Niti politički predstavnici građana tačno znaju koga predstavljaju, koji su interesi onih koje zastupaju i imaju li dovoljno moći da ih zastupaju, niti sa druge strane sami građani znaju ko su im predstavnici i šta i koga oni zastupaju – pokazalo je istraživanje Fakulteta političkih nauka (FPN) o politici reprezentovanja u Srbiji i demokratskom legitimitetu, koje je predstavljeno u Medija centru Beograd.
U istraživanju su obrađeni i izabrani predstavnici poput poslanika ili odbornika, ali i neizabrani, kao što su aktivisti ili lideri društvenih, i kako je istakla profesorka FPN Jelena Lončar, političko predstavljanje je mnogo više od uobičajenog shvatanja da je reč zastupničkom predstavljanju sa izborima, biračima, njihovim interesima i političkim predstavnicima koji treba da zastupaju te interese.
“Većina izabranih predstavnika često nije sigurna ko su ti ljudi koji su za njih glasali, ko su ti birači u čijem bi interesu oni trebalo da govore ili da deluju. Delom se to objašnjava izbornim sistemom koji imamo u Srbiji, a delom je to i kompleksnost celog procesa”, kaže Lončar i dodaje da ponekad izabrani predstavnici deluju u skladu sa svojim uverenjima i ideološkim vrednostima, da ne obraćaju pažnju šta su interesi ljudi koji su glasali za njih i praktično promovišu vrednosti koje sami zastupaju.
Prema njenim rečima, u tom kontekstu je važno i pitanje odgovornosti, to jest veza između predstavnika i birača i polaganje računa, i kako kaže Lončar istraživanje pokazuje da izbore ne možemo smatrati jedinim i dovoljnim mehanizmom odgovornosti.
“Izabrani predstavnici uglavnom odgovornost povezuju sa izborima i nema previše osećaja da postoji potreba i nužnost za uspostavljanje te veze na drugačiji način i pologanje računa koje se ne svodi samo na izbore”, kaže Jelena Lončar i ističe da sa druge strane neizabrani predstavnici mahom insistiraju na toj stalnoj komunikaciji i uključivanju birača, kao i da je njihova odgovornost na stalnoj probi.
Kako je rekao profesor FPN Dušan Spasojević, kada se govori o izabranim predstavnicima zaključak je da se komunikacija najčešće svodi na neke vrste neformalnih odnosa i neformalnih kanala komunikacije, čak i kada postoje zvanični kanali komunikacije kroz razgovore, prijeme građana, poslaničke kancelarije.
“Zanimljivo je da izabrani predstavnici, uključujući i one najvišeg nivoa, vole najviše ovu vrstu komunikacije. Vidimo gradonačenike u Srbiji koji kažu – moj telefon ima bukvalno svaki građanin mog grada i kad god me zovu ja ću da se javim. Ja izađem na ulicu i razgovaram sa njima. I sa jedne strane to je važno zato što nam pokazuje da čak i kad neki kanali formalne komunikacije ne rade, da se zapravo neformalni kanali razvijaju”, rekao je Spasojević.
To ima svoje prednosti i mane, a kao prednost se pokazuje da se neki zahtevi građana ipak prenesu ka institucijama, da će neke institucije nekada reagovati i da će neki problemi biti rešeni.
“Ali se javlja problem što onda ovi formalni kanali komunikacije u potpunosti atrofiraju, što onda kasnije umanjuje značaj lokalnih odbornika ili poslanika. A sa druge strane podstiču taj diskrecioni, personalni odnos”, kaže Spasojević i ukazuje i na problem korupcije koji se može javiti u ovakvim situacijama.
U celoj priči je zanimljiva i uloga političkih partija i izbornog sistema, a kako je rekao Dušan Vučićević sa Fakulteta političkih nauka, pokazuje se da i sami odbornici ili poslanici nemaju poverenje u poziciju koju oni sami imaju.
“Imate neke od njih koji direktno okrivljuju izborni sistem i kažu da je baš to problem što oni nemaju dovoljno moći, da je sve upropašćeno u trenutku kada su odbornici postali stranački odbornici i kada se više niko ne bira na ime i prezime. Ali i oni koji ne govore direktno o izbornom sistemu vam na neki način kažu da je izborni sistem problem. Mnogi od njih kažu da imaju problem da definišu koga zapravo predstavljaju, ko su ti birači koje oni zastupaju”, rekao je Vučićević na predstavljanju istraživanja i ukazao na problem da validacija onoga što izabrani predstavnici rade ne ide preko građana, nego preko stranaka i da moraju da vode računa o tome da ono što pričaju i kako rade da prođe u stranci.
U diskusiji su učestvovali i predstavnici političkih stranaka koji krivicu za ovakvo stanje uglavnom svaljuju na vladajuću Srpsku naprednu stranku, koja – kako kažu – na svaki način pokušava da ometa njihovu komunikaciju sa građanima i koja je sama nezainteresovana za ozbiljnu vezu sa biračima.
(Glas Amerike, karikatura: STUPS)