Na današnji dan, 19. februara, pre tri godine, preminuo je novosadski i jugoslovenski kantautor Đorđe Balašević.

Balašević je preminuo u Kliničkom centru Vojvodine, u 67. godini.

Iznenadna smrt voljenog kantautora potresla je brojne ljude u svim zemljama koje su nekada činila Jugoslaviju. Oni su se danima opraštali od muzičara koji je bio saputnik nekoliko generacija, dok je u Novom Sadu proglašen dan žalosti.

Život je proveo u novosadskoj Ulici Jovana Cvijića, a na koncertima je neretko pričao o porodičnoj istoriji i događajima sa Salajke.

Muzičku karijeru započeo je u grupi Žetva i pesmom „U razdeljak te ljubim“, koja je odmah postala hit. Usledile su pesme koje su nadmašile prvi hit. „Računajte na nas“ postala je generacijska pesma, a tu je i „Prva ljubav“.

Sa grupom Rani mraz snima tri albuma i na svakom od njih su našle su se pesme koje su postale evergrinovi – „Priča o Vasi Ladačkom“, „Panonski mornar“, „Odlazi cirkus“, „Život je more“, „Neki novi klinci“…

Od osamdesetih pa do kraja svoje karijere Balašević je nastupao samostalno. Imao je prateći bend u kojem su se članovi smenjivali, ali je jedan član bio konstanta – u pitanju je Aleksandar Dujin. Samo ime pratećeg benda se menjalo, a nazivi su uvek bili šaljivi, poput Nenadjebivih ili Ujedinjenih mangupa Vojvodine.

Balašević je kantautor koji je otpevao najviše nečiji omiljenih pesama. „Svirajte mi ‘Jesen stiže dunjo moja'“, „Nikad kao Bane“, „Neko to od gore vidi sve“, „Noć kad sam preplivao Dunav“, „Olivera“, „Slovenska“, „Ne lomite mi bagrenje“, „Ne volim januar“, „Jednom…“, samo su neke od tih pesama, a otpevane su tokom osamdesetih.

Tokom osamdesetih, a pogotovo tokom devedesetih, Balašević nije pisao samo pesme ispunjene njemu svojstveno melanholijom. Bilo je tu i mnogo onih koje su opisivile stvarnost naroda u Jugoslaviji, koje su kritikovale tadašnji (politički) poredak. U tom smislu, vredi pomenuti „Narodnjake“, „Stari orkestar“, „Ne lomite mi bagrenje“, „Samo da rata ne bude“, „Soliter“, „Čovek sa mesecom u očima“, „Stari laloški vals“, „The Last March“, „Krivi smo mi“, „Živeti slobodno“…

Balaševićevi koncerti u Sava centru tokom devedesetih bilo je namenjeno „izbeglicama iz besmisla“, podsetnik da normalna strana postoji. To nisu zaboravili ni ljudi u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji… svi oni su ga toplo dočekali nakon ratnih zbivanja.

Devedesetih je objavio albume „Marim ja“, „Jedan od onih života“, „Naposletku“, a tačku na priču o nesrećnoj deceniji stavio je albumom koji je nazvao upravo po njoj, poručivši: „Ma, jebite se devedesete“.

U novom veku Balašević nije često objavljivao, ali ostaju pesme poput „Jaroslava“ („Princezo, javi se“), „Ljerka“ („Korzo“), „Eleonora“ („Na Bogojavljensku noć“), „Anđela“ („Moja je draga veštica“), „Ja Vas, kanda, znam?“, „Tvoj neko“, „Galicia“, „Lađarska serenata“, „Čivutski vrt“, „Maliganska“, „Dno dna“, „Duet“, „Unikatna“…

Gde je sad onaj lepi grad, doteran i uobražen?

„U nama još ima stare slave, drži se stari grade. Ima u tebi još uvek mirisa one stare varoši kojoj su svi zavideli, u kojoj su se svi osećali pomalo neprijatno koliko je bila bolja od drugih gradova. Dobro jutro Novi Sade, imamo mi još uvek fore da se vratimo na puteve stare slave“, govorio je Balašević na Radiju 021 uoči petooktobarskih promena.

Novi Sad je jedna od brojnih tema Balaševićevih pesama, ali verovatno ne postoji pojedinac koji je više doprineo tome da ljudi van Srbije zamišljaju ovaj grad kao nešto specijalno samo zbog nečijih stihova.

U nekim pesmama Balaševića naziru se tragovi Novog Sada, a neke su posvećene direktno gradu u kom se rodio. Tu je famoznih „tih 206 koraka“ Dositejevom ulicom, prosipanje koraka ko što pijan prosipa dinare „od Mičurinove do Detelinare“ ili pak podsećane na bend Neoplanti.

Dve od tri najznačajnije i najdirektnije pesme o Novom Sadu nisu objavljene na nekom albumu, dok ćete jednu od uz nešto više truda pronaći na internetu. U pitanju su „Dok gori nebo nad Novim Sadom“, „Novi Sad“ i poslednje otpevana „Čuvaj mi, Bože, Novi Sad“.

„Dok gori nebo nad Novim Sadom“ našla se na albumu „Devedesete“ i kod mnogih Novosađana izazvaće gorak ukus sećanja na martovske, aprilske, majske i junske dane s kraja prošlog veka. Bilo je to grozno vreme i zaista „rat je kao pijan svat prošao poljem, šenlučio celu noć“. Novi Sad je ostao bez mostova, pa i Balašević konstatuje za jednog od njih da on i nije baš bio most da bi se u njega gledalo, već da bi se sa njega gledalo (i pod njim prvi put ljubilo).

Pesma „Novi Sad“ otpevana je pre nekih dvadesetak godina na melodiju numere „Noć kad sam preplivao Dunav“. Krstare pesmom toponimi poput sokaka Zlatne grede, dok se nad kanalom ljulja klisanski bus, Salajka drema, tu su „dečaci Detelinarci“ i tu je Telep.

Već tada je Balaševiću bilo jasno da su na ulicama grada bitange i da tek kad se one sklone Novi Sad se „podseti da je grad“. Nije to više isti onaj sjaj koji je imao nekad, ali, ipak, „zablista ponekad, kad šest raznih crkava uglas zazvone“. Multikulturalnost Novog Sada ostaje glavna Balaševićeva ideja vodilja o gradu u kojem je rođen. Grad je to u kojem razlike ne samo da se priznaju, nego se i uvažavaju i poštuju.

U svojoj poslednjoj pesmi o Novom Sadu, kantautor poručuje da je grad „zaposednut i poražen“, pa peva: „Gde je sad onaj lepi grad, doteran i uobražen?“ I onda se ponovo vraća na multikulturalnost, na potrebu za razumevanjem jedni drugih, na tu večitu (malograđansku) podelu na dođoše, koji su „uništili“ sve, i laloše kojima je i Dunav u Novom Sadu dođoš i kojima su za svu bedu krivi, normalno, oni koji su odnekud došli.

Ovu pesmu Balašević je izvodio na svoja poslednja dva koncerta u Novom Sadu. Na poslednjem je dodao i novu strofu: „Čuvaj mi, Bože, ovaj grad/ Nas mirene i svađane/ Čuvaj mi, Bože, moje Novosađane“.

Poslednji koncert završio je porukom: „Ne dajte se barabama, ne dajte se kad do sad niste“.

Delovao protiv svoje popularnosti

Balašević je preminuo 19. februara 2021. godine. Objavljivanje ove vesti izazvalo je lavinu oproštaja od velikog kantautora najpre na društvenim mrežama, a potom i na trgovima gradova širom Jugoslavije.

Ljudi su izašli na ulice, i od novosadskog kantautora opraštali su se uz paljenje sveća i njegovu muziku – od Ljubljane do Skoplja. I to je trajalo danima.

„Jedini on, među svim pop zvijezdama, djelovao je i nastupao protiv svoje popularnosti. Zamjerao se većini u korist manjine, vlasti u korist opozicije, Srbima u korist Bošnjaka, Hrvata, Slovenaca… I u tome nije bilo baš nikakvog komercijalnog plana. Radio je ono u što je vjerovao, pjevao je za publiku s kojom je očito htio imati nešto zajedničko, i pritom je nedvosmisleno i trajno odbijao onu drugu, potencijalno brojniju, a svakako moćniju publiku s kojom nije htio imati ništa“, zapisao je Miljenko Jergović o Balaševiću.

Balašević je sahranjen u Novom Sadu, 21. februara, uz prisustvo porodice i tamburaša.

(Radio 021, karikatura: STUPS)