Nakon devet dana telo Aleksandra Nešovića zvanog Baja, čijem je ubistvu prisustvovao načelnik beogradske policije Veselin Milić, pronađeno je pored Jarkovačkog jezera u buretu koje je bilo zakopano.

Ovakvi i slični načini sakrivanja tela nakon ubistva nisu retkost niti nešto čemu bi se trebalo iščuđavati, ali zato je sve ostalo što se dešavalo tokom potrage za ubijenim u najmanju ruku čudno i zahteva odgovore koje, po svemu sudeći, od zvaničnih organa nikada nećemo saznati.

Mesto na kome je telo pronađeno i čitav reon oko tog mesta prečešljale su jake policijske snage i vojska, uključujući obučene specijalce upravo za ovakve vrste potraga.

Takva obimna potraga trajala je svega jedan dan, a onda su jake policijske snage povučene sa ovog mesta bez rezultata i od tada se policija, bar ne u tolikom broju, nije vraćala naredna tri dana.

Prvo pitanje koje se nameće jeste kako je moguće da su stotine policajaca prečešljale svaki pedalj tog terena, a da nije uočeno mesto koje je sveže kopano i oko kojeg su morali ostati vidljivi tragovi kopanja.

Za profesionalce koji su pretraživali taj teren i kojima ovo sigurno nije prva potraga u životu, teško je poverovati da su praktično tokom potrage gazili čizmama preko relativno sveže iskopane i zatrpane rupe u kojoj se nalazilo bure sa telom.

Slučajnosti i greške su moguće u svakom poslu, ali s obzirom na važnost slučaja i resurse koje su policija i vojska iskoristile za potragu, gore opisani scenario deluje gotovo nemoguć.

No, telo je pronađeno, a istina će pre ili kasnije, kao i uvek, izaći na videlo.

Slučajno ili ne, ali baš u noći i nekoliko sati pre pronalaska tela u Beogradu se dogodila pucnjava usred bela dana, u jednom elitnom prestoničkom restoranu, gde je ranjen vlasnik restorana, a isto tako, sasvim slučajno, tu se našao i pripadnik SAJ-a, koji je verovatno došao u restoran da popije kafu (nikako kao obezbeđenje upucanog vlasnika) i na licu mesta razoružao i uhapsio muškarca koji je pucao.

Pre toga, tokom noći, demolirano je nekoliko prestoničkih ugostiteljskih lokala, a zapaljeno je i nekoliko splavova na Makišu, za koje zli jezici, koji su deo obojene revolucije i „blokadersko-antisrpskog” bloka, kažu da je jedan od njih bio u vlasništvu jednog visokopozicioniranog policijskog službenika, koji to više nije.

Bure sa telom nije jedino bure o kojem može da se piše i govori.

Posle ovakvog ubistva možemo da očekujemo da će čitava prestonica postati jedno bure baruta, kako glasi i naslov našeg domaćeg filma.

Ubijen je član Kekine grupe i to čovek koji mu je veoma blizak. Ta grupa u krugovima podzemlja važi za izuzetno moćnu i posebno brutalnu kriminalnu organizaciju.

Mafija ima svoje zakone i nju apsolutno ne zanima da li će neki kriminalac iz ćaci ešalona koji im je ubio čoveka ili Veselin Milić biti osuđeni, i koliko godina robije će dobiti.

Ovu organizovanu kriminalnu grupu će zanimati ko je dozvolio da im u prisustvu prvog čoveka policije, na sastanku koji je on organizovao i garantovao bezbednost njihovog čoveka, ubiju čoveka.

Mafija tuži i sudi prema svojim zakonima, ne poštuje prezumpciju nevinosti kao naš predsednik i sveti se brutalno.

U ratovima mafije, na žalost stradaju i nevini i obični ljudi – to se u njihovom svetu zove kolateral.

A građanima ostaje da se nadaju da se neće naći za pogrešnim stolom u pogrešnom kafiću, u gradu koji je, kako nas predsednik uverava, među najbezbednijima u Evropi.

(Danas, foto: N1)