Vojvodina ne može da se odvoji od Srbije, ona može bolje da korača prema Evropi ako se ne odvaja od Srbije, odnosno ako nađe načina da nosi Srbiju na svojim plećima u meri u kojoj je to moguće. Ima šanse za Vojvodinu kao evropsku regiju. U sticaju najlošijih postizbornih okolnosti, ukoliko se formira vladajuća koalicija iz redova DSS-a, radikala i SPS-a, na nivou republike, onda Vojvodina sa svojom strukturom vlasti, sa svojim prirodnim potrebama i interesima građana i političkom garniturom može biti uzdanica svim evropskim snagama u Srbiji

Tribina
KAKO SMO GLASALI – ŠTA NAS OČEKUJE

Učestvovali:
Ranko Končar, istoričar
Jovan Komšić, politički analitičar
Pavel Domonji, publicista
Boško Krunić, visoki funkcioner bivše SFRJ

Tribinu moderirao Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Radio Cafe Radija 021, Novi Sad
Ponedeljak, 19. maj 2008, sa početkom u 19.00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče svima, dobro došli kod naših dobrih i stalnih domaćina u Radio Café, na još jednu tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Tema je aktuelna da aktuelnija ne može biti – dakle, kako smo glasali i šta da očekujemo nakon izbora koji smo napravili, a za koji očigledno još uvek nije jasno kakav je to izbor bio.
Meni je malo teže da govorim danas zato što sam došao sinoć iz nekih malo lepših krajeva, ali dobro, adaptirao sam se dosta brzo pošto, je li, nema vremena za gubljenje, jer smo opet na nekoj istorijskoj raskrsnici. Na svim dosadašnjim istorijskim raskrsnicama smo obavezno, barem u proteklih dvadesetak godina, davali pogrešan žmigavac, skretali na pogrešnu stranu što smo, naravno, debelo platili. I sad, očigledno, nismo sigurni koji žmigavac da izbacimo, na koju stranu da krenemo, što se ne bi moglo reći za naše neposredno okruženje i što se ne bi moglo reći za kontinent na kojem živimo.
Da ja ne bih dužio, prepustićemo reč ljudima koji će nam više reći i možda malo razbistriti ovu još uvek mutnu sliku. Možda nećemo čuti neke gotove recepte ali, kako se to obično kaže, bitno je da komuniciramo pa možda i dobijemo neki odgovor večeras. Ja bih prvo predstavio naše večerešnje goste. To su gospoda Boško Krunić, Ranko Končar, Jovan Komšić i Pavel Domonji.
Neću ih dalje posebno predstavljati, pošto pretpostavljam da svi vrlo dobro znate ko su, čime se bave ili čime su se bavili, te bih zamolio odmah na početku gospodina Jovana Komšića, kao čoveka koji je politikolog – nećemo reći politički analitičar, jer se ovde danas bogami svako predstavlja za političkog analitičara, dakle Jovan Komšić, čovek koji može da priča o tome i sa naučnog i sa kakvog god hoćete drugog aspekta – dakle Jovo, prema vašem mišljenju, evo prošlo je bogami već čitavih osam dana, radikali su s jedne strane doživeli, prema mom sudu, moglo bi se reći debakl, neočekivani, na izborima, sudeći po svim predizbornim prognozama (otprilike, CESID je bio najbliži prognozi, ali i CESID im je dao 500.000 glasova više), koalicija Za evropsku Srbiju je odnela ubedljivu pobedu, ali eto, to nije dovoljan garant da će Srbija zaista i krenuti evropskim putem. S druge strane je Vojvodina, iako glasanje u Vojvodini još nije do kraja završeno, dakle imamo i drugi krug izbora, po većinskom sistemu, ali sudeći po statistici ko je sve ušao u drugi krug, očigledno da će Skupština Vojvodine opet biti formirana od proevropskih stranaka. Dakle, kako vi procenjujete dalji razvoj situacije, da li se to Vojvodina nepovratno udaljava od Srbije i da li će Srbija i Beograd smoći snage da ipak ne potonu u potpuni mrak?

Jovan Komšić: Teoretičari tranzicije bi ove izbore mogli posmatrati kroz propitivanje tri opšta mesta, vezano za transformaciju socijalističkog u sistem tržišne ekonomije i političkog pluralizma, i mogli bi postaviti pitanje da li je tranzicija ireverzibilan proces u Srbiji. Mogli bi postaviti pitanje da li je Srbija i dalje teško društvo za demokratiju i da li Srbija može uhvatiti korak sa Evropom. Nisu ovi izbori definitivno ponudili kategorički pozitivne odgovore na ovo, moguć je povratni proces. Mi se nalazimo, kao što svi dobro znate, u situaciji u kojoj je moguće napraviti korak napred, a istovremeno vrlo verovatni su i dva koraka nazad. Srbija je i dalje teško društvo za demokratiju, izbori nisu gusto rešeto ukrupnili i pojednostavili partijsku scenu Srbije. U parlamentu Srbije je i dalje oko dvadesetak stranaka, od čega deset stranaka koje pokrivaju manje-više prostor čitave države, sa nizom političkih reprezenata koji nisu grupacije, i u tom kontekstu je to vrlo komplikovan i vrlo složen sistem, ne samo stvaranja koalicija za vršenje vlasti već i neizvestan garant da će vladavina, odnosno da će vlada dugo trajati, a i ukoliko se formira vlada, ona će biti pod pritiskom neophodnosti stožera te vlade da radi niz ustupaka svojim partnerima u vladi. I to neće biti vlada koja bi mogla da efikasno vlada i da rezolutno provodi politiku jedne koalicije ili stožerne stranke.
Da li je Srbija – i doći ću do ovog pitanja o Vojvodini – da li je Srbija bliže Evropi? Pa, ja bih kazao, možda je paradoksalno, ali ja bih kazao da srećom postoji uvek šanse za evropsku Srbiju u skorije vreme. Sve je upućivalo proteklih meseci na to da će te šanse biti znatno manje nego što su danas. One i danas nisu velike, ali te mogućnosti postoje.
Vojvodina je još bliže potvrdi dosadašnjih ocena da je ona modernizacijski, proevropski i demokratski motor Srbije, sa svim problemima koje društveno tkivo Vojvodine ima, sa svim rascepima koje su i ovi izbori reprodukovali, ali se pokazalo da su Vojvođani optirali jednu multikulturalnu, evropsku, demokratsku, tržišnu, političku opciju i da u ključnim gradovima Vojvodine, uključujući – ja mislim da je vrlo bitno kazati – uključujući Novi Sad, u kome su radikali vladali četiri godine. Građani Novog Sada su kritički zrelo procenili u kojoj meri su se radikali kojima su dali podršku pre četiri godine (oni koji su im dali podršku, naravno)… sada su im manje dali, verovatno nisu zadovoljni kako su oni dokazivali razliku. Ova maksima „Dokazaćemo razliku“ nije, u stvari, bila maksima radikala, to je bila maksima jednog DSS-ovskog kandidata za poslanika, koji je ubrzo nakon pravljenja koalicije sa radikalima – to je ona, formalno, ona grupa iz DSS-a, koja se otcepila od partijske centrale, ali faktički je dobila dozvolu da eksperimentalno provodi buduću koaliciju DSS-a sa radikalima – gospodin Mikavica je dokazivao razliku u predizbornoj kampanji, a onda je ubrzo nakon dolaska u gradski parlament i šanse da podeli materijalni plen, taj materijalni plen podelio sa kumovima, suprugom, prijateljima. I verovatno su građani koji su se suočili sa tim modelom vladanja, uključujući i model vladanja kompletnih garnitura vlasti u Novom Sadu, procenili da Novi Sad treba da se vrati onom svom boljem evropskom licu.
I ostali gradovi Vojvodine, osim nekoliko izuzetaka, ponudili šansu da se sklope u skupštinama, gradskim i opštinskim skupštinama, da se sklope vladajuće proevropske koalicije. Naravno, u drugom krugu izbora za pokrajinski parlament očekuje nas manje-više neizvestan ishod, najavljena je koalicija DSS-a i radikala, ne znam u kojoj meri to može ugroziti proevropske kandidate – mislim da ne može mnogo. Ono što je značajno za Vojvodinu – to je da je treći mandat, što je inače u tranziciji vrlo redak slučaj, da treći mandat daje šansu da se obnovi vladajuća koalicija. Dakle, to je demokratska proevropska koalicija od 2000. godine u Vojvodini, dva mandata je vladala, sad ima velike šanse da bude vladajuća, što je takođe jedna od osobenosti ovih izbora i mislim da će to biti za malo pažljivije, suptilnije analitičare jedna vrlo značajna tema za produbljenije analize.
Da li će to značiti da se Vojvodina, kako ste pitali, odvaja od Srbije? Ona ne može da se odvoji od Srbije, ona može bolje da korača prema Evropi ako se ne odvaja od Srbije već ako nađe načina da nosi Srbiju na svojim plećima u meri u kojoj je to moguće. Ja mislim da ima šanse za Vojvodinu kao evropsku regiju. Da završim, u sticaju najlošijih postizbornih okolnosti, ukoliko se formira vladajuća koalicija iz redova DSS-a, radikala i SPS-a, na nivou republike, onda Vojvodina sa svojom strukturom vlasti, sa svojim prirodnim potrebama i interesima građana i političkom garniturom može biti uzdanica svim evropskim snagama u Srbiji koje će naići na vrlo veliko iskušenje, a to iskušenje može biti i jedna vrlo velika, duboka kriza sa vrlo ozbiljnim socijalnim konfliktima i sa namerom vladajućih snaga iz reda ove tri partije da drže vlast u svojim rukama, bez obzira na politiku koja je svom stranom u Evropi, bez obzira na oskudne resurse sa kojima će se suočiti.

Dinko Gruhonjić: Profesore Končar, recimo, vi kao čovek koji promišlja istorijski, da li je u skorijoj i novijoj istoriji izbora, glasanja građana Vojvodine i Srbije, da li je ovo neka konstanta ili biste vi primetili da se desilo suštinski nešto novo, dakle, kada su u pitanju Srbija i njena pokrajina?

Ranko Končar: Pa, ja moram da kažem da smo u prilikama koje izazivaju reziganciju, ali na određeni način i optimizam. Mislim da su rezultati izbora jedna velika moralna pobeda evropske ideje, mogu da kažem i politička pobeda, ali se može desiti u granicama i demokratske procedure i ustavne procedure da vlast formiraju drugi, i to oni drugi za koje je nesporno da pripadaju prošlosti. Podseća me, iz tog istorijskog konteksta, rezultat ovih izbora na jedno vreme predratne Jugoslavije, iz vremena 1935. godine – opozicija je odnela moralnu pobedu, tako je to definisano. Opozicija je bila u velikoj političkoj ekstazi zbog te pobede, a ti izbori su odlučivali hoće li Jugoslavija i dalje ići u smeru diktature ili će se demokratizovati…
I pored svega toga, vlast je konstituisao Milan Stojadinović, Jugoslavija je ušla u nekakve procese koji su sa manje ili više prava identifikovani kao svojevrsna diktatura ili, pak, period fašizacije Jugoslavije, njegove uloge kao vođe i tako dalje. Moram da kažem da se iz neke takve istorijske perspektive plašim da Srbija danas ne doživi isto. Ja nisam optimista, i kad je reč o potencijalnim saveznicima da se formira ova proevropska vlada, mi svi znamo kom tipu politike pripadaju ti saveznici; sada im se priključio Koštunica koji je, bar formalno, učestvovao u jednom procesu demokratizacije Jugoslavije, odnosno Srbije i tako dalje, a znamo kako se to završilo. U tom smislu moram da kažem da je Srbija u periodu borbe protiv koncepta koji želi da se nametne kao opšti koncept i u državi i u društvu, a koji znači vraćanje prošlosti. Dakle, mi smo sad u situaciji da se plašimo te prošlosti, prošlosti pre svega devedesetih godina, koje su simbioza i fašistoidnog, nacističkog i šovinističkog i kakvog god hoćete. U tom smislu, moram da kažem da potpuno razumem one političke grupacije koje žele po svaku cenu da spreče povratak tog sistema, i to je nešto što može politički da raduje, a ostaje jedna, moram da kažem, intelektualna i istorijska skepsa da će se u tome uspeti. Može se desiti i nešto slično kao ’33. godine, da dođe jedna politička opcija, potpuno demokratski, potpuno legalna, a da joj ne možete zameriti ništa na toj proceduri.
Kad je reč o Vojvodini, mislimda ona već treći put doživljava blistav politički trenutak, počev od referenduma za Ustav, koji je nesumnjivo izrazio tu evropsku ideju, onda izbor predsednika, i sada. Dakle, kad se pogleda Vojvodina posle ratova, ona nije od početka davala nekakve veće nade da će uspeti da napravi takav zaokret, ali ja moram da kažem da taj zaokret kom prisustvujemo – raduje. I da bi bilo vrlo dobro da se analizira šta ta evropska ideja za Vojvodinu politički znači, da li ona znači samo vezivanje za Evropu, da li znači dalje razvijanje evropskih vrednosti u njoj, ili ono što ja moram da kažem iz tog svog profesionalnog ugla, znači i jedan stepen njene autonomije koji bi vukao Srbiju, ali koji bi prvo mogao pre svega da znači i za nju samu jedan viši stepen i demokratije i autonomije.
U tom smislu procenjujem da nastupi preko kojih je Vojvodina simbolizovala svoj politički stav znače i evropsku ideju i dalje razvijanje evropskih vrednosti, ali znači i jedno okretanje ka većem stepenu autonomije. Ukoliko pobedi ova druga politička grupacija, mislim da Vojvodina ne sme u ime te evropske perspektive da bude previše ravnodušna, ona mora da vrši stalno pritisak i u ime evropske ideje, ali i u ime svog statusa u toj državi, dakle da vrši pritisak na demokratizaciju zemlje. Iako neće imati potporu, ako pobedi ovaj drugi blok, u državnoj vlasti, ja mislim da je jedna od istorijskih uloga Vojvodine, ako se to desi, da savlada to osećanje da je Srbija danas jedina ili retka zemlja u Evropi koja tako, s pozicije države, izražava skepsu prema Evropi i prema evropskim vrednostima. Ako pobede ove tri antievropske partije, nezavisno od svojih formalnih proklamacija, one ostaju ono što istorijski jesu, one su nešto što je izazivalo odbojnost svih drugih naroda s kojima su narodi Srbije na ovim prostorima živeli; ja ću reći – svi su otišli iz te države, svi su od Srbije dabili etiketu da su bili izdajnici. Nikad taj stepen samoodgovornosti unutar političke misli, unutar političke ideje u Srbiji nije došao do tog nivoa da kažemo – e, pa i mi smo istorijski odgovorni za sve ono što nam se dešavalo. Evo, toliko!

Dinko Gruhonjić: Hvala vam lepo. Ja ću dati reč još gospodinu Kruniću i gospodinu Domonjiju, a vi se pripremite za pitanja, voleli bismo da čujemo šta vi misliti o tome šta nas eventualno očekuje u vrlo skoroj budućnosti.
Gospodine Kruniću, ’89. godine je pao Berlinski zid u Evropi i Evropa je krenula putem ujedinjenja. Kod nas u Srbiji se, eto, desio suprotan proces, Berlinski zid očigledno ovde još u nekim glavama i te kako postoji, možda čak i u mnogim glavama. Dakle, povlačim ovu paralelu zato što se nalazimo u nekoj možda i sličnoj situaciji, dakle sad možemo da biramo između puta ka Evropskoj Uniji, koji su odabrale praktično sve zemlje u Evropi, i između puta u ne znam šta, u ništavilo. I onda nam se činilo, kada je pao Berlinski zid, nekima od nas barem, da je Slobodan Milošević tek jedna sitna figura koja se eto kao incident provukao, koji samo što nije pao, koji neće uspeti u svom luđačkom pohodu, a on je u tome uspeo. I sada, kad pričamo sa ljudima, kažu – pa ne može Srbija ostati crna rupa u Evropi, eto sad će i Makedonija i Albanija, verovatno i Bosna i Hercegovina, o Hrvatskoj da ne pričamo, sigurno nekom inercijom postati članice Evropske Unije, ne može Srbija biti crna rupa – šta vi mislite o tome?

Boško Krunić: Kad sta spomenuli ’89. godinu i pad Berlinskog zida, valja podsetiti da je u to vreme već, na primer, Mađarska uveliko otvorila granice za izbeglice iz Nemačke i krenula ka otvaranju svojih kapija prema Evropi. Zatim i druge zemlje. U to vreme, u Srbiji je nekoliko meseci posle Gazimestana krenulo dizanje nacije na noge ka nekim maglovitim i zlokobnim programima, Srbija je postala svesna sebe, Srbija se digla na noge. Naravno, akciji odgovara reakcija, na to su išle druge nacije koje su postale takođe svesne sebe, i našli smo se u jednom dnu kao jugoslovesnke zemlje. Treba reći da je u to vreme, Ante Marković imao jedan sjajan program i vrlo prihvatljiv, koji će već za godinu dana biti stvarno prihvaćen, to nisu bajke, stvarno prihvaćen od Evropske zajednice tadašnje. I čak realnim ponudama, baš kao što se sada čine Srbiji, verovatno da bismo tada na krilima zaleta koji smo imali u svom unutrašnjem, da kažem, demokratskom preobražaju, bili prva zemlja tog prostora iza tzv. gvozdene zavese koja bi se našla u EZ. Sad, šta je tu je, ne vredi, od kukanja nema ništa, sve to ostaje za temeljnu, ne samo sociološku i istorijsku već i interdisciplinarnu analizu…
Pribojavam se, odmah da kažem, da ove napomene, ovo da li je Srbija zrela za demokratske preobražaje, da li ja za to sposobna ili nije još uvek – treba ozbiljno uzeti! Ne spadam u optimiste. Ranko Končar je ovde podsetio na tridesete godine, moralnu pobedu opozicije, onu Vojvodinu koja se tada kao deo Srbije i Jugoslavije našla pred vratima jednog demokratskijeg iskoraka u Kraljevini Jugoslaviji. Ali, za razliku od tridesetih godina, sad se suočavamo sa nešto dramatičnijim, crnjim pokretom, restauracijom jedne do zla boga rigidne, narodnjačke Srbijice, one koja se da prepoznati u drugoj polovini 19. veka i koja se, dabome, održavala, kroz celo vreme bitisanja Kraljevine Srbije, i kasnije karađorđevićevske Kraljevine Srbije i Jugoslavije. I ovo je eksplozivno sada u jednom dosta homogenom bloku, homogenom bloku dakle, radikalske stranke i DSS. Dabome i SPS, sa njim ili bez njega, nije tako bitno, bitno je nešto drugo: obično se sa nekim optimizmom ili, rekao bih, preteranim optimizmom zbrajaju cifre pa eto, DSS ima tek, koliko ono beše, valjda 11% ili ne znam koliko glasova, i to je zanemarljivo – nije uopšte zanemarljivo! Ono što se zove duh koji podiže taj pokret ili ta politička snaga koja, kažem, regeneriše tu konzervativnu, tu narodnjačku, tu do zla boga tužnu Srbiju, kojoj se ta vrata Evrope moraju videti kao nešto što je sve dalje i dalje – s tog stanovišta, kažem, ne odišem ne ja nego nijedna ozbiljnija analiza ne može da se pokrije optimizmom, naročito ovako kako je krenulo, kao što je optimista bio ovaj tužni naš predsednik države posle prvih rezultata izbora. Mislim da takvom optimizmu nema mesta.
U svakom slučaju, pobede u Vojvodini, izborne pobede proevropskog bloka, i sad već ponovljene pobede u većinskom sistemu, jesu ohrabrujuće, ali uvek bih pošao prvo od toga sa čime se suočavamo i šta valja raditi. Bojim se da one stranke, pokreti koji izlaze na političku scenu i izbore, nedovoljno uviđaju potrebu dugoročnog promišljanja i strategije, a naročito odnosa prema biračima, prema različitosti biračkog tela u Vojvodini. Ja naročito na to upozoravam. No evo, da skratim priču.

Dinko Gruhonjić: Pitao sam Pavela kako je bilo na lokalnim izborima u Staroj Pazovi, on kaže – „nerešeno“. Izgleda da nije samo u Staroj Pazovi tako. Tebe sam jednom, Pavele, uspeo da isprovociram da izjaviš – a zbog čega su „te razapeli na krst“ – dok su tekli oni genijalni pregovori o statusu Kosova i tako dalje, pa je naša vlada izašla sa idejom da Kosovo dobije status Hongkonga – da „Kosovo treba da bude nezavisno, a da Vojvodina treba dobije statu Hongkonga“.

Pavel Domonji: Pa pošto je taj status specijalni status, dakle „više od autonomije a manje od nezavisnosti“, onda neka Vojvodina sada dobije više od autonomije a manje od nezavisnosti.. Naziv tribine je „Kako smo glasali – šta nas očekuje“. Ja moram da kažem da sam glasao kao uzoriti građanin, dakle pristupio sam izborima krajnje savesno i odgovorno, dakle glasao sam, i ne samo što sam glasao nego sam kao neko ko participira u civilnom društvu učestvovao u ovim kampanjama i mobilizacijama podrške za evropsku opciju. Mogu reći da sam, u tom pogledu, i zadovoljan i nezadovoljan.
Zašto sam zadovoljan? Pa, zadovoljan sam zato što je ova politička formacija za evropsku Srbiju, pojedinačno gledano, osvojila najveći broj mandata – mislim da je to pozitivna činjenica. Ona govori da u Srbiji raste politička potražnja za Evropom, to obećava da će Evropa biti prisutnija ovde. Očekivao sam više ali, nažalost, želje su jedno a stvarnost je nešto drugo.
Moram reći da sam tu pomalo i razočaran zato što ova proevropska opcija nije uspela politički da u potpunosti kapitalizuje jasnu evropsku orijentaciju građana – podsetiću samo, mada to Jova bolje zna od mene – prošle godine su vršena neka istraživanja. Recimo, Galup Evropa je obelodanila istraživanje da su, po njihovim rezultatima, 2/3 građana Srbije za Evropsku Uniju, onda je istraživanje vršio i Strategic Marketing, i tu je više od 2/3 građana Srbije bilo za Evropsku Uniju, čak i pod uslovom da Evropska Unija prizna nezavisnost Kosova. Ali, ta orijentacija nije uspela da se kapitalizuje većim brojem poslaničkih mandata. Zašto je to tako, verovatno ćemo dobiti odgovor. Dakle, od vremena kada su bili obelodanjenji rezultati istraživanja naovamo, neke krupne stvari su se dogodile – Kosovo je proglaslo nezavisnost, tu nenezavisnost je priznao veći broj zemalja, održani su izbori, vođena je negativna kampanja, i to je sve uticalo, dakle, na ove rezultate. Smanjilo je, dakle, broj ljudi koji bi glasali za ovu proevropsku opciju, mada su se, s druge strane, događale i neke činjenice koje su bile u prilog – potpisivanje Sporazuma sa EU ili ovog memoranduma sa Fijatom.
Dakle, jedan od rezultata ovih izbora jeste da je Srbija podeljena na dva gotovo identična dela, i jedan i i drugi blok mogu formirati vladu. Socijalisti su sada u najinteresantnijoj poziciji. Kada bi mislili dugoročno i racionalno, pretpostavljam da bi oni mogli oberučke prihvatiti ovu ponudu Demokratske stranke zato što ih taj poziv rasterećuje tegobnog nasleđa koji oni onda vrlo elegantno prepuštaju Koštunici, odnosno DSS-u i radikalima. Ali, moram ovde reći jednu stvar – činjenica da se socijalisti nalaze u poziciji u kojoj se nalaze, to je dakle zlatna i sjajna njihova prilika, govori o mizeriji srbijanskog političkog društva. Znate, socijalisti nisu došli u tu poziciju zahvaljujući tome što su preispitali svoju politiku, što su izvršili kritički obračun ili se razračunali sa politikom koju su vodili, da bi onda postali evropska uzdanica ili partner ovom proevropskom bloku, nego su oni do te pozicije došli zahvaljujući slabosti, oportunizmu, neprincipijelnosti, nedoslednosti i hipokriziji takozvanog demokratskog bloka. Ja mislim da se danas mediji veoma mnogo „spinuju“ stvarnost u Srbiji i da se govori o tome da je proevropski blok zabeležio izborni trijumf – to, jednostavno, nije tačno! To su želje, broj mandata je nešto sasvim drugo. Čini mi se da je to počelo negde sat vremena pred ponoć 11. maja i da se ta ideološka floskula reprodukuje i dan-danas, da naprosto mediji danas služe kao jedna vrsta agenata političke klase, a ne kao neka instanca racionalne javnosti. Tu se onda uključuju intelektualci i novinari, dakle i mediji vrše jednu racionalizaciju situacije u kojoj se nalazimo, mislim da je to veoma loše.
Mene raduje što je Vojvodina potvrdila, dakle, svoju privrženost demokratiji i evropskoj opciji, mislim da bi Beograd morao politički to više da uvažava, respektuje, da se oslanja na Vojvodinu, jer samo zahvaljujući Vojvodini i Beograd može dati ono najbolje od sebe. Kako će se stvari odvijati ovde, sve zavisi od toga ko će formirati vladu. Ako vladu formiraju ove proevropske snage, možda će biti neke stanovite relaksacije, ukoliko je formira ovaj nacionalno-patriotski blok, sigurno ćemo imati konfrontacije i to po obe linije, dakle i na liniji Vojvodina-Beograd, republika, dakle Novi Sad-Beograd, a i konfrontacije unutar Vojvodine.
Dakle, a sada dolazim u onu mračnu, pesimističku fazu, dakle glasao sam kao uzoriti građanin, a šta očekujem? U ovom trenutku ne očekujem ništa, očekujem da se tajkuni i dalje bogate, da se politička elita i dalje bavi sama sobom, da mediji traže platežnije gazde, da se intelektualci prostituišu, a da se svi mi ostali ponašamo kao onaj Bosanac iz vica, koji je bio popularan za vreme Milke Planinc.

Dinko Gruhonjić: Koji vic?

Pavel Domonji: Ne mogu to da ispričam…

Dinko Gruhonjić: Dobro, što se nas tiče, ja mislim da smo rekli dovoljno ovde za uvod. Ako sam dobro čuo, ispravite me, da je gospodin Dragan Marković, poznatiji kao Palma, danas izjavio da on neće u koaliciju sa DSS-om, dakle eto nam još jedne evropske uzdanice. (Iz publika objašnjavaju da je to rekao ako uslov bude da glasa protiv Sporazuma.) Aha, neće glasati protiv Sporazuma, ako ponište Sporazum on napušta koaliciju, aha. To je već nešto drugo. U toj narodnjačkoj koaliciji je i Sulejman Ugljanin je li, što je, ovako, dosta prirodna koalicija, Ugljanin i radikali. Samo nikako da saznamo gde se nalazi Miroslav Mišković. Na obe strane? Žao mi je što ovde nemamo večeras nikoga od ekonomista, jer ovo što je Pavel rekao da će tajkuni nastaviti da se bogate, meni se čini da je, zapravo, čitav trik u tome. Drugo, možda je to malo ovako, previše svođenje stvari, ali ukoliko uzmete u obzir da su kod nas cene u neprestanom rastu i da se nalazimo, praktično, u nečem što smo još kao mali učili u školi da se zove prvobitna akumulacija kapitala, monopol i tako dalje, očigledno se nalazimo još u tom istorijskom momentu, i očigledno da toj gospodi (nadam se da grešim) ne odgovara Evropska Unija. Ali evo, izvolite vi, mikrofon je vaš.

Đorđe Subotić: Pa mi smo ovde govorili o glasanju u Vojvodini, ja mislim da to glasanje jeste bilo za neku proevropsku Srbiju, ali nisam siguran i da je to glasanje i za Vojvodinu… Ukoliko se formira ta crna varijanta, vlast sa narodnjačkom strukturom, ja očekujem da ćemo mi sada imati nešto drugo – nećemo uopšte imati ni Evropu na dnevnom redu ni boljitak života građana, ali ćemo imati verovatno povratak aneksije Crne Gore, Kosova i Republike Srpske u maticu Srbiju, da će to biti glavna tema, a drugo, bojim se da će se trasirati i put ka ukidanju autonomije Vojvodine. Podsetio bih da je u novom Ustavu koji građani Vojvodine nisu prihvatili, predviđena dvotrećinska većina da se ukinu autonomne pokrajine sadašnje, i formiraju nove. Na sreću ova crna koalicija nema 167-168 poslanika, koliko im je potrebno za tu odluku, ali čini mi se, tako je bar bilo u izbornoj kampanji, pogotovo kod narodnjaka, da je Vojvodina na dnevnom redu, odnosno njeno uništavanje. S druge strane, mi govorimo da su u Vojvodini pobedile proevropske snage, ali sada imamo sledeću situaciju – da od 60 sigurnih poslanika, imamo samo pet poslanika koji su bili protiv ovog Ustava, najviše ih može biti u drugom krugu osam, a u Skupštini Srbije imamo 14 plus tri, dakle 17 poslanika iz političkih grupacija koje su bile protiv ovog Ustava, a podsećam da je taj Ustav Vojvodinu sveo na budžetski trošak i da se on može ukinuti. Moje pitanje je kako cenjeni uvodničari ovog skupa ocenjuju tu situaciju da su građani Vojvodine bili protiv ovog Ustava, a da to što je bilo na tom referendumu nije valorizovano u ovoj izbornoj kampanji, odnosno u mandatima. Hvala lepo.

Dinko Gruhonjić: Ima li dobrovoljca za odgovor?

Ranko Končar: Ja moram da kažem da se slažem sa ocenom koju ste dali, i kod mene izaziva nedoumicu, to sam već i rekao u uvodnom delu, da proevropska Srbija apsolvira i jednu drugačiju autonomiju Vojvodine. Ja sam se dugo bavio identitetom političkih stranaka na prostorima Vojvodine, šta koja od tih stranaka unosi u svoj savremeni identitet iz prošlosti i tako dalje. Faktički postoji jedan problem da na vlast u samoj Pokrajini neće uticati ozbiljnije politička grupacija koja je dosledno i konsekventno za promene ustavnog statusa Vojvodine, kako bi ona došla do jedne snažnije političke, zakonodavne pozicije i tako dalje. Ja ne bih hteo da dajem nikakvu ocenu, reč je samo o jednom utisku – nisam previše zadovoljan tim naglašenim zadovoljstvom Demokratske stranke ekonomskim položajem Vojvodine (moram da kažem da se on i sad na neki način manifestuje) i ja naprosto mislim da i u poziciji ili ulozi Demokratske stranke mora nešto da se promeni. Ako se ostvari savez sa SPS-om sasvim je izvesno da ustavni status Vojvodine ostaje status quo. Ja sam zato i rekao, ali dosta blago, ali sada mislim da Vojvodina mora da ima ekspanzivniju politiku u tom smislu, imaće političku poziciju, s pozicija vlasti može da utiče na centar države, dakle da se tuče sa centralizmom koji će ostati zakovan, onakav kakav je bio, a to jeste sve jedna proevropska politika, mogu da kažem. Dakle, bežanjem od te političke ili ustavne stvarnosti u Srbiji, Vojvodina će odgovoriti onim glasačima koji su glasali i za evropsku Srbiju, a ja, pogotovo posle ustavnog referenduma, mislim da su glasali i za jedan drugačiji ustav. U tom smislu, budući da se dugo time bavim, sada ću to ponoviti, a stotinu puta sam rekao, nikada snažniji autonomni položaj Vojvodine nije bio – separatistički. Ja bih molio svakog ko se čak i laički time bavi, a pogotovo one koji se dokumentarno bave tim aspektom prošlosti Vojvodine, da navedu jedan praktičan, konkretan primer kada je ta politika ili ta tendencija Vojvodine mogla da se podvede po separatizam, secesionizam i tako dalje. Ako ništa drugo, bar sadašnja etnička struktura Vojvodine, ako to nije bila između dva svetska rata, sa nemačkom manjinom i tako dalje, govori da Vojvodine ne može nigde i ništa drugo da bude do deo Srbije… Skeptičan sam prema svim strankama koje imaju centrale u Beogradu, one nikad nisu imale sluha ili senzibilitet za to demokratsko što dolazi iz Vojvodine. U tom smislu, mislim da je ovo prilika za jedan stvarno ekspanzivniji nastup u granicama, naravno, legalnog ustavnog sistema. Plašim se ravnodušnosti, plašim se malih poboljšanja u ekonomskom smislu a da onda to izazove jedno opštije zadovoljstvo u kome, moram da kažem, živimo poslednjih godina.

Jovan Komšić: Ja želim da se pridružim ovom glasnom razmišljanju o Vojvodini u ovom momentu, političkom momentu Srbije. Mi još ne znamo pol deteta, rano je da razmišljamo kakve će boje oči imati. Ovo su bili strateški izbori, strateško glasanje za jedan bolji pravac, evropski pravac, i potpuno razumem građane Vojvodine koji su glasali za Demokratsku stranku; razmišljajući o bitnoj elementarnoj podršci takvom kretanju. Vojvodina je kakva-takva normalizacija političkog stanja. Tek kad budemo izvesno znali da više ne možemo ići nazad, onda ćemo postavljati kvalitetnija pitanja koja znače autonomiju Vojvodine, širi zamah, duži dah i širi vidokrug, kako to kaže Vasa Stajić.
Ima jedna specifičnost ovih izbora koja je promakla medijima – uzorito je, uzvišeno afirmisala demokratiju i reformističke energije stranke Reformista Vojvodine, osnovane devedesete godine. Znate u kojoj koaliciji je nastavak ili poslednji ostatak bio te stranke na ovim izborima? Tu se postavlja pitanje političkog liderstva u Vojvodini. Gde je danas Veselinov? Gde je danas Mile Isakov? Gde je danas Nenad Čanak?
Nenad Čanak je opstao, sa jednom više od cenzusa obezbeđenom šansom za participaciju, i to je značajno za priču o autonomiji Vojvodine, zbog toga što ćemo imati u pokrajinskoj Skupštini jaču autonomističku kontrolu Demokratske stranke i njene sposobnosti da se drži sopstvene političke reči, a kao što znamo, ona ume da meandrira, u zavisnosti od odnosa snaga, i to je za Vojvodinu relevantno, to ključno pitanje – pitanje poliitčkog liderstva i sposobnosti Vojvodine da iznedri uticajnu političku energiju, političku snagu. Postoje nesaglasnosti između raspoloženja građana i glasanja na izborima i za ono što se zove kvalitet života, što se zove red, što se zove zakonitost, vladavina prava, što se zove životna šansa, što se zove obrazovanje, kultura… Pa, izvinite molim vas, ko nam je kriv? Ima neki problem i u nama Vojvođanima. Pa ne možemo mi na ovom političkom nebu Srbije da tražimo ono što nam pripada po nekoj nebeskoj pravdi. Tu se u ovim surovim mehanizmima političke borbe obezbeđuje i moćna podrška. Ta ideja naprosto traži moćnu podršku, da sada dalje ne širim tu priču. U ovom momentu je bitno za autonomiju Vojvodine to što se programska priča o autonomiji Vojvodine udenula u republički parlament i u pokrajinski parlament. Za mene je vrlo značajno što je Mađarska koalicija dobila taj stepen glasova koji je dobila, što je Demokratska stranka ipak sebe obavezala na autonomiju, potencijalom, svojom snagom će morati da se drži koliko-toliko…
Danas su politčke stranke gospodari parlamenta. Građani kontrolišu političke stranke. Postavimo pitanje, možda, u ovom smislu – jedan teoretičar je rekao da stranke postoje zbog toga da unesu red u haos velikog broja birača. E sad, u kojoj meri naše političke stranke unose red u haos velikog broja birača, u kojoj meri birači unose red u haos velikog broja stranaka! Ja mislim da je u pitanju i jedna i druga strana problema. To će zavisiti i od građanske Vojvodine u kojoj meri će davati podršku političkim partijama koje imaju odgovarajuću pozitivnu orijentaciju prema autonomiji Vojvodine. Za mene je pozitivno to što je Demokratska stranka Srbije jedva dobila šansu da se prepozna u pokrajinskom parlamentu. Za mene je veliko pitanje – to traži dalju analizu – šta je sa Liberalno-demokratskom partijom? Moguće da su racionalni građani, birači Vojvodine kaznili olakotno ponašanje centrale Liberalno-demokratske partije prema zahtevima za organizacionom autonomijom pokrajinske organizacije i za jednu vrstu liderskog ponašanja, u kome je iz Vojvodine postavljen potpredsednik, a istovremeno se ne respektuju statutarne i organizacione procedure koje su podrazumevale da Vojvodina ima tu težinu, i Liberalno-demokratska partija je ostala na nivou podrške lokalnom lideru u Novom Bečeju, što je dobro, ali je u drugim sredinama ispod cenzusa. Znači, imaju Vojvođani sposobnosti da procene, na mnogo većem ispitu i iskušenju su njeni lideri. Ako budu ponovo razbijali ove magnetofone kad daju intervjue novinarima, plašim da će jedinu šansu onda imati još jedno ambasadorsko mesto, a onda posle toga idemo u muzej, Muzej Vojvodine da slavimo rođendan.

Pavel Domonji: Pa nemam šta da dodam onome što je Jova rekao. Pazite, postoji jedna izreka da principi postoje zato da se krše, često politički lideri, dakle, svoje neke privatne ili uže grupne interese pretpostavljaju nekim opštim interesima, to nije ništa novo, nikakva specifičnost. Naš problem je što se mi nalazimo u tako očajnoj situaciji u kakvoj se nalazimo i šteta što politički lideri nemaju više odlučnosti.
Pazite, ovaj proevropski blok koji je sada pobedio, oni imaju jedan veliki problem da se rezolutnije postave prema nekim stvarima, na primer prema Kosovu. Vi sada nemate u parlamentu obezbeđenu podršku za rezolutniji stav recimo Borisa Tadića u vezi sa Kosovom. Taj rezolutniji stav bi podrazumevao da se priznaju činjenice, odnosno da je Kosovo postalo nezavisno. I sada, kada pogledate kakve su oni izjave davali tokom predizborne kampanje, pa to se graniči sa političkim idiotizmom. Podsetiću samo na izjavu jednog lidera da mi moramo ući u Evropsku Uniju zato da Kosovo nikada ne bi ušlo u Evropsku Uniju – ako to nije politički idiotizam, ja ne znam šta bi se moglo podvesti pod to.

Ranko Končar: Ako mogu samo dve-tri opaske. Ja se potpunosti slažem sa onim o čemu je govorio kolega Komšić, ima nešto što ipak svi ispuštamo – ako su izbori imali strateški karakter, a jesu, onda manje političke grupacije, regionalne političke grupacije naprosto nestaju u tim strategijskim opredeljenjima. Ja sam sam glasao za tu opciju, glasao sam za tu opciju, a u nekim drugim prilikama kad bi trebalo da izrazim svoj pravi glas, verovatno bih glasao drugačije. Dakle, to strateško je uticalo da prihvatim jedno takvo opredeljenje. E u tom smislu vidite, kada je reč o Vojvodini, nemojmo marginalizovati činjenicu da je Vojvodina na ustavnom referendumu izrazila masovno protivljenje ovakvom konceptu ustava. Građani Vojvodine imaju drugačiju koncepciju autonomije. U toj koncepciji nije participirala Demokratska stranka, dakle to se ne može zaobići. Drugi put je glasala opet strategijski iz strateških razloga za predsednika, i to smo glasali svi da bismo sprečili ovu drugu opciju, i tako dalje.
I sad imate izbore za koje svi kažemo da su od strateškog značaja, dakle opredeljivanje je išlo u tom smislu. U tom smislu ja moram da kažem da vidim i neuspeh opcije Liberalno-demokratske partije. Verovatno na nekim izborima mirnijim, kad se bude glasalo za političke opcije stranaka, nepodvedene pod ovo strategijsko ili strateško, rezultati izbora će biti drugačiji, tako da sam ja za jedno pažljivije ocenjivanje. Dakle, iako se u potpunosti slažem, prerano je, mi još ne znamo kud će Srbija krenuti, može sve da se obrne, da li će preovladati taktički ili strategijski razlozi ili će biti ono što Srbija stvarno jeste, to je još hipotetičko pitanje – ali mislim da ćemo biti u prilici da dajemo onda potpunije analize. Tek kad se sve završi, mi ćemo imati jasniju sliku…