Skip to main content

Tribina: Više od 7.000 Subotičana dalo život za slobodu, mladi slabo znaju o tome

Vojvodina 11. okt 2022.
2 min čitanja

Više od sedam hiljada Subotičana dalo je u Drugom svetskom ratu život za slobodu, ali mladi ljudi danas malo znaju o tome, rečeno je sinoć na tribini povodom Dana oslobođenja Subotice iz 1944. godine.

“Generalno znanje subotičke javnosti, pogotovo mlađe, veoma je slabo i šturo što se tiče spomenika Narodnooslobodilačke borbe, što je razumljivo jer se u školama veoma marginalizuju te teme”, rekao je istoričar umetnosti i filozof Branimir Kopilović u Art bioskopu “Aleksandar Lifka”.

Prema njegovim rečima, u Subotici se održavaju veći antifašistički spomenici, ali su problem manja spomen obeležja kao što su spomen ploče u mesnim zajednicama i selima, koja su često zapuštena i “prepuštena zubu vremena”.

Kopilović je kazao da je to problem koji se može lako rešiti, ali da je “iz nekog razloga” to prepušteno stihiji ili samostalnoj inicijativi pojedinaca koji žele da se eventualno sačuva neki spomenik.

“Mi smo u sklopu Festivala ’Ekoslavija’ nedavno imali akciju čišćenja spomenika ’Žubor života’ na Paliću, gde smo angažovali mlade volontere, što je dobar put, da se kroz omladinski aktivizam radi na tome da se istovremeno i uči o lokalnoj istoriji, a sa druge strane da motivišemo mlade da budu aktivni u svojoj zajednici“, naveo je Kopilović.

Dodao je da su tada očistili spomen ploče, obnovili slova, i sa minimalnim sredstvima sproveli građansku akciju koja je bila veoma uspešna.

Arhivista Istorijskog arhiva Subotice Dejan Mrkić naveo je da je Pokret otpora u Subotici u Drugom svetskom ratu postojao od samog početka, od 1941. godine, a doživljavao je i nekoliko izdaja za vreme okupacije, kada su ljudi bili pohapšeni, a neki su i obešeni.

“To je bio veliki broj muškaraca i žena koji su na neki način organizovali otpor, iako je u to vreme to bilo vrlo teško, jer je ovo područje ravnica, nema nekog adekvatnog mesta gde bi ljudi mogli da se sakriju i povuku u slučaju opkoljavanja i napada na grad. Pokret otpora je bio ograničen na propagandu, sakrivanje ilegalaca“, objasnio je Mrkić.

Dodao je da je posebno mađarska Kontraobaveštajna služba, koja je bila izuzeta iz pravnog sistema tadašnje Mađarske, imala najšira represivna ovlašćenja.

„Mogli su zatvorenike da muče do smrti. To je bio čitav jedan sistem tortura i zlostavljanja. Samo mašta je granica onoga što je moglo da se sazna od onih koji su preživeli rat, koji su to mogli posle da ispričaju“, rekao je Mrkić.

Margareta Bašaragin iz organizacije Ženske studije i istraživanja kazala je da je Subotičanka Lili Bek zabeležila da su se zatvorenice često selile iz jednog u drugi zatvor, a da mnoge od njih nisu preživele torture, dok su druge bile obešene ispred današnje zgrade suda.

“One su se bavile osnivanjem skloništa, gde su se skrivali partizani i partizanke, koji su učestvovali u otporu. Žene su bile i kurirke, prenosile su poruke, pa su štampale takozvane ’ilegalne’ materijale, prikupljale hranu, odeću i lekove“, navela je Margareta Bašaragin.

Prema njenim rečima, Subotičanka Draginja Lendvai je u trenutku kada su je zatočili u Gradskoj kući bila trudna, a od silnih batina je izgubila dete.

Tribinu su organizovali udruženja Ekoslavija i Ženske studije i istraživanja.

(Autonomija, foto: Magločistač)