Ako bi se desilo da se u Vojvodini, posle ove velike pobede, institucionalizuju i utemelje proevropske snage, to ne bi bio mali znak. Ne tvrdim da bi se bog zna šta preko noći promenilo, ali moglo bi se posle 20 godina od one „jogurt revolucije“ i Miloševićevog ludila dogoditi – nadajmo se da se to može dogoditi – da ovo može da počne da vuče ono, a ne, kako je bilo poslednjih 20 godina, da ono vuče ovo

Tribina
POSTIZBORNA VOJVODINA ILI PRIČA O EVROPI

Učestvovali:
Srbijanka Turajlić, profesorka Beogradskog univerziteta
Mirko Đorđević, publicista
Aleksandar Bošković, antropolog
Milenko Perović, profesor Beogradskog univerziteta

Tribinu moderirao Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Otvoreni univerzitet, Subotica
Četvrtak, 29. maj 2008, sa početkom u 19.30 časova

Dinko Gruhonjić: Dragi Subotičani, okupili smo se ovako, u dosta prisnoj atmosferi, pa mislim da će i ovaj razgovor biti takav, možda i zanimljiviji nego da je neka velika sala i puno ljudi. Dakle, još jedna tribina Nezavisnog društva novinara Vojvodine, posvećena Vojvodini u svetlu postizbornih tumačenja stvarnosti. Dakle, bavićemo se i tom španskom serijom koja se odvija pred našim očima, a koja se zvanično zove pregovori oko formiranja nove vlade Srbije, Vojvodine, Subotice, Novog Sada, kako god okrenete a to, prevedeno na prost jezik, možemo reći – trgovina na veliko mandatima, mestima, upravnim odborima i tako dalje što se, je li, pučanstvu predstavlja kao izbor između puta Srbije ka Evropskoj Uniji i povratka u izolaciju.
Naši večerašnji gosti su gospođa Srbijanka Turajlić, gospodin Aleksandar Bošković, gospodin Mirko Đorđević i gospodin Milenko Perović, ja sam Dinko Gruhonjić, predesednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ja više ne bih dužio nego bih prepustio reč gospođi Turajlić koja, čini mi se, nosi dosta zanimljive impresije iz jedne zanimljive evropske države, iz Irske, koja je od najsiromašnije evropske države, eto, danas došla u poziciju da izgleda puno drugačije, pa bih vas molio da nas osvežite vašim impresijama. Dakle, da li je to moguće?

Srbijanka Turajlić: Daću sve od sebe. Hvala veliko.
Moram da priznam da sam, bey obzira na temu ovog skupa, uvek opsednuta istom temom, da li je ona predizborna, postizborna i tako dalje, ja sam uvek opsednuta nekakvim svojim utiskom da mi jako mnogo pričamo o nekakvim opštim temama – društvo, demokratija, upravni odbori, koalicije i, iskreno da vam kažem, kako god vi to razumeli, manje mi je važno kako će izgledati vlada u Srbiji, mnogo mi je više važno kako će biti strukturirana ministarstva i kakvu će politiku ta vlada hteti da vodi. Rekla bih da u ovih zadnjih osam godina, ne mogu baš reći da sam glasala za te vlade, ali sasvim svejedno smo imali vladu u kojoj niko nije bio zaprepašćen na način na koji je bio zaprepašćen mogućnošću da dobijemo vladu radikala, DSS-a i SPS-a, ali sa gledišta onoga gde ova zemlja treba da se pomeri ja bih rekla da su te vlade, koje su bile jako demokratske, zapravo uradile jako malo, tako da mi se prosto čini da je… meni je bar tema uvek mnogo pre šta treba raditi nego kako će se to personalno rešiti.
Čini mi se da je ta tema utoliko važnija u Vojvodini, koja ima šansu da autonomno rešava neke stvari, a koje zapravo ne rešava, iz meni nepoznatih razloga. Primera radi, ima tome tri godine sigurno, kada je Sekretarijat za kulturu i obrazovanje Vojvodine, oformio neku radnu grupu koja je trebalo da razvije strategiju obrazovanja u Vojvodini. Bila mi je čast da su čak i mene sa druge strane Save i Dunava doveli u tu radnu grupu, ostali su bili iz Vojvodine. Radili smo strašno mnogo nekih godinu dana, predali neke preliminarne izveštaje posle čega je trebalo da počne rasprava i nikada niko više nijednu reč o tome nije rekao. Ja, naravno, znam da je teško napraviti strategiju razvoja visokog obrazovanja u Vojvodini van Srbije, ali ako je Srbija već napravila da Vojvodina ima a Srbija nema, onda se on možda u nekim posebnim uslovima može preneti u Srbiju.
Drugim rečima, moj utisak je da ovde ima jako mnogo prostora da se nešto uradi, a čini mi se, ako Srbija dobije, a po svoj prilici hoće, vladu koja neće biti po ukusu nas koji smo ovde okupljeni (ako postoji uopšte vlada koja bi bila po našem ukusu, ali neću to pitanje otvarati), onda je još važnije šta će se u Vojvodini desiti u međuvremenu, jer bi to mogao da bude neki „bajpas“ za vremenski zaostatak koji će Srbija u tom slučaju nužno napraviti.
Dakle, šta ja hoću da kažem? Hoću da kažem da, ako mi hoćemo da opstanemo u 21. veku, mi moramo zaista napraviti strategiju ili uobličiti sopstvenu strategiju primerenu evropskoj strategiji za stvaranje društva znanja. Nema nikakve šanse da kao društvo u Evropi preživimo na nekakav pristojan način ukoliko ne krenemo na tu stranu. Zašto? Zato što svi naši drugi potencijali, od giganta „Zastave“, koji ćemo obnoviti i tako dalje, apsolutno ne mogu da doprinesu ekonomskom oporavku a ne, ne daj bože, ekonomskom razvoju Srbije.
Dakle, šta je društvo znanja? Društvo znanja je jedna beskrajno jednostavna stvar ako je tako pogledate, to je naravno društvo u kome je znanje sirovina na isti način na koji su, šta ja znam, čitav niz nekih drugih materijala, ruda, bili sirovine u indistrijskom društvu. Kad kažem da je znanje sirovina, pod time mislim zapravo da se negde pokazuje, razne ekonomske analize, da sposobnost društva da proizvodi znanje, da selektuje znanje, da primenjuje znanje zapravo je – ono što obezbeđuje danas, posebno u Evropi: stabilan rast, stabilan razvoj, više radnih mesta, bolje zapošljavanje i održavanje konkurentnosti u svetu. Evropa je zaključila da bi to mogla da ostvari samo ako se osloni na takozvani trougao znanja – u jednom temenu je nauka i istraživanje kao proizvođač znanja, u drugom temenu je obrazovanje kao instrument kojim se to znanje prenosi i uvećava, i u trećem temenu je inovacija kao mogućnost da se to znanje primeni, eksploatiše i ekonomski naplati.
Zašto se, posebno u Evropi, čini da je društvo znanja – izlaz? Zato što je to društvo u kome je sirovina neiscrpna, i to je zapravo jedina vrsta sirovine koja se ne troši nego se, što se više koristi, više razvija i više je ima. Evropa nema više drugih resursa, dakle ona sasvim sigurno teško može da nekim prirodnim bogatstvima konkuriše narastajućoj Kini, Rusiji i tako dalje. Dakle, njoj se učinilo da je to rešenje i otuda ona čuvena Lisabonska agenda i ideja da do 2010. Evropa postane najkompetitivnije, na znanju zasnovano društvo, sa socijalnom kohezijom i tako dalje.
Evropa je razumela da to ne može da postigne do 2010. iako su odmah počeli da razvijaju instrumenti kojima bi se ka tom cilju moglo krenuti. Ono što je zanimljivo, to je da je pre nepunih godinu dana u Lisabonu napravljen čak Institut za praćenje, razvoj i primenu Lisabonske agende jer se, negde, prepoznalo da se ka tome ne ide dovoljno brzo. I naravno, cela ta koncepcija je zapravo bazirana na nekakvoj strategiji razvoja istraživanja kroz stvaranje evropskog prostora istraživanja, strategiji razvoja obrazovanja, posebno visokog obrazovanja kroz bolonjski proces, strukovnog obrazovanja na kome se najviše insistira jer je neka procena da će do 2010. godine oko 61% novokreiranih radnih mesta zahtevati neko obrazovanje koje će biti više od srednjeg stručnog obrazovanja, a da će manje od 10% radnih mesta zahtevati obrazovanje sa nižom školskom spremom.
Cela ta koncepcija obrazovanja podrazumeva da imate kritičnu masu. Dakle, nije Evropa ujedninjena da bi se ljudi šetali bez vize od granice do granice kao što mi neprekidno pokušavamo da predstavimo kad pričamo o Evropi, ona je napravljena da bi se napravilo tržište i da bi se, naravno, mogla okupiti kritična masa znanja koja onda može to znanje da unovči na način da cela Evropa prosperira. Evropa u celini predstavlja 1,2% svetske teritorije. Evropa u celini, ako ceo svet podelite na 100 kockica, predstavlja manje od dve kockice. Za vašu informaciju, Srbija u celini čini 0,12 promila svetske teritorije, ako kuglu zemaljsku izdelite na 10 000 kockica, Srbija je 1, 2 kockica. Otuda je, mislim, prosto besmisleno uopšte i što se u ovoj zemlji priča o tome hoćemo li ili nećemo u Evropu i besmisleno je što se misli da se bilo šta može uraditi iz Srbije ili, ja ću čak biti slobodna da kažem – iz Vojvodine, ne bih rekla još manje, mislim da je srazmerno to potpuno isto – to je nedovoljno za bilo koji ozbiljan razvoj bilo čega.
To su, stvarno, neke načelne priče, ja bih mogla o tome jako dugo da vam pričam zato što mene to jako mnogo zanima pa sam počela i da pratim. Zanimljivo mi je, recimo, da na nivou vikipedije, dakle potpuno standardnog znanja, naći ćete ekonomiju znanja, društva znanja, i čitav niz pojmova i onda uvek se postavlja pitanje, kad ja o tome krenem da pričam, onda uvek ljudi pitaju da li je to moguće. I ja odnedavno, evo ima dve nedelje, imam zaista dokaz da je to i moguće.
Dakle, ja sam pre dve nedelje provela nedelju dana u Irskoj. Prvi i osnovni utisak, koji bih ja volela da mogu da jednog dana doživim ovde, jeste da od svakog taksiste, prodavačice, slučajnog prolaznika koji naravno po naglasku prepoznaju da vi niste odatle, i kad vas pitaju kad ste došli tu, pa vas pitaju da li ste prvi put tu i vi odgovorite, poput mene, da jeste, onda dobijete rečenicu – bože, kakva šteta što niste bili ovde pre deset godina, pa da vidite šta smo napravili. Dakle, ja nikada nisam videla ljude koji su u toj meri ponosni sami sobom, ne svojom vlašću već sami sobom i onim što su napravili.
Šta su oni napravili? Imala sam zadovoljstvo da razgovaram sa njihovim ministrom za integracije. Malo je čudno ministarstvo, napravljeno je naravno pošto oni imaju užasan priliv imigrantske radne snage, a zaključili su da Evropa ima nesreću sa imigrantima raznih vrsta. Malo su to istraživali i zaključili da je jedan od problema što je svaka sledeća generacija imigrantske dece sve slabije obrazovana od prethodne i kod treće se negde zatvori u geto i onda nastaje problem, pa su oni rešili da se napravi ministarstvo koje će se starati o obrazovanju imigranata, s tim da je ono naravno, nužno, umešano i u ostale obrazovne procese vezane za kreiranje društva znanja… S njim sam zaista vodila jedan dugačak razgovor i pitala ga – dobro, u redu ajde, vidim otprilike dokle ste stigli, ali kako ste počeli, kako ste vi kao društvo došli do konsenzusa da sad tu nešto mora da se uradi? – Odgovor je bio jednostavan, on kaže – stigli smo do dna. – Ja moram da priznam da sam mislila da dno ne postoji, iz iskustva naše zemlje, a on je rekao da dno postoji onog momenta kad zaista više u zemlji nema šta da se jede i kad ne vredi ni da demonstrirate protiv vlade jer ni ta vlada nema više šta da jede, dakle tu je onda kraj.
Onda su oni zaključili da imaju zapravo solidne katoličke škole i da je to vrlo verovatno jedino što je njihov potencijalni resurs. Prepolovili su dogovorom javnu potrošnju napola. Bili su u Evropskoj Uniji, to im je naravno prednost, dogovorili su se da imaju najniže takse u Evropskoj Uniji i sve što im je ostalo od one prepolovljene javne potrošnje uloženo je u obrazovanje da se to još podigne. I kaže on, iskoristili su dve stvari – jedno je što im je engleski native language, maternji jezik, a drugo što su zvali dijasporu u pomoć.
Prvo, ja pitam za taj maternji jezik, kako engleski maternji kad ima irski koji se uči u školama, on kaže – mi sebe tretiramo kao dvojezičnu naciju. – Valjda sam ja malo štucnula, znam ono… Engleska, Severna Irska i tako dalje, a on meni kaže – nemojte vi da živite ni u kakvoj zabludi, ništa mi ne volimo Engleze i uzećemo mi njima Severnu Irsku kad-tad, to je naše legitimno pravo, ali pošto već imamo tu sreću da je to jezik koji se govori u svetu, ne vidimo zašto bismo se mi odrekli jezika svojih neprijatelja koji nama može da koristi. – Oni zaista drže do te dvojezičnosti, potpuno ravnopravno razvijaju taj jezik.
Dobro, tu smo se oko jezika razumeli, pitam za dijasporu, kažem – dobro, to je vama verovatno radilo ministarstvo za dijasporu. – Pita on, šta vam je to. Kažem ja – oni, je li, koji se bave dijasporom u zemlji. – Kaže on meni – ali dijaspora nije u zemlji, dijaspora je u inostranstvu. Mi smo to uradili drugačije. Mi smo mala zemlja, nemamo nekih značajnih diplomatskih aktivnosti, a moramo da imamo diplomatska predstavništva, svi ih imaju. I oni tako troše pare, ne rade ništa pa smo mi njima rekli, kad su već tamo, a tamo nam je i dijaspora, da se pozabave njima i prikupe tu dijasporu. – Tako su se njima lokalna i konzularna predstavništva bavila dijasporom.
I, prve investicije, negde oko pola miliona Iraca uložilo je na neki način, i to su prve investicije koje su ušle, a onda su naravno za njima stigle i ostale. Sa američkim kapitalom i američkom industrijom došli su do saznanja da nisu dovoljno obrazovani. Dakle, oni su imali radnu snagu koja je radila ono što je moglo da se radi, ali radna snaga nije bila obučena standaradima koji se zahtevaju u Americi da bi, kada dođe do neke nevolje i neke nesreće, američke kompanije bile zaštićene pred sudom te je, naravno, to iziskivalo dodatno obrazovanje. Pri tome se manje-više iskristalisalo i šta od posla ima, a za šta treba da se obrazuje i napravili su agenciju za zapošljavanje.
Agencija za zapošljavanje funkcioniše po principu da ako ste tri meseca bez posla, dužni ste da se javite agenciji. Agencija s vama razgovara i nudi vam kurseve. Kursevi se kreću na dva nivoa, jedan je bio procena biznis-ideje. Kad imate ideju, prijavite se na kurs i oni sad vas uče kako se procenjuje tržište, kako se procenjuje konkurencija, kako se pravi biznis-plan i kako se uopšte procenjuje da li u taj posao ima smisla ući. Znači to je na jednoj skali. Na drugoj skali je bilo nešto što se zove „coin tree carpentry“, ja sam znala da je „carpentry“ drvodeljstvo, ali nisam znala da je „coin tree“ pravljenje rogljeva od drveta, dakle tu ih uče kako se prave krovovi i sve ostalo što ima rogljeve. U tom rasponu, ima i Iraca i stranaca. Osamdeset odsto svih programa finansirano je naravno novcem Evropske Unije, što ne treba zaboraviti i dok ste na kursu, imate primanja koja su nešto veća od socijalne pomoći, ali ako izađete s kursa nema više nikakvih primanja ni socijalne pomoći. Tako 12 nedelja, za to vreme ako nađete posao, nađete, ako ne nađete idete na drugi kurs, i tako dalje.
I sad da to „kursovanje“ ne bi bilo baš potpuno uprazno, napravili su, prvi u Evropi, nacionalni okvir kvalifikacije po ugledu na evropski okvir kvalifikacija, koji je napravljen ima tome godinu dana, gde je zapravo kompletan obrazovni sistem podeljen u sedam nivoa, gde su na svakom nivou definisane veštine i kompetencije koje morate steći da bi vam se priznao taj nivo obrazovanja, te svaki od tih kurseva koji postoje u okviru agencija za zapošljavanje je akreditovan i potpuno je jasno definisano koje se veštine i kompetencije njima stiču, i znanja naravno. To se kumulativno sabira, te vi možete od kursa do kursa u agenciji za zapošljavanje dobiti godinu-dve srednje škole, zavisi koliko je kusreva i na koji način ih rasporedite, tako da vi možete čak i odatle izaći kao neko ko ima diplomu, potpuno validnu diplomu srednje škole s kojom može i da studira. Prvi za mene šok – oni su uz pomoć agencija za zapošljavanje za osam godina nezaposlenost sveli sa 18% na 4%, jako su ponosni time.
I naravno, u agenciji, to je već sad onako, ako hoćete na nivou kurioziteta, oni kiosci sa „touchscreenom“, pa na jednom su kursevi, na drugom su poslovi, ono što vam zapadne za oko na ekranu, pritisnete print, izađe vam, ima i besplatan telefon kad vidite posao koji vas zanima da zadžabe zovete poslodavca. To je, onako, jedan potpuno fantastičan ali potpuno razrađen koncept. Oni vrlo sarađuju sa Institutom za razvoj investicija i priznajem da je za mene to bilo, onako, potpuno čudno, nisam imala ideju šta radi takav institut – oni su ti koji ispituju investicije, ispituju tržište, ispituju šta još može da dođe. Njihov direktor kaže da su oni primetili zadnjih… da im se poslovi sele u Poljsku, i posle Poljske prema Dalekom istoku i da oni moraju nešto da preduzmu.
A zašto? Zato što su podigli standard, veće su plate i po logici stvari posao ide tamo gde može da se nađe stručna snaga, radna snaga za niže pare. Oni ne mogu da snižavaju standard nego prosto moraju da smisle nešto drugo i onda su, analizirajući to što im se dešava, došli do zaključka da bi oni mogli da ostanu kompetitivni za privlačenje kapitala ako imaju radnu snagu koja raspolaže znanjem i veštinama potrebnim za vrhunsku tehnologiju. Tako su oni sada napravili komitet, upravo pre mesec dana koji čini ta agencija za zapošljavanje, svi univerziteti, još poneko iz vlade i tako dalje, čiji je zadatak da pokuša da ustanovi koji će poslovi i veštine biti potrebni 2020. godine da bi oni na vreme ušli sa obrazovanjem za to u svoje škole, da bi 2020. bili kompetentni ili kompetitivni za vrhunske tehnologije, sa idejom da oni budu ti kroz koje će prolaziti vrhunske tehnologije, prelaziti u standardizaciju i onda se naravno seliti tamo gde će se uvek seliti i gde će uvek biti jeftinije. Onda naravno, sad tu ide priča dalje, pomno prate Pizu, pošto je Piza ušla u evropske indikatore validnosti obrazovnog sistema, to je takođe nešto što bi Vojvodinu trebalo da zanima, naravno trebalo bi da zanima i Srbiju.
Sve se meri na Piza skali pismenosti, svi stupnjevi obrazovanja. Kakav vam je kvalitet diplome ceni se na Piza skali pismenosti, ne vašoj ličnoj nego u zemlji. Dakle, pomno prate Pizu, pomno prate šangajsku rang listu univerziteta. Imaju Trinity koledž među prvih 500, nisu zadovoljni, misle da je malo i vlada je napravila jedan poseban fond uz pomoć sredstava Evropske Unije sa idejom da nateraju tri univerziteta, ako ne i četiri, da se udruže oko nekog projekta koji možda vodi do nivoa Nobelove nagrade, koje bi bilo vrhunsko i koje bi onda moglo njima da pomogne da još neko dođe na šangajsku rang listu univerziteta.
I to je to, mogu o tome posle da vam pričam, pitajte šta hoćete, ali ono što je za mene bio kraj svega toga… ono što u stvari hoću da kažem – vi vidite prvo zemlju koja je u tome uspela, vidite zemlju koja je imala potpuno jasnu strategiju šta je to što ona hoće da uradi i gde je bio apsolutni dogovor (to je istina bilo i u Sloveniji) da kako god se menjala vlada, ta strategija obrazovanja stoji i to ministrastvo stoji da to sprovodi, dakle da je to nešto što se ne može zaustaviti i promeniti sa promenom vlade. A kao nekakva kruna svega, naravno da sam sa gospodinom minstrom morala da dođem do teme korupcije i pitam ga kako to. Kaže on na ličnom nivou korupcija je praktično nula i ja pitam kako. On kaže, prvo su primanja dovoljno velika i vi da biste nekog korumpirali, treba vam baš dosta novca, a drugo napravljen je takav sistem da praktično u čitavom nizu stvari koje bi vama bile potrebne niko nije u stanju da vam prodaje tu uslugu, dakle zakonska regulativa je takva da se ona ne može prodavati a kad se ne može prodavati nemate od koga ni da kupite. A na korporacionom nivou naravno korupcije ima, to je prosto bolest globalizacije, ali oni koriste sve mehanizme transparentnosti koje ima i Evropa i još nešto su i dodali, a po nekim istraživanjima su pri dnu liste, nisu pri vrhu i ne vide da mogu baš mnogo dalje od toga da dođu.
I ono što je, u stvari, kraj moje priče, oni su imali premijera, dosta dugo su imali premijera koga irski narod doživljava kao kreatora irskog čuda, koji se zvao Bertie Ahern. Pre jedno dve godine izbio je neki skandal, neko je ustanovio nekako da je neki novac preko njegovog računa, ličnog, prešao pre nekih desetak godina. On je počeo da tvrdi da je to tačno, da je to bilo za stranku i tu se nešto zakuvalo. Dok je trajala ta afera, dakle nerazlučeno šta jeste šta nije, raspisani su izbori i on je dobio, uprkos svemu tome, neverovatnu većinu glasova na izborima i napravio vladu. Dok sam ja bila tamo, tih dana, izašao je izveštaj komisije koja je to ispitivala, koji zapravo nije bio kompulsivan, dakle oni nemaju dokaza da je posredi bila korupcija ali ne mogu da tvrde ni da nije bila, ali u svakom slučaju, uprkos tome kako je izabran, on je izašao i zahvalio se narodu Irske što je glasao, zahvalio se naravno na mandatu i rekao da, prosto, Irska ne može da se razvija bez savremene moderne ekonomije sa premijerom koji je pod sumnjom za korupciju, da je njemu lično satisfakcija što je narod za njega glasao ali da on misli da je sad bolje da Irska dobije drugog premijera koji nije pod sumnjom za korupciju te je, dok sam ja bila tamo, izvršena smena premijera. E u stvari, kad budemo u ovoj zemlji stigli do te tačke, onda više nećemo držati tribine, ja bih rekla da je to nekakav zaključak do koga je trebalo da se dođe. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Hvala vama… ja sam još uvek u Irskoj. Dakle, da se vratimo u Srbiju i Vojvodinu.

Srbijanka Turajlić: Koliko ja razumem, mi ćemo u Norvešku sad.

Dinko Gruhonjić: Pa ja sam baš sa Aleksandrom pričao pre tribine, mislim da bi to bilo već previše, s obzirom da znamo šta je tek Norveška. Evo, Irska je bila dobra ilustracija nečega što bismo mi možda nekad mogli da postanemo, ali u ovom momentu to zaista izgleda svetlosnim godinama daleko, u momentu kad je Beograd praktično par koraka od toga da dobije gradonačelnika u vidu najzloglasnijeg ministra informisanja u modernoj Evropi, Aleksandra Vučića. Dakle, za jednog antropologa Srbija je definitivno, za razliku od Norveške, jedno vrelo inspiracije.

Aleksandar Bošković: U stvari, mada se ja bavim i Norveškom, Srbija je uvek zanimljiva i zabavna fenomenološki. Što se tiče Vučića, meni nije jasno zašto ga ljudi tako ne vole jer postoji jedna stara kineska izreka koja glasi da ako vas ujede pas, da je potpuno besmisleno da vi udarite psa, treba da idete i udarite gazdu tog psa. Znači Vučić je ovde nebitan, on je odraz jedne politike koja je u Srbiji zaživela pre dvadesetak godina, i to se izleglo iz jajeta nekako, ti radikali i čitava ta politika… ne samo radikali, mislim to je jedan od pokazatelja ovih izbora na nivou Republike Srbije i na nivou grada Beograda, i to je duboka podeljenost, s jedne strane.
Znači, šta god pričali Vukadinović i Antonić i njima slični, postoji duboka podeljenost unutar Srbije i meni lično je uvreda da Vučića neko stavlja u isti genus, kao što sam ja – mislim, za mene on ne pripada uopšte, ovaj, homosapiensima – ali to je moje lično privatno mišljenje. Ja se ne bavim politikom tako da mogu da kažem ovakve grozne stvari i vrlo uvredljive.
Znate, u svim evropskim državama postoje ekstremisti, postoje ludaci, postoje… ne znam Žan Mari Le Pen… Ili sad u Norveškoj – njihova Progresivna partija, koja će izgleda već na sledećim njihovim izborima ući čak u parlament. Međutim, ti čudni elementi ekstremni imaju tako, 5-10% glasova, i onda je to problem na jednom ličnom nivou ljudi koji za njih glasaju. Međutim, kad u Srbiji imate ekstremne opcije tipa ove Šešeljeve i Koštuničine stranke i kad za te opcije praktično glasa 50% stanovništva onda to već nije problem glasača, to je problem društva, problem potpunog odsustva kompasa.
Nije to problem beznađa u kojem se mnogi ljudi u Srbiji nalaze – to je problem nečega što je posejano, ponavljam pre dvadesetak godina, i čiji plodovi se sada pojavljuju – čiji plodovi se pojavljuju u pričama u medijima o nasilju. Mislim, toga će tek biti u društvu u kome su čitave generacije dece rasle poslednjih petnaestak godina bez ikakvih moralnih društvenih normi, gde se porodica raspala, gde se jedan društveni sistem raspao a drugi nikada nije zaživeo. To su nekave stvari koje su na jedan, u stvari, paradoksalan način za očekivati. U stvari, mene čudi što ovakvih incidenata kakve imamo po školama nema više (možda ih ima samo se ne prijavljuju), to je sve odraz jedne bolesti, duboke bolesti društva, i pravo da vam kažem ja ne vidim u nekoj perspektivi kako bi se to moglo rešiti…
Jedan način bi mogao da bude baš ta radikalsko-deesesovsko-socijalistička vlada u Beogradu, čiji bi rezultat – oni su naravno toliko glupi i nesposobni, da nemaju ljude za najelementarnije poslove, ali to je jedna od dobrih strana takve vlade, ako do nje dođe – mogao biti da za četiri godine, na sledećim izborima za beogradsku skupštinu prvo: nestala bi potpuno Koštuničina stranka, što mislim da je dobro, a drugo, mislim da bi radikali počeli da doživljavaju ovo što su su doživeli u Vojvodini, jer bi se pokazalo na delu da ipak nije sve isto i nisu svi baš isti (makar ja nemam puno iluzija ni o Demokratskaoj stranci i toj čudnoj koaliciji, Dinkiću i ekspertima, sačuvaj me bože).
Strašno je što moramo da se opredeljujemo za nužno zlo. Strašno je kad treba da se… to je jedan moj prijatelj uoči ovih izbora rekao – dokle treba da glasam za manje zlo? To zaista zvuči malo deprimirajuće, ali tako je kako je. I sad, govoriti o nekoj budućnosti, to je teško, pregovori se vode je li, mada moram priznati da su moji prijatelji iz Norveške odmah mi poslali poruke nakon izbora, pošto je interpretacija njihovih medija bila – pobeda proevropskih snaga u Srbiji. Makar ovde u Srbiji, koliko sam ja uspevao da primetim iz moje pomerene perspektive, pošto sam veći deo proteklih 18 godina proveo na drugim kontinentima, ovde se niko nikada nije potrudio da ljudima objasni šta je to Evropa, šta je to Evropska Unija, da to ne znači samo da će se putovati bez viza nego ima nešto više, neko treba i da radi, neko treba nešto da proizvodi, treba nekakvi zakoni da se poštuju i tako još nekakve stvari, ali opet za to ogroman deo odgovornosti snosi vlada od 2000. naovamo što, s jedne strane, nije ljudima to objasnila, a s druge strane, mediji naravno koji su u Srbiji zaista nešto… ne znam…
Sticajem okolnosti, ja govorim dosta jezika, čitam novine takođe na dosta jezika, i odgovorno tvrdim da ovo što postoji u Srbiji u medijskoj sferi ne postoji nigde i da nigde nemate takvu medijsku scenu gde se sloboda izražavanja shvata kao sloboda da vi možete vređati, pljuvati druge, da vi možete objavljivati, u krajnjoj liniji, fotografije maltretirane dece. Ovde u Srbiji to se smatra slobodom izražavanja i ako sad vi kažete nešto protiv toga, vi ste neprijatelj demokratije i slobodnog izražavanja, a razne novine koje to rade, one se, kao, bore za demokratiju.
Moram priznati (možda sam ja malo konzervativan), i to uvek ističem da je Nemačka za mene ideal, zbog toga što ako u Nemačkoj kažete da nije bilo holokausta, vi idete u zatvor! Mislim, neki red mora da se zna. Postoji sloboda govora i u Nemačkoj i sloboda izražavanja, ali neke granice postoje. U Srbiji, nažalost, dok se te granice ne uspostave, ovi… ne znam… radikali i DSS će sa SPS-om imati 50% glasačkog tela, a glavni promoteri političke normalnosti će biti likovi poput ovih „Politikinih“ komentatora – Vukadinovića, Antonića, što je… da, „nova srpska fašistička misao“.
Srećom, Vojvodina je za mene ohrabrenje, tako da možda postoji svetlo na kraju tunela. Mada, postoji naravno i ovaj Marfijev zakon da je svetlost na kraju tunela – voz koji se kreće u vašem pravcu.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Ispričao mi je prijatelj – šta misliš kad bi prosečan građanin Srbije upecao zlatnu ribicu i imao pravo na jednu jedinu želju, koja bi to želja bila? Kažem: nemam pojma. Kaže – amnezija. U stvari, s tom željom je očigledno govorio i naš predsednik Boris Tadić, kada je došao na ingenioznu zamisao o nacionalnom pomirenju političkih snaga iz devedesetih i političkih snaga iz dvehiljaditih godina, na šta su odmah promptno reagovali iz SPS-a i rekli da su, između ostalog, uslovi za njihovu koaliciju da se prekine sa, kako su rekli, progonom porodice Milošević-Marković i da se, između ostalog, oslobodi iz zatvora i zloglasni bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović.
Profesore Peroviću, šta vi mislite o toj mogućnosti pomirenja?

Milenko Perović: Pa vidite, da nam se ne radi o životnim sudbinama vezanim za ove čudne likove koji nam direktno i indirektno odlučuju o životnoj sudbini, čovjek bi se ili slatko smijao tim nevjerovatnim političkim razlozima i političkim nebulozama ili bi imao permanentno stimulisan poriv za povraćanjem. I ta stvar i takve izjave u ovom trenutku pokazuju doista do koje je mjere država Srbija jedna duboko neuljuđena zemlja, zemlja u kojoj je već 20 godina u svim elementima života, osobito u političkoj sferi, ali bogami i u drugim sferama života, potpuno izvitoperena recepcija stvarnosti, ne samo kod političara, bez obzira na njihove ideološke ili partijske predznake (tu gotovo da nema suštinske razlike u izvitoperenosti, ima u stepenu izvitoperenosti, ali u samoj izvitoperenosti ne). Ova zemlja strada od apsolutne neobjektivnosti recepcije stvarnosti, mene ona ponekad podsjeća – da navedem jedan primjer mogućeg poremećaja neobjektivnosti života, neobjektivnosti procjenjivanja životnih situacija – to je kao da permanentno u kupaćim gaćama na minus 20 stepeni izlazite u šetnju od pet sati i onda se čudite što se vraćate sleđeni. A onda vjerovatno kad uspijete, ako uspijete, poslije pet sati mržnjenja na minus 20 da se vratite kući, onda ide ona priča, je li, i hemijski elementi su se urotili protiv mene, ja sam u redu, ja sam sojević koji već vijekovima u kupaćim gaćama boravi na prostorima Balkana, je li… da se gorko našalim nad nečim što nije za šalu. I svi mi znamo da to nije za šalu, i svi smo na vlastitoj grbači u milion varijanti i verzija doživjeli tu apsolutnu nenormalnost života, ali doista u svim životnim elementima.
Naravno, na svu tu nenormalnost poslije ovih čudesnih izbora. gdje jedna strana greškom, u startu – ja mislim da se radi o problemu IQ vođstva jedne stranke koja u veče izbornog dana proglašava pobedu i razgovara o tome kako će formirati vladu ne sabirajući procente izlaznosti, procenat opredijeljenja za ove ili one stranke, stvarajući i sebi i drugima iluziju da je ona apsolutni pobjednik na izborima i da nikakvih problema neće imati sa sastavljanjem takozvane proevropske vlade, a onda sledećeg dana kad im dođe, da izvinite, iz guze u glavu, onda počnu da pričaju o socijalnoj dimenziji proevropskog puta. Drugim riječima, od onih u koje silom prilika gajimo… prema kojima gajimo kakvu-takvu nadu, oni počinju da se ponašaju – i to je ovaj tip izjava – počinju da se ponašaju na šibicarski način, jednim odvratnim, nebuloznim udvaranjem Ivici Dačiću, penzionerima, krkobabićima i tako dalje. Normalan ljudski mozak i normalan ljudski karakter, prosto rečeno, to ne može progutati. I onda čovjek sa samim sobom mora da se zapita ako se nekim čudom i desi u ovoj odvratnoj, jajarskoj trgovačkoj kombinatorici da se i sastavi ta nekakva proevropska vlada, na šta će to ličiti.
Da skratim priču, kakva god vlada da se formira, mi ćemo se i dalje teturati kroz prostor i vrijeme. Ajde da budem malo benevolentan prema takozvanoj proevropskoj opciji – možda ćemo se s njom, s onom grupacijom koja forimira vladu teturati malo manje ili, bolje reći, padovi u tom takozvanom hodu neće biti do te mjere bolni, čak smrtonosno bolni, ali teturanje, vučenje po blatu u bliskoj budućnosti, prosto rečeno, neizbježno je. Moralo bi neko ontološko čudo da se desi da se posle 20 godina apsolutnog ludovanja u svim elementima života, odjednom probudimo i osvanemo u proljećnjom, lijepom, majskom sunčanom danu, u kojem su se, tako da kažem, iskošene, izlomljene vertikale života ovog društva odjednom nekim čudom ispravile. Ja mislim da ni bog, ako ga ima i ako bi imao namjere da se bavi državom Srbijom, ne bi to preko noći mogao da uradi. Ja imam običaj da se našalim – bog je u pretpostavci pametan bog pa mu ne bi palo na pamet da se takvim nečim uzaludnim bavi.
No, šala na stranu, osvrnuću se malo da opravdam naslov ovoga plakata i na neki način da se nadovežem na onu priču koja nam je ostala da visi u vazduhu iz one diskusije iz Sremske Mitrovice. I ovdje je to negdje u međuvremenu pominjano, vezano za Vojvodinu – Vojvodina kao velika nada, Vojvodina kao motor Srbije i tako dalje. Kad smo se vraćali iz Mitrovice, ja sam se šalio, gorko sam se šalio sa tom idejom o Vojvodini kao mogućem motoru Srbije. Da, Vojvodina bi mogla biti motor Srbije, ali po Ustavu Srbije i u Ustavu Srbije piše da u Vojvodinu od predviđenih 100% goriva koje treba sipati da bi se taj motor kretao, sipa se 7%! Do 7%! Tako piše! Hoću da kažem, ta diskusija u Mitrovici je bila između dva kruga pokrajinskih izbora i onda se naravno, u toj diskusiji, kao eho jednog beogradskog političkog štimunga, pokretala priča o tome kako je jako važno ko će pobijediti na pokrajinskim izborima u Vojvodini, ne samo u psihološkom i ne samo u propagandnom smislu, nego i u tom smislu da je i za pridobijanje SPS-a da uđe u vladu sa demokratama jako važno da ova demokratska grupacija u Vojvodini pobijedi. Ja sam i tada rekao i sad sam još uvjereniji da je to bilo važno samo u psihološkom smislu, u materijalnom, faktičkom, političkom smislu to nema nikakvog značaja.
Zašto nema nikakvog značaja? O čemu mi govorimo kad govorimo o pokrajini Vojvodini i o čemu govorimo kad govorimo o važnosti da se u Vojvodini, na pokrajinskom nivou, uspostavi jedna demokratska proevropska vlada? Sa beogradske tačke gledišta najčešće, i demokratskih krugova, taj diskurs je licemjeran. Licemjeran je zbog toga što se u datom trenutku – tako su se namjestile istorijske karte – na Vojvodinu gleda s obzirom na naše interese u Beogradu a ne s obzirom na interese Vojvođana u Vojvodini. A šta prodemokratske, proevropske snage doista misle o interesima Vojvodine, pokazale su te demokratske snage u procesu donošenja Ustava države Srbije.
I ta Demokratska stranka je prihvatila da učestvuje u onom apsurditetu koji se zove donošenje ustava, bez javne diskusije, sa glasanjem od dva dana (to je planetarni unikum), bez kontrole referendumskog glasanja za ustav i tako dalje, i sa Vojvodinom koja je u tom ustavu ponižena, po mom sudu, u pravno-političkom smislu, ponižena više nego što je bila ponižena za vrijeme Miloševića. I to Vojvodina – mi vrlo dobro znamo, mi koji smo živjeli u Vojvodini svih ovih godina kakva je sve strahovita poniženja Vojvodina doživljavala u vrijeme Miloševićevog režima, od „jogurt revolucije“ do 2000. godine – o tome bi se dala napraviti jedna fantastična serija romana koja bi obuhvatila najrazličitije dimenzije života.
Danas mi je palo na pamet – samo da ilustrujem jednim primjerom – prolazimo autoputem od Novog Sada do Subotice, tamo na potezu od Siriga, Srbobrana, Feketića i tako dalje – u poznom periodu Miloševićeve vladavine, u proljeće i čitavo ljeto, čitavi ogromni prostori, ogromni hektari zemlje s jedne i druge strane autoputa, predstavljali su zapravo ogromna jezera gdje se nije mogla zemlja zaorati ni u jesen ni u proljeće, nije se moglo ništa posijati. Dakle, Miloševićev režim je zapravo Vojvodinu krenuo da vrati u geografskom i ne znam kom smislu u predterezijansko doba, u vrijeme kad u Vojvodini još nije bio počeo veliki istorijski proces meliorijacije kojim je Vojvodina stvorena Vojvodinom u ovom geografskom, pedološkom smislu.
I šta imamo posle toga, da ne dužim previše priču? Imamo dolazak na vlast demokratskih snaga u Srbiji i imamo omnibus-zakon kojim su, navodno, Vojvodini vraćene neke ingerencije. Šta joj je vraćeno? Zapravo ništa! Dato joj je malo da joj se ne bi dalo ništa! I tu se, sa tim omnibus-zakonom, uspostavila ponovo jedna mala, navodno prodemokratska pokrajinska nomenklatura, koja niti ima ingerencije, niti ima moći, niti ima para za bilo kakav ozbiljni projekat u Vojvodini u bilo kojoj sferi društvenog života. Ta stvar se na brahijalni način ponavlja sa Ustavom iz 2006. godine, koji po mom sudu čak ide ispod nivoa omnibus-zakona. E, to se zove, gospodo, licemjerje! Ustavno i omnibusno uništite Vojvodinu, zapravo verifikujete Miloševićeve rezultate uništavanja Vojvodine i onda poslije toga licemjerno od Vojvodine očekujete da bude neki zamajac Srbije koji će odvući Srbiju u Evropu.
Neće! Neće jer Vojvodina to ne može. Nema nijednu polugu vlasti, nema nijednu polugu finansijskih sredstava, nema nijednu polugu kapitala da bi to mogla da učini. Neće upravo zbog toga što su u Vojvodini sad pobijedile demokratske snage, a te demokratske snage su supstitut nepostojećih autonomaških snaga. U Vojvodini se autonomaška politička energija nije artikulisala na pravi način nego smo imali autonomaške grupacije zapravo, koje su nas zavodile za Goleš planinu, onemogućavajući da se na pravi način artikuliše autonomistička politička energija koja bi od Vojvodine onda doista napravila motor Srbije, ali motor kome bi se moralo sipati 100% potrebnog goriva.
Zbog toga – dobro je, naravno, što nijesu pobijedili radikali etc. u Vojvodini – nije ništa obećavajuće što su pobijedile demokratske snage u Vojvodini. Sa Demokratskom strankom koja rukovodi Pokrajinom, mi i dalje nećemo imati pokrajinu.
Malo sam unio i polemičkih tonova, nadam se da nijesam previše pretjerao.

Dinko Gruhonjić: Gospodine Đorđeviću, evo radikali su kandidovali našeg večitog premijera Koštunicu za novi mandat, znači tehničkog premijera…

Mirko Đorđević: Ova tribina je prilika da porazgovaramo otvorenije, uz vaše učešće, a ne da držimo nekakve besede koje će vas sigurno zamoriti.
Oseća se neka ovih dana – valjda imamo na to pravo, mi građani – postizborna tišina, pa hajte da je narušimo malo večeras. Zašto postizborna tišina? Zato što kombinatori na više tabli igraju danonoćno svoje igre i kombinacije u sastavljanju vlade i to će bogami potrajati, neće to brzo ići. Zbog toga se zaista u ovoj postizbornoj tišini, ako vam se sviđa i takva sintagma, oseća velika zabrinutost pa me zato ne čude u ovim dobrim izlaganjima pomalo i pesimistični tonovi.
Ja sam slučajno optimista po prirodi pa će moje izlaganje biti malo u nekim nijansama drugačije. Kolega je dobro rekao, ovo što imamo u Srbiji to zaista nigde u svetu nema. Čitam ja bugarske novine, ruske, francuske, italijanske, ne znam čije – doista ovog nema nigde…
Prvi paradoks koji imamo, pre nego što budemo prešli na ove vlade i Vojvodinu, mi smo videli ko su pobednici na izborima, ko je najviše dobio. Ko je izgubio čitavih 10%? Radikali. Prosta stvar se dogodila na tipičan naš srpski način – sastali su se u nekim ćoškovima svi gubitnici i dogovorili su se pa su primenili prostu matematičku radnju, vrlo prostu, pa se pokazalo da su ovi koji su pobedili na izborima gubitnici. I danas slušam jednog radikalskog prvaka, traži od Tadića da pošteno prizna poraz. Kako da prizna, za ime boga, poraz kad je pobedio…
Te kombinatorike neće se skoro završiti, neće se skoro završiti. Ali evo, prvi znak je tu. Formira se nekakva Koštuničina radikalska vlada u Beogradu. To je trećina Srbije, Beograd, molim vas! Tako da se sad svi pitaju, i nije samo kod nas zabuna nego i ostali komentatori, vidim, u svetu se pitaju šta li će to biti. Ako Tadićeve proevropske snage, da ih ne nabrajam sad, formiraju vladu biće očevidno jedno – ta vlada će imati snažnu podršku iz Evrope, ali će imati ogroman otpor iznutra, ogroman otpor, da skoro neće moći da funkcioniše jer će protiv njih biti sve ove gubitničke partije koje sada igraju igru – crkva, društvo, svi će biti protiv njih. Dakle, neće to nikako ići.
Uzmimo drugu varijantu za koju neki, evo, ovde tvrde da je izglednija, da Koštunica i Šešelj, Nikolić formiraju vladu – ta vlada neće imati nikakvu podršku iz Evrope, ali će imati ogromnu podršku iznutra. Srbija je tako raspolućena nesrećno i tako raspeta između tih krajnosti da nas ovi paradoksi čekaju.
Sad, tu ima jedno mnogo zanimljivije pitanje koje se evo upravo i ovde otvara i ovih dana visi u vazduhu – kombinatori će još menjati svoje pozicije na tablama, znate, još uvek nije izvesno da će baš, ko će s kim i kako… ali ako bude (evo ja ću se sad služiti hipotezama, lakše će nam biti da posle razgovaramo o tome), ako bi se desilo da se u Vojvodini (pokrajina je to kakva-takva, nema ona neke oblasti, sve to znamo, ali kakva-takva neka pokrajina postoji)… ako bi se desilo da se u Vojvodini, posle ove velike pobede, i institucionalizuju proevropske snage, to ne bi bio mali znak. Ne tvrdim ja da bi se bog zna šta preko noći promenilo, ali moglo bi se posle 20 godina od one „jogurt revolucije“ i Miloševićevog ludila dogoditi, nadajmo se da se to može dogoditi, da ovo može da počne da vuče ono, a ne, kako je bilo poslednjih 20 godina, da ono vuče ovo. Možda se mnogima od vas neće svideti ovaj moj preveliki optimizam, ali moguće je i to, bez obzira na to kakva je institucionalna situacija Vojvodine u okviru Srbije i tako dalje.
Ako bi – a ovi izbori u Vojvodini nude dobar znak za nadu – ako bi te snage doista ojačale, stvarno nešto značile, onda bi se moglo očekivati da dobijemo opet nešto tipično naše – da imamo jednu zemlju, Republiku Srbiju a na neki način čak dva politička sistema u njoj, da tako kažem, dva sistema vlasti, dva nivoa vlasti. Ta se raspolućenost neće brzo razrešiti, ali vreme ne čeka, vreme ne čeka. U tom pravcu će, po mom uverenju stvari ići. Ovo je dobro krenulo u Vojvodini, to je veoma dobro. Zašto je dobro? Zato što je prvi znak – onaj koji zna istoriju radikalske partije, otkad su pašićevci onog momka Svetozara Markovića istukli, i tako dalje – ovo nije mali udarac koji je pretrpela Radikalna stranka u svojoj istoriji, na predsedničkim izborima i ovim sad. To nije mali udarac!
Vidite, u igru se ovde ubacuju dva elementa. Jednim se svi bave, taj se zove neki Koštunica, kako beše. Nije to novo što on tu igru igra sa radikalima. Neobično je meni kad od učenih komentatora u beogradskim novinama čitam da je to sad nekakvo iznenađenje što su Koštunica i Šešelj zajedno. Od prvoga dana, od izjave do izjave, od knjige do knjige, oni su konceptualno bili apsolutno nerazdvojni, samo što su postojale određene maske koje su se privremeno nameštale. Međutim, i tu imamo nešto što potkrepljuje moju optimističku tezu – gledano na tabeli rezultata koje pojedine partije dobijaju, taj Koštunica je prosto zanemarljiv, ništa nije dobio. On samo ovom radikalskom kombinatorikom nešto pokušava i nadajmo se da uspeti uopšte neće.
Ali imamo jedan drugi, još čudniji slučaj koji izaziva pažnju. Mala, beznačajna skoro tokom poslednjih osam godina, Socijalistička partija Srbije – to je ona Miloševićeva partija, koja je bila ratna, huškačka, vodila ratove i tako dalje, koja je davno raskrstila sa svakom tradicijom socijalizma i socijaldemokratije – sada odjedanput postaje nekakav te jezičak na vagi, te svi se njoj udvaraju. Kombinatorika je dala njoj tu ulogu. Nije Socijalistička partija stvorila sebi ovu situaciju sad ovako povoljne udavače za koju se svi otimaju, nije je stavorila sama nekom svojom zaslugom nego time što je doktor Koštunica otvoreno prišao Šešelju, da li se razumemo! Otvoreno je prišao, otkrio je karte – mi smo Miloševićevi ljudi (što se znalo otpočetka, nije to ništa novo).
Dakle, u Srbiji sve deluje beznadežno, mračne senke se pojavljuju i to je tačno, ali da ne dužim, ne bi trebalo možda gubiti ni tu poslednju nadu da su mogući obrti, a ja ih vidim samo u jednom – neka je ovo ovako, neka prave oni te kombinacije, ko zna ko će s kim i ko neće s kim ujutru a kamoli za nedelju dana, ali ako neki procesi započnu, ovo u Vojvodini što se dogodilo, to nije mala stvar – procesi su procesi, znate. Tu ima puno nade da se probudi.
To sa Evropom više nije pitanje, neko retorsko pitanje – Vojvodina je formalno, po kulturološkom obrascu, punih 300 godina u Evropi. Nevolja je u tome što centralizam ovde uvek stoji kao teza u džepu svih totalitaraca i oni neće dopuštati to, ali ovde je sad šansa još jedna. Ako bi oni, i da time završim i ja ove moje kombinacije, ako bi oni napravili na republičkom, na državnom nivou Šešelj, Koštunica, radikali tu vladu, legitimno je pravo ne malog broja građana (pogledajte koji je broj građana glasao za Tadića, za proevropsku orijentaciju, pogledajte cifru), legitimno je pravo tih građana da kažu da mi ne pristajemo na vašu kombinatoriku. U vašoj kombinatorici, kao u šahu, nema kraja mogućnostima kombinacija, ali mi ne pristajemo na to! Mi smo pravi pobednici a vi sta vašim prevarantskim radnjama sad doveli do ove situacije! Građani bi trebalo da se pobune, otvoreno to tvrdim!
Kad kažem da se pobune, ja ne zamišljam to, kao, polomićemo izloge, palićemo Beograd. Daleko od toga, Koštunica i Toma Nikolić pale Beograd i niko ih za to nije pozvao u sud, a one dve devojke koje su uzele patike, osudiše na deset meseci. Koštunicu ne osudiše ni na deset minuta zatvora a harangirao je otvoreno, krivično-pravno treba da bude procesuiran. Za onaj govor njegov u našim zatvorima zaprećena je kazna od tri do osam godina, ko na javnom mestu harangira i podstiče masu i tako dalje…
Jednog mladića su bacili u vatru, njegovog se imena, tog nesretnika, više niko i ne seća. Dakle, građani bi imali pravo da se pitaju, u mirnom protestu – pa vaša kombinatorika sutra može da učini šta god hoćete, mogu demokratske snage u Srbiji da dobiju i 70%, vi ćete nekom kombinatorikom i potkupljivanjem opet napraviti … Zato je ovo važan momenat. Eto, to ja mislim o ovoj stvari i tu bih stao, i mislim da i treba stati, jer ta igra traje bez granica.