne institucije zakazale govori i činjenica da upravo zbog nepoverenja u njih žene ne prijavljuju različite vidove nasilja. Tišina na koju nailaze sa druge strane obeshrabruje svaku sledeću da istupi. Ako žena ipak izađe u javnost, prosečna reakcija tipična je u toj meri da se sada sa lakoćom može predvideti – i nikada nije u korist žrtve.

„Da bi se razumeo značaj feminističkih grupa u regionu potrebno je razumeti i stepen do kojeg su državne institucije posustale i izdale sopstvene građane i građanke, pre svega ovde mislim na prosvetu i pravosuđe“, kazala je za Autonomiju Tamara Ivančević iz Beogradskog feminističkog kulturnog centra BeFem.

Tamara Ivančević: Žene u Srbiji imaju daleko više poverenja u ženske nevladine organizacije u odnosu na državne usluge SOS telefona.
(Foto: Medija centar Beograd)

Dodala je da je anketa Autonomnog ženskog centra iz 2022. godine pokazala da žene u Srbiji imaju daleko više poverenja u ženske nevladine organizacije u odnosu na državne usluge SOS telefona.

Dok se 2021. godine 2.870 žena obratilo nacionalnom SOS telefonu, čak 18.768 njih obratilo se nevladinoj mreži organizacija Žene protiv nasilja.

Paradoksalno, državne usluge dobijaju više novca, besplatno korišćenje javnih prostorija i nemaju obavezu naknade za besplatnu liniju – sve to nauštrb ženskih nevladinih organizacija.

Diskriminacija po slovu zakona

Propust zajednički u svim državama regiona je taj što sistem nije uspeo da ženama pruži adekvatnu pravnu zaštitu. Rodno zasnovano nasilje nad ženama podrazumeva svako nasilje usmereno protiv žene samo zato što je žena. Femicid je najekstremniji primer rodno zasnovanog nasilja – ubijanje žene samo zato što je žena. Ipak, femicid regionalno nije prepoznat u pravnim sistemima kao poseban oblik ubistva.

Zbog toga je borba za formiranje pravne definicije femicida kao krivičnog dela vodeća borba koja će ovaj oblik ubistva postaviti na posebno mesto u pravnom sistemu i time osigurati oštrije kazne za počinioce svih aktova rodno zasnovanog nasilja nad ženama.

„Mi živimo u vremenu sa puno javnih politika, pa čak i zakona, koji garantuju ženama prava koja nije moguće ostvariti u realnosti ili ne uvažavaju različite potrebe i pozicije žena, te je primena jednakog prava zapravo diskriminacija žena“, ukazala je u izjavi za Autonomiju Tanja Ignjatović, programska koordinatorka u Autonomnom ženskom centru u Beogradu.

Tanja Ignjatović: Feminističke organizacije širom regiona preuzele su i edukatorsku i zaštitničku ulogu.
(Foto: privatn aarhiva)

Ona je navela da to nije specifično samo za Srbiju i region, ali da su naše zemlje više pogođene zbog slabo razvijenih demokratskih institucija i vladavine prava.

Tek što je 2021. godine donet Zakon o rodnoj ravnopravnosti u Srbiji, on se već osporava. Uz to, kako kažu iz Autonomnog ženskog centra, nameće se i pitanje finansija kada strategija za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog za nasilja nad ženama i nasilja u porodici već treću godinu od usvajanja ostaje bez budžetskih sredstava.

„Administracija nije sposobna da izradi odgovarajući akcioni plan, a ministar koji je na čelu te administracije ne smatra da je to njegova odgovornost, već ignoriše to pitanje“, istakla je Ignjatović.

U takvim okolnostima feminističkim organizacijma preostaje da preuzmu veći deo borbe za izmenu pravnih okvira država unutar kojih deluju, za podizanje svesti o problemu rodno zasnovanog nasilja i mnogih drugih pitanja.

Pored toga, kako napominje Tamara Ivančević iz organizacije BeFem, feminističke organizacije širom regiona preuzele su i edukatorsku i zaštitničku ulogu – ukazujući na delove istorije o kojima ne učimo kroz obrazovni sistem, organizovanje SOS podrške kao i pružanje pravnih saveta, te pravljenje plana za izlazak žene iz nasilnog odnosa.

Solidarnost regiona

Fizičko nasilje i femicid kao najtragičniji ishod najuočljiviji su oblici nasilnog odnosa te se na to prvo pomisli pri pomenu rodno zasnovanog nasilja uopšte. Ipak, retko koje fizičko nasilje počinje samo od sebe, a jednako je važno da organizacije, pravni sistem i društvo uopšte obrate pažnju na sve aspekte povrede prava žena.

Autonomni ženski centar nasilje nad ženama objašnjava kao kršenje ljudskih prava i oblik diskriminacije nad ženama, te predstavlja sva dela rodno zasnovanog nasilja koja dovode ili mogu da dovedu do fizičke, seksualne, psihičke ili finansijske povrede ili patnje za žene.

Smiljana Milinkov, profesorka na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koja je aktivna u ženskoj borbi za prava, smatra da je između ostalog ekonomsko osnaživanje žena ključno za borbu protiv svih ostalih vidova nasilja koji uslede.

„Ženama se često ograničava raspolaganje finansijama ili one moraju da ono što zarađuju predaju – ne mogu samostalno da raspolažu svojim sredstvima“, rekla je za Autonomiju profesorka Milinkov.

Smiljana Milinkov: Institucije nisu dovoljno senzibilisane, nemaju dovoljno znanja ili kapaciteta da se nose sa problemom.
(Foto: N1)

Upozorila je da, pored mnogih drugih faktora, žena koja trpi fizičko nasilje često ne može iz toga da izađe upravo i zato što je ekonomski nestabilna.

Manjak ekonomske samostalnosti uz nepoverenje u državne institucije koje iznova uspevaju da razočaraju svoje građanke i građane, svakodnevno otežavaju ženama da naprave izbor – prijaviti ili ostati. Čak i onda kada izbor deluje očigledan, ipak se zapitamo – da li će nas to zapravo spasiti?

Kada je 11. avgusta tokom jednog prenosa uživo na društvenim mrežama čovek upitao ženu što si me prijavila, ona je odgovorila – zato što sam se bojala. Potom je Gradačac, a uz njega i ceo region, ispratio ubistvo Nizame Hećimović.

Ovaj femicid, kao užasavajući prikaz jednog desenzitivisanog društva, pokrenuo je mnogobrojne protestne šetnje kroz gradove Bosne i Hercegovine, a da ova tragedija ne poznaje granice jedne države već je zajednički problem pokazao je čitav region koji se solidarisao sa ženama BiH. Tako je, na primer, petnaesti protest „Srbija protiv nasilja“ u Beogradu počeo minutom ćutanja, a Novi Sad je u vidu performansa podsetio na 24 femicida u Srbiji ove godine namestivši 24 para ženske obuće ispred Gradske kuće – sve to uz transparent koji je nosio poruku „Žene Novog Sada uz žene BiH“.

Nova borba za već stečena prava

Od kulturoloških sličnosti do istorijskih događaja koji su oblikovali odnose na Balkanu, države regiona povezane su na mnoge načine. Nažalost, pitanje ženskog položaja nije jedno od onih kojim se bilo ko u okolini može pohvaliti. Rodno zasnovano nasilje prepoznato je kao nešto što muči ceo region, a ni ostala pitanja relevantna za borbu za rodnu ravnopravnost – poput rodnih uloga, rodno osetljivog jezika i ostalih prava žena – nisu strogo omeđena državnim granicama.

U Novom Sadu je 7. oktobra održana tribina „AFŽ – Za šta su se borile, šta danas živimo?“ u okviru inicijative za uspostavljanje regionalne ženske antifašističke mreže na kojoj su se panelistkinje iz regiona osvrnule na istorijsku važnost i nasleđe Antifašističkog fronta žena, ali i na sadašnjicu i bitke koje se još uvek vode, a koje se ne razlikuju mnogo od države do države.

Sanela Skrijelj, političarka iz Severne Makedonije, istakla je tom prilikom da između ostalog „borba koju smo mi u Severnoj Makedoniji vodili poslednjih godina zbog ograničavanja prava na abortus potvrđuje da se iznova moramo boriti za stečena prava”.

Upravo je pitanje abortusa jedno od ključnih zajedničkih pitanja, što je potvrdila i aktivistkinja iz Slovenije Tonja Jerele, upozoravajući da se prava lako mogu izgubiti ukoliko ostanemo pasivni u ovoj borbi.  

„Kod nas, srećom, crkva nema veliki uticaj, ali oni prave organizacije takozvanih prolajfera koje nisu direktno vezane za crkvu, a koje zagovaraju ukidanje abortusa“, objasnila je ona.

Da su granice, dakle, nekada samo formalne pokazuju zajednički problemi bez obzira na formalni status država unutar kontinenta, odnosno Evropske unije.

Foto: Marija Erdelji

Profesorka Milinkov osvrće se upravo na činjenicu da nekada taj formalni status utiče na određene projekte i prilike, ali da nas suštinski „sve muče iste brige“ i da se problemi ne zadržavaju samo na jednom mestu.  

„Pogledajmo šta se dešava u Hrvatskoj – jaka katolička crkva i pokušaji zabrane abortusa, te svi oni ljudi koji se mole i kleče mesecima na trgu – sve se to prenosi na region i svuda se dižu glasovi za zabranu abortusa. Tako se vidi da se to preliva bez obzira na naše granice i da smo mi suštinski vrlo, vrlo slični“, ocenila je ona.

Aida Koluder-Agić, političarka iz Bosne i Hercegovine, osvrnula se tokom novosadske tribine AFŽ na posledice rata, a naročito traume ratnog silovanja kao i na pravnu zaštićenost žrtava.

„Žrtvama treba pravda kroz zakonodavstvo i istina u smislu istinskog kajanja i suočavanja, i ne može biti rehabilitacije bez toga. A u stvarnosti imamo sve suprotno“, istakla je ona, dodajući da je procena Ujedinjenih nacija da je bilo između 20 i 50 hiljada slučajeva ratnog silovanja, te da je za te zločine u Hagu osuđeno oko 30 zločinaca.

Ozdravljenje

Fondacija CURE iz Bosne i Hercegovine ove godine je priredila publikaciju koja pravi presek stanja u BiH, Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori po pitanju rodno zasnovanog nasilja, naročito iz ugla pravne uređenosti.

Pravni okvir se, svakako, razlikuje na ovaj ili na onaj način u svim ovim državama, ali im je zajedničko to da institucije ne reaguju adekvatno.

„Problem je isti u smislu da formalno postoje rešenja ali suštinski institucije nisu dovoljno senzibilisane, nemaju dovoljno znanja ili kapaciteta da se nose sa problemom. E tu je situacija zajednička, a to je nažalost ključno“, zaključuje profesorka Milinkov, koja je uz profesorku Lejlu Turčilo iz Sarajeva radila recenziju ove publikacije.

Ne čudi da države koje dele zajedničke kulturološke vrednosti dele i borbu za prava žena i svest da ozdravljenje jednog društva nije moguće ako i druga postujogoslovenska društva nisu ozdravila, kako su to poručile aktivistkjinje AFŽ-a na tribini u Novom Sadu.

Tijana Zorić (Autonomija)

Ovaj tekst objavljen je u okviru projekta Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji „Saradnja u regionu Zapadnog Blakna: preduslov za evropsku bezbednost“, a uz finansijsku podršku Evropske unije i Ministarstva spoljnih poslova i međunarodne saradnje Republike Italije. Za njegov sadržaj isključivo je odgovoran portal „Autonomija“i taj sadržaj nužno ne izražava zvanične stavove Evropske unije i Republike Italije.