Izdavačka kuća Mostart Jugoslavija uskoro će objaviti knjigu razgovora Dragoljuba Stankovića sa Predragom Čudićem. Svako ko je imao priliku da razgovara sa Predragom Čudićem, mogao je lako da se uveri koliko je njegov svakodnevni govor nalik na njegovu poeziju, prozu, dramu, eseje, satirične i novinske tekstove. Svaki neobavezni, prijateljski razgovor sa Čudićem ispunjen je vrcavim humorom, nesvakidašnjom i sasvim nenametljivom erudicijom, zanimljivim pričama o književnom životu, sećanjima na minulo doba, usmenim esejima, porodičnim pričama, originalnim uvidima u književnost i naš svagdanji život.

Posle svakog susreta ili telefonskog razgovora s Čudićem, sagovornik bi odlazio sa osmehom na licu, bivao bi vedriji, činilo mu se da nije sve uzalud, da čitanje i pisanje imaju smisla, da je literatura „besmisleni a jedini sjaj“, i ostajao bi zamišljen nad Čudićevim naizgled usputnim opaskama o poeziji, književnosti, društvu, istoriji, politici. Iz svega što pesnik piše, govori, misli izbija jedno osobeno, autentično, samosvojno osećanje i promišljanje sveta. Jer Čudić nije nikada pevao u horu, nikada nije bio timski igrač, već je uvek išao svojim putem, mislio svoju misao, doživljavao svet i literaturu na jedinstven, čudićevski način. I to ga je skupo koštalo, proveo je život u čeonom sudaru sa epohom, sa zaparloženom sredinom, svejedno kojom se ideološkom krabuljom ona maskirala – socijalističkom ili nacionalističkom.

Razgovor dvojice pesnika

Čudićevo delo je dostupno svakom čitaocu, ali usmenog Čudića poznaje samo povlašćeni krug njegovih prijatelja. Zahvaljujući Dragoljubu Stankoviću koji je razgovarao sa Čudićem, snimao razgovore, potom ih prekucao i uredio za objavljivanje – sačuvana je i Čudićeva govornička veština, spontanost i lepota njegove konverzacije. Knjiga „Slepi putnici istorije“ je razgovor dvojice pesnika različitih generacija, senzibiliteta i poetika, ali koji su duboko naklonjeni jedan drugom, i književno i ljudski. Ono što ih ujedinjuje nije samo prijateljstvo i međusobno poštovanje, već i strast prema književnosti, talenat, istinoljubivost, nepotkupljivost, iskrenost i čistota srca.

Toliko je ova knjiga bogata, gusta, sadržajna da je gotovo neverovatno kako je nastala za samo nekoliko dana, i to spontano, u neformalnim razgovorima, bez unapred poslatih pitanja i dogovorenih tema, takoreći usput. Poređenja radi, Solomon Volkov je sličnu knjigu, „Razgovori sa Josifom Brodskim“, radio čitavih 18 godina. U knjizi „Slepi putnici istorije“ prepliću se različiti tokovi – politička i društvena istorija, anegdote o književnoj sceni u doba Čudićeve mladosti i kasnije, kritika književno-političkih koterija koje su vazda nastojale da pretvore literaturu u mrtvo more, autopoetički pasaži, istorija nastanka pojedinih Čudićevih knjiga, cenzura i sudski progon inokosnog pisca, razgovori o poeziji, o pojedinim Čudićevim pesmama i tekstovima, i sve to protkano iznenadnim bljeskovima misli koje često deluju kao pravo otkrovenje.

Stanković je bio temeljno pripremljen za razgovore, kao odličan poznavalac celokupnog Čudićevog dela, ne samo objavljenih knjiga, već i pesama, proze i eseja koji su ostali rasuti po književnoj periodici. A Čudić, iako nije unapred znao šta će ga Stanković pitati, govori kao da vadi odgovore iz šešira ili iz neke odavno sređene datoteke, jer je o temama razgovora razmišljao decenijama, lupao je glavu nad teškim pitanjima koja su mu zadavali vreme, čitalačko i spisateljsko iskustvo, i samo postojanje.

Centar sveta

Čudić je veliki čitalac, čovek koji zna naizust pola srpske poezije, a mogao bi satima da recituje ruske pesnike u originalu, od Puškina i Ljermontova do Pasternaka i Ahmatove, ali uprkos tome ništa nije dalje od njega od danas popularne poze sveznajućeg poznavaoca svega na svetu i okolini, koji zna odgovore na sva moguća i nemoguća pitanja. Naprotiv, Čudić je, kao što mu i samo prezime kaže – do dana današnjeg zadržao veštinu čuđenja nad zagonetkom postojanja, i zato na sve gleda svežim pogledom, a ne „po tragu tuđih očiju“, kako bi rekla Cvetajeva. Ponekad je nomen zaista omen.

O tome Čudić govori i u ovoj knjizi: „Ja sam i danas dete. Najviše volim da budem dete. (…) Moraš ostati dete. Ako ćeš da budeš pisac. Ti palamudisti što mudruju, beži od njih, Pekić i društvo”. Izgleda da je sposobnost čuđenja neophodan uslov za književnu delatnost, ali i za ispunjen život. Možda pesnički dar i nije ništa drugo nego talenat za čuđenje. Samo nevine dečje oči koje tek otkrivaju svet i njegova čudesa mogu da vide, na primer, kako je „neka poezija čisto otkrovenje, baš otkrovenje u onom biblijskom smislu“, kao što su za Čudića to bili ruski imažinisti.

Takav iskošeni pogled sve stvari osvetljava sa neočekivane strane, pa tako Čudić govori: „Knjige su svetovi. Pariz je provincija. Centar sveta je tamo gde se piše velika knjiga. Gde se događa neka velika knjiga”. I tu sve one silne priče o centru i periferiji, kuknjave o tome kako smo u svračjem zakutku, na margini događaja, sve te žalopojke o malim i velikim jezicima, o velikim i malim kulturama – odjednom postanu nevažne, efemerne, puka opšta mesta koja ništa ne govore. Jer, zaista, centar sveta je tamo gde se piše velika knjiga, gde bi drugo bio? Centar sveta je bila Istra početkom XX veka, jer je tamo Džojs pisao „Uliksa”, a centar sveta je par decenija kasnije bilo i seoce u severnoistočnoj Italiji, jer je tamo Rilke pisao „Devinske elegije”. O malecnom Šarlvilu da i ne pričam, tamo je Rembo izveo prevrat u svetskoj poeziji. Lepo Čudić kaže da provincija nije geografska, nego kategorija duha.

Nedremano oko cenzure

Čak i kada govori o najgorčim iskustvima, kao što je zabrana romana „Ljudske slabosti” i progon koji je usledio, Čudić to čini na neobičan način, uz veliku dozu humora i spajanje naizgled udaljenih i nespojivih realija. Govoreći kako se nadao da će paradoksima, persiflažama, lažama i paralažama, kamuflažama zavarati cenzore, Čudić zaključuje da se to ipak nije dogodilo: „Ali, gde da prođe nedremanom oku cenzure predlog da se zarad ekonomske stabilizacije pribegne kanibalizmu, oni naši cenzori nisu znali da je za to već jedanput stradao Dž. Svift. A rimsko pravo kaže: ne bis in idem”.

Pojam iz rimskog prava koji bi mogao da se prevede kao „ne dva puta o istom” zapravo zabranjuje da se nekoj osobi dva puta sudi za isto krivično delo. Čudić se poigrava tom pravnom regulom, podsećajući na Sviftovu priču „Skroman predlog” koja je izazvala skandal, jer je ironično predlagala kanibalizam kao rešenje za problem gladi, na šta se nadovezao Čudić u svom romanu, iz čega sledi duhovito tumačenje rimskog prava primenjeno na literaturu – ne može se dvojici pisaca suditi za isti književni motiv.

Nisu sve okolnosti vezane za ovaj roman protkane humorom, Čudić kaže da su „Ljudske slabosti” nastale kao njegov „osavremenjeni odgovor” na „Zapise iz podzemlja” Dostojevskog i Gogoljeve „Zapise jednog ludaka”, ali je za pisanje imao i podsticaj u svojoj okolini. „Ta knjiga je i odgovor mojim drugovima, savremenicima, mnogo tu ima gorčine prema tom svetu. Ispostavi se da nemaš s kim da razgovaraš, svako gleda neki svoj interes, nema velikih razgovora, nema ničega”, rezignirano konstatuje pisac. Na Stankovićevu opasku „Rekli ste da ste živeli teško u to vreme, a napisali ste urnebesnu knjigu“, Čudić odgovara: „Možda sam ja teško živeo ne zbog toga što nisam imao šta da jedem nego što mi je strašno teško pala ta hipokrizija društvena, uzaludna druženja, bezizlaznost, odsustvo nade, nekad sam se osećao kao da sam pretplaćeni samoubica“.

Sa stalnim mestom boravka na doživotnoj robiji

Možda u navedenim rečima leži suštinski uzrok Čudićevog sukoba sa okolinom koja ima običaj da se nalazi tamo daleko. Kada se osetljiva, pesnička duša, biće sa dečjim čuđenjem nad postojanjem – nađe u uskogrudoj, ćiftinskoj, skučenoj sredini u kojoj svako gleda neki svoj interes, gde nema interesovanja za bilo šta što nadilazi taj teskobni vidik, gde se svi ropski utapaju u kolektiv, okršaj sa takvim svetom postaje neminovan. Tamo gde su svi pragmatični, gledaju samo od čega se živi, stojeći sa obe noge na zemlji, a poeziju smatraju budalaštinom i zaludicom – usamljenost postaje jedina sudbina istinskog pesnika.

Mnogi Čudića vide kao antikomunistu i antinacionalistu, tražeći uzroke njegove književne i egzistencijalne pobune u političkom polju. Međutim, pokazuje se da su razlozi njegovog nemirenja sa svetom mnogo dublji. Kada sam svojevremeno pisao o „Ljudskim slabostima”, napisao sam i sledeće rečenice o glavnom junaku romana: „Slučajnošću rođenja bačen u socijalističko društveno uređenje, Mudić se buni protiv sistema u kojem je osuđen da provede život, ali to je puka slučajnost, moglo je da bude i drugačije. Njegova pobuna nije usmerena samo protiv socijalističkog sistema, već protiv svakog sistema koji je čovek u stanju da stvori, jer se svaki sistem zasniva na laži“.

Činilo mi se tad da bi napisano moglo da važi i za Čudića, a sada je stigla i potvrda, jer on u ovoj knjizi jasno kaže: „Dragi moj Dragoljube, ne mogu se ja pomiriti. Možda je Bahov apsolutizam bio najbolji period Austrougarske, ali ja ne znam za to i da sam ja živeo u to vreme ja bih rekao, ovo ništa ne valja!“ Nema pomirenja sa svetom, jer smo uvek na istoj adresi: „Sa stalnim mestom boravka / Na doživotnoj robiji“. Da ne oseća postojanje kao teskobnu disovsku tamnicu, pesnik ne bi ni pevao.

Literatura je sveta stvar, nedodirljiva

U takvom kazamatskom svetu jedine slobode koje čovek ima su – umetničke. I Čudić govori o njima, o oslobođenju koje donosi pisanje, o toj vrtoglavici koja se ničim ne može zameniti: „U tom trenutku, ne iz književne poze, zaista sam izlazio iz teksta, iz sobe i iz sebe. (…) Na momente sam se osećao baš kao da sam dodirnuo samo nebo“. Poredio je Čudić to osećanje sa igranjem na pozorišnoj sceni, čime se bavio u dečaštvu: „Osetiš na sceni kad izlaziš iz sebe. A kontrolišeš sebe odnekle. Vidiš sebe kako glumiš nekoga i znaš da oni veruju da si ti baš taj, a da nisi onaj koji gleda. To je kao da nisi materijalan. Taj osećaj da nisi materijalan, to sam osetio u nekim trenucima u pisanju i to je nešto najlepše. Ja šetam po sobi, a znam da nisam od mesa i krvi“.

Možda je najveća vrednost ove knjige upravo u ovakvim pronicljivim uvidima u suštinu pisanja i svakog stvaralaštva, jer oni mogu biti dosegnuti i izrečeni samo u živom, spontanom razgovoru, malo je verovatno da bi Čudić ove rečenice pribeležio u nekom eseju. U tu kategoriju spadaju i Čudićeve opaske da je literatura lični izazov, da zahteva žrtvu, da pisac piše protiv sebe i svojim pisanjem svesno nanosi sebi štetu. Ali to čini jer dobro zna šta radi: „Nije neko lud da ne zna zašto se žrtvuje, žrtvuje se za tu avanturu u koju više veruješ nego u život ili kao u sam život“. Ili, još eksplicitnije: „Literatura je sveta stvar, nedodirljiva“.

Citiranje Čudićevih misli, zapažanja, uvida, briljantnih rečenica, začudnih, lucidnih rasuđivanja zasnovanih na ličnom iskustvu, osvedočenih majstorski napisanim knjigama lako može da se pretvori u celodnevni posao, ali negde moramo i stati. Neka čitalac sam krene u avanturu otkrivanja desetina i desetina sličnih mesta razbacanih po čitavoj knjizi. Meni ostaje samo da se zahvalim Dragoljubu Stankoviću i Predragu Čudiću što su mi priredili veliku čitalačku radost. I što mi ovom epohalnom knjigom vraćaju veru u književnost, u čitanje i pisanje, u pevanje i mišljenje, podstičući me da se uključim u razgovor koji je počeo mnogo pre svih nas.

(AntenaM, foto: Autonomija)