Skip to main content

Trilogija: Zatvaranje kruga

(Pod) razno 24. mar 2021.
6 min čitanja

Krijući se iza mutnih pojmova građanstva, nacije, naroda i mašući apstraktnim pojmom prava, buržoazija je krila da njen svet počiva na dečijem radu, na neplaćenom ženskom radu, na generalno niskim nadnicama radničke klase, na potplaćenom radu imigranata, na otvoreno robovskom radu na plantažama SAD-a…

Žene koje su se prve tukle sa policijom

Sto i kusur godina kasnije, vladajuća ideologija briše leševe američkih radnica koje su tražile radna prava, prava da budu ljudska bića u ljudskom svetu, i sa izloga, medija i portala najćešće upućuje poruku: „Dame, srećan vam Osmi mart“.
Dame.

Mrtve američke žene na ulicama američkih gradova nisu bile dame. Nisu ni htele da budu dame. Krajnje nedamski tukle su se sa policijom, tražeći da budu prizante kao ljudska bića, da njihova deca budu priznata kao ljudska bića, a ne robovi u fabričkim pogonima. Mrtve američke žene su pripadale nižoj, prezrenoj klasi. Onoj koja je služila dame, žene više klase. Pripadale su nižoj klasi čija su deca radila već od pete, šeste godine, da bi deca više klase mogla biti deca i steći kućno vaspitanje. Deca radničke klase nisu bila u kući, nisu imala kad da stiču „ kućno vaspitanje“. Deca radničke klase su rasla radeći za mašinom.

Osmi mart je izrastao iz borbe žena radničke klase. Iz tuče sa policijom. Iz njihovih mrtvih tela. Iz čežnje za slobodom, iz besa zbog nepravde. I danas, sto i kusur godina kasnije, žene niže klase proizvode, pakuju i uslužuju osmomartovskim poklonima žene više klase. Danas, sto i kusur godina kasnije, deca žena iz niže klase ne idu u fabričke pogone, ali ostaju sama kod kuće. Bez „kućnog vaspitanja“, jer u kući, najčešće, nema nikog ko bi mogao da se pozabavi „ kućnim vaspitanjem“.

Sto i kusur godina kasnije, u bivšoj socijalističkoj zemlji, Osmi mart je tek manir, a ne revolucionarni praznik žena radničke klase. On je postao svoja suprotnost. Praznik je „dama“, žena više klase. Izgubio je svoje političke korene i svoje političko značenje. On je tek momenat u dugom ideološkom lancu disciplinovanja svih žena, pa i žena radničke klase. Da budemo fine i nežne, da imamo veze sa cvećem i ostalim, uglavnom prirodnim lepotama i društevnim licemerjem. Da imamo manire. Da imamo „kućno vaspitanje“. Da budemo ukras marketinga i isprazne umetnosti i književnosti, a ne revolucionarni subjekt istorije.

Da zdušno krijemo da sliku žene sa cvećem, sve maniri i lepota i kućno vaspitanje, nosi nekoliko milijardi pogrbljenih žene radničke klase. Prerano ostarele od teškog rada. Sa bar pet hroničnih bolesti, i gojazne od loše hrane (u razvijenim državama), ili pothranjene od nedostatka hrane (u nerazvijenim državama). Žene koje ne znaju gde su im deca, jer su minimum 10 sati van kuće. Najćeše tuđe kuće, za koju plaćaju kiriju. Koje ne mogu da plate ženu da im pazi decu… one su te koje čuvaju tuđu decu, dok ne znaju gde su im njihova vlastita.

Moram da ponovim. Osmi mart je praznik žena koje su se prve tukle sa policijom. Praznik one klase žena koje nikada nije prestajao da radi, kroz celu pisanu istoriju. Žene koje nisu tražile pravo na rad. Tražile su, naprotiv, da se bar malo oslobode rada. Da ne rade 18 sati dnevno. Da ni njihova deca ne rade 18 sati dnevno, i da njihova deca uopšte ne rade. Praznik žena koje su se tukle sa policijom da bi manje radile. I danas je to teška jeres. I manje rada i tuča sa policijom na ulicama. I zato je jasno zašto je pretvoren u puki potrošački dan. Žene radničke klase ruše temelj modernog društva. Ruše navodnu svetost rada. Ruše privid konsenzusa među klasama.

O tragediji i farsi

Rimska imperija na svom zalasku, da bi prikrila mahinacije i stvarne probleme, delila je besplatan hleb i organizovala gladijatorske borbe da bi mase odvratila od bavljenja javnim poslovima i poukašaja pobune. Odatle nam je ostao satirični opis te politike od rimskog pesnika Juvenala iz II veka naše ere kao „hleba i igara“. Mnogo vekova kasnije, sa usponom i širenjem ideja Francuske revolucije, Karl Marks je zapisao da se istorija ponavlja, i da je prvi put „tragedija, a drugi put farsa“. I eto nas, skoro dva veka kasnije…

…Skoro dva veka kasnije ponavljanje politike „hleba i igara“, u Srbiji se pretvorilo u „mrvice sa stola“ po pitanju hleba, i verbalne borbe vlasti sa izmišljenim protivnikom, po pitanju gladijatorskih borbi, je li… I takođe, izmišljeni protivnik ipak traži danak u krvi, ne odmah, već na dugo, na kašičicu, sporim umiranjem, ne gladijatora, već celog stanovništva.
Kako drugačije razumeti ideju da u dva navrata, sa razmakom od nekoliko meseci, kao pomoć stanovništvu zbog pandemija i mera koje je neminovno prate, vlast će i bukvalno udeliti po 30 evra?! U ovoj farsi, sa mrvicama sa stola umesto hleba, stanovništvo više nije ni građanstvo koje bi moglo da se pobuni, već je nešto poput domaćih životinja koje vlasnik hrani tek toliko da ne uginu odmah, i da baš ne odlutaju sasvim u tuđe dvorište (inostranstvo). I ako možemo reći da su rimske vlasti zabavu (hleba i igara), koristile kao politički instrument, danas u svetu i Srbiji, gotovo da bi se moglo reći da je zabava politika sama. Ukrstile su se u potpunosti, a tehnologija (internet i društvene mreže) su to sasvim omogućile. Sa stola vlasti u Srbiji (i širom sveta), padaju mrvice hleba, a političari su postali zabavljači, umesto gladijatora i donedavnih komičara. Slučaj svežeg bivšeg predsednika Donalda Trampa je svakako najjasniji, ali ni ovdašnji ni tamošnji ne zaostaju mnogo. Tviter diplomatija koja nas zasipa, ne ostavlja nam mnogo sumnje da je zabava danas ultimativna stvar.

Slučaj sa 30 evra, po dva puta u razmaku od nekoliko meseci, može da ima i drugu paralelu. Naime, već pomenuta Rimska imperija je Judi ponudila 30 srebrnjaka da izda ljubav i veru u Isusa. Potez vlasti u Srbiji povećava ulog na duplo – za ukupno 60 evra, mada na rate. Da izdamo nadu u bolje sutra na prvim sledećim izborima. Nada je najskuplja, to smo učili. Stoga verovatno dupliranje iznosa. A u dve rate je ipak danak modernom vremenu u kojem se, kao što je poznato, još iz usporedbe sa galdijatorskim borbama u nekom od gornjih pasusa, živi i umire na rate. Na odloženo.
I da pozovem u pomoć i treću sliku – frazu iz istorijskog nasleđa „ako uzmeš – kajaćeš se, ako ne uzmeš – kajaćeš se“. Da li nas mogu kupiti i umiriti? Koliko nam znači 30 evra, a u uslovima gubitka posla i utihnule ekonomije – mnogo… Međutim, reći da mrvice sa stola u vidu 30 evra u dva navrata koje nam vlast baca, jeste naše pravo – i taj ceo hleb, i taj što je delo naših ruku, ne vlasti – ni ove, ni bilo koje druge. Da to što vlast nadmeno baca, jeste radnja koju smo im mi omogućili. Možemo im uskratiti tu mogućnost, i uzeti nazad što nam pripada – ceo naš hleb za našim stolom. Ne moj hleb, za mojim stolom. Naš hleb, za našim stolom. A naš sto je, da naglasim, ne samo ovaj komad zemlje Srbije, već cela planeta.

Zabrana kritike

Umesto otvorenih ratnih sukoba i demonstracija kao logičnih posledica sveta u kojem vlada maksima da je „čovek čoveku vuk“, pozabavićemo se vešću koja može da zaliči na zatvaranje kruga građanske misli i građanskih ideja.

Naime, u Engleskoj je, kako prenose mediji, vlada zabranila da se u školama koriste materijali organizacija koje se zalažu za kraj kapitalizma. Antikapitalizam je označen kao „ekstremno političko stajalište“. Pri tom, zabrana se odnosi na sve materijale takvih organizacija, čak i ako sam sadržaj nije „ekstremistički“, jer bi to ipak značilo podršku organizacijama koje su antikapitalističke.

Uspon i pobeda buržoaske države i društva pratilo je niz zabrana; paljenje knjiga, stavljanje van zakona komunističkih partija, doduše, stavljanje van zakona i otvoreno fašističkih partija… Međutim, do sada nigde nije moralo tako jasno da se artikuliše da se sam sistem – sistem kapitalizma, ne sme nikako propitivati. Ni sa jedne pozicije.

Građanska misao je rušila i srušila feudalizam propitujući njegove temelje, kritikujući ga sa svih strana, uspostavljajući, nasuprot neodgovornosti i neupitanosti božjih namesnika na zemlji u vidu kralja i pripadajućeg mu plemstva, upravo odgovornost i upitanost nad sistemom i njegovim institucijama. Građanska misao stvorila je moderan svet u kojem su upravo politička prava proglašena za vrhunska prava čoveka (za razliku od prava na vodu, na krov nad glavom ili obrazovanje i lečenje), u kojem je politička utakmica, bar deklarativno, jednako važna kao i ekonomska. Dok je sam život ljudi prilično bezvredan.

Ipak, kapitalizam u XXI veku, kao globalni sistem koji proizvodi nebrojene nepravde, kritikuje se sa svih strana, upravo u političkim utakmicama. Zabrana engleske vlade da se u školama koriste materijali koji imaju veze sa antikapitalističkom kritkom, jeste jedan od važnih znakova kako građanska ideja, njena „liberalna misao“ ima svoje granice, jer nikada nije imala ni pravi temelj u stvarnosti. Krijući se iza mutnih pojmova građanstva, nacije, naroda i mašući apstraktnim pojmom prava, buržoazija je krila da njen svet počiva na dečijem radu, na neplaćenom ženskom radu, na generalno niskim nadnicama radničke klase, na potplaćenom radu imigranata, na otvoreno robovskom radu na plantažama SAD-a… Građanska misao prinuđena je da zabrani kritiku, upravo ono čime je započela svoj pobednosni pohod protiv feudalizma.

Ovaj potez engleskih vlast, kako je upozorio laburista Džon MekDonel (John McDonnell) „činiće ilegalnim referisanje“ na značajan deo same moderne engleske istorije – sindikalne borbe, engleski socijalizam, pa i samu Laburističku partiju.

Sa druge strane, možda ovaj potez engleske vlade, koji razotkriva buržoasku krilaticu „sloboda, bratstvo i jednakost“, koja iza slobode krije eksploataciju, iza bratstva isključivanje drugih i drugačijih, a iza jednakosti dominaciju – pokazuje da se građanska misao i građanska ideja iscrpljuje. Zatvorila je krug, svakako.

Marija Perković (Ruske slovo/Autonomija)