Iako sadržajem nije doneo ništa novo, Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) nastao je kao izraz potrebe značajnog dela srpske intelektualne elite, još od kraja šezdesetih godina 20. veka, nezadovoljne načinom na koji se Jugoslavija menjala, da taj protest i javno izrazi. Početkom sedamdesetih, deo te elite – profesor Mihailo Đurić, na primer, delimično i Dobrica Ćosić – protestovao je protiv ustavnih promena iz 1974. godine, zbog čega je bio sankcionisan. Intenzivnije nezadovoljstvo osetilo se osamdesetih, i to u jeku sveopšte krize jugoslovenskog društva, koje se tih godina suočilo sa brojnim problema – od ekonomskih, koji su pogodili celu istočnu Evropu, do za Srbiju važnog pitanja Kosova.

Ovako političke i društvene okolnosti u kojima je nastao Memorandum SANU, objavljen 24. septembra 1986. godine, opisuje Petar Žarković, naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. U intervjuu za Pobjedu, Žarković podsjeća na događaje koji su prethodili Memoradumu SANU, dokumentu koji će tadašnji predsjednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić nazvati – In memoriam za Jugoslaviju.

POBJEDA: Godinu nakon Titove smrti, pored demonstracija kosovskih Albanaca koji su tražili status konstitutivnog naroda i republiku unutar SFRJ, koji su još događaji bili uvod u ono što će kulminirati Memorandumom SANU, a godinu kasnije Osmom sednicom SK Srbije?

ŽARKOVIĆ: Ako krenemo hronološki, setićemo se da je u septembru 1981. uhapšen Gojko Đogo; u maju naredne godine, pri Udruženju književnika Srbije, formiran je Odbor za zaštitu umetničke slobode. U aprilu 1984. otvoren je „slučaj šestorice“ – politički sudski proces protiv beogradskih intelektualaca i disidenata, uključujući Milovana Đilasa, optuženih za „kontrarevolucionarnu delatnost“. Tri meseca kasnije, Vojislav Šešelj osuđen je na višegodišnju kaznu zatvora. U jesen 1984. formiran je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, na čelu sa Dobricom Ćosićem. U Udruženju književnika Srbije kreću čuvene protestne večeri. Procesi se ubrzavaju 1985. otvaranjem „slučaja Martinović“. U januaru 1986. objavljena je peticija 212 srpskih intelektualaca, u kojoj je izneta radikalna tvrdnja o navodnom progonu 200.000 Srba i Crnogoraca sa Kosova, koji su, kako je navedeno, žrtve genocida.

POBJEDA: Baš genocida?

ŽARKOVIĆ: Da, baš ta reč je upotrebljena. Ako Kosovo, upozorili su intelektualci, ostane samo problem Srbije, biće to najveće razočaranje srpskog naroda u jugoslovensku zajednicu. Deo javnosti bio je iznenađen činjenicom da su se, potpisom ispod ovog teksta, prvi put javno oglasili srpski Praksisovci – Zagorka Golubović i Mihajlo Marković, na primer; tim pre što je ton peticije bio prilično nacionalno obojen, a sam događaj o kome je reč interpretiran uz veoma izražen nacionalistički naboj.

POBJEDA: Javnost je tek kasnije saznala kako je i zbog čega srpska UDB-a konstruisala „slučaj Martinović“. Što se zapravo dešavalo na Kosovu?

ŽARKOVIĆ: Već sam rekao da je deo srpske elite bio nezadovoljan ustavnim promenama iz 1974. godine, kojim su Kosovo i Vojvodina dobile status autonomnih pokrajina unutar SFRJ. Deo socijalističke elite, izrasle iz Drugog svetskog rata i najvećim delom partizanske, još je krajem šezdesetih godina govorio o dezintegraciji Jugoslavije. Živorad Stojković je, na primer, pisao da je, unutar SFRJ, Srbija svedena na nivo iz vremena okupacije. Suštinski, srpskoj eliti je smetalo to što, jačanjem republika unutar SFRJ, Srbi više nisu bili čvrsto vezani za Beograd i Srbiju, već su svoju politiku i interese morali da brane u Sarajevu, Zagrebu itd.

POBJEDA: U kojoj mjeri je tih godina nezadovoljstvo o kojem govorite podstakao ishod Brionskog plenuma 1966. godine, tj. pad Aleksandra Rankovića?

ŽARKOVIĆ: U dobroj meri. Pad Rankovića tumačio se kao slom čoveka i politike koji su bili brana decentralizaciji i konfederalizaciji Jugoslavije. O toj nacionalnoj frustraciji je 1968. govorio i Dobrica Ćosić.

Vlast je na kritike dela elite reagovala represijom, što je tu kritiku donekle prekinulo i suzbilo, ali ne i iskorenilo. Naprotiv: ponovo se javila početkom osamdesetih, izazvana pre svega pomenutim demonstracijama Albanaca na Kosovu.

Bez obzira na ulaganja i pokušaje da se izvuče sa margine u koju je bilo gurnuto još u vreme Kraljevine Jugoslavije, Kosovo je i dalje bilo najsiromašniji i najzaostaliji deo SFRJ. Ipak, tamošnji Albanci – siromašni, nezaposleni i u teškom socijalnom položaju – gradili su socijalni i nacionalni pokret, koji je najpre težio učvršćivanju autonomije, a onda su krenule priče o republici. U tom kontekstu je deo srpske socijalističke elite kritikovao Ustav iz 1974. godine, a najjednostavnije objašnjenje bilo je – antisrpska politika i zavera.

POBJEDA: Srpska elita tražila je ono što će joj kasnije ispuniti Slobodan Milošević: „Srbija iz tri dela ponovo je bila cela“?

ŽARKOVIĆ: Tako je. Ustavne promene su kritikovane i unutar srpske partije, Plavom knjigom Draže Markovića, a onda, početkom osamdesetih, i zvaničnim pozivima da se menja Ustav SFRJ. Zahtevalo se ukidanje autonomije pokrajinama, tj. da se Srbiji „vrate“ Vojvodina i Kosovo. Akademik SANU, pisac Antonije Isaković, 1984. Jugoslaviju je opisao kao „umornog konja koji je izgubio svoju zajednicu“, konstatujući da avnojevska Jugoslavija više ne postoji. Takođe, na jednoj od protestnih večeri u Udruženju književnika Srbije, organizovanoj povodom hapšenja profesora Dragoljuba Petrovića, Dobrica Ćosić je doveo u pitanje socijalističku suštinu vlasti u Jugoslaviji, a postojeće društvene i političke prilike kritikovao sa levih, socijalističkih pozicija, ponavljajući da se nije ostvario demokratski socijalizam, da je njegova generacija teško porazila rezultate revolucije, ali i da bi „nemoguć i tragičan bio povratak pod stare zastave“.

POBJEDA: Što to znači?

ŽARKOVIĆ: Tražio se određeni preokret sa socijalističkih pozicija, ali kroz prizmu srpskog nacionalnog pitanja, koje je uslovljeno kosovskom krizom. Što je mogla biti i šira dijagnoza stanja u Jugoslaviji.

POBJEDA: Ko je sve učestvovao u pisanju Memoranduma?

ŽARKOVIĆ: Nakon što je u maju 1985. održana redovna godišnja skupština SANU, u junu je formirana Komisija za Memorandum od šesnaest članova. Uskoro je konstituisana Radna grupa, koju su činili Antonije Isaković, Mihajlo Marković, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Ljubiša Rakić, Nikola Pantić, Radovan Samardžić, Vasilije Krestić, Kosta Mihajlović. Prvi sastanak održan je krajem juna 1985, naredni na proleće 1986. Smatra se da su najveći deo teksta Memoranduma napisali Kosta Mihajlović, Mihajlo Marković i Vasilije Krestić. Značajan deo posvećen je kritici postojećeg stanja sa socijalističkih pozicija, autor je Mihajlo Marković; o položaju Srba u drugim republikama i nacionalnom pitanju pisao je Vasilije Krestić; kritikom ekonomske zaostalosti Srbije bavio se Kosta Mihajlović. Na osnovu različitih svedočenja – i njegovog i ostalih – ali i samog teksta, jasno je da Memorandum sadrži pojedine teze Dobrice Ćosića, poput one o Srbima kao pobednicima u ratu i gubitnicima u miru.

POBJEDA: Koju je Ćosić izgovorio tokom svoje pristupne besjede u SANU 1977. godine?

ŽARKOVIĆ: Tako je. U Memorandumu SANU autonomija pokrajina tretira se kao antisrpska zavera, čiji je cilj da se Srbija oslabi, da prestane da bude država; istovremeno, konstatuje se da se „gori istorijski poraz u miru ne može zamisliti“.

Ćosić je komentarisao nacrt teksta Memoranduma, bio pozivan na sastanke Komisije i, pre nego što je nacrt dovršen, napisao komentare na 38 strana. Međutim, u septembru 1986. u medijima je objavljen nedovršen tekst Memoranduma, koji je Radno telo tek trebalo da ponudi Skupštini SANU. Akademija nikada nije objavila novi dopunjeni tekst, nije se nikada odrekla objavljenog, što znači da je značajan deo akademika bio saglasan sa iznesenim ocenama.

POBJEDA: Akademici Vasa Čubrilović, Sima Ćirković, Pavle Savić nijesu.

ŽARKOVIĆ: U decembru 1986. Čubrilović se ogradio od Memoranduma, kazavši da SANU ne sme da se meša u dnevno-politička pitanja, te da neko zbog toga mora da odgovara. Istina je, pritom, da pojedina rešenja koja je srpska elita nudila u odnosu na jugoslovensku zajednicu naprosto nisu bila ni realna ni moguća.

POBJEDA: Zašto?

ŽARKOVIĆ: Zato što su iznete konstatacije bile suvše radikalne. Jugoslavija je opisana kao tvorevina koja je u samoj svojoj suštini antisrpska; sve što se događalo od 1945, pa i pre toga, izraz je antisrpske politike; opšti trend u Jugoslaviji je, tvrdilo se, da se ide ka uništenju nacionalne zajednice srpskog naroda; srpski narod je u potpunosti ugrožen u Hrvatskoj; srpski narod se lišava autentične istorijske svesti; Srbi su od Kominterne postavljeni kao istorijski krivci koji stalno moraju da se saginju i da prave različite kompromise… Reč je, dakle, o veoma jasnoj izraženoj nacionalnoj frustraciji, koja nudi ne opstanak, nego konfrontaciju sa ostalim narodima u jugoslovenskoj zajednici.

POBJEDA: Koliko je ta frustracija bila osnovana?

ŽARKOVIĆ: Reč je o konstrukciji. Ako su već postojali jasni izvori krize, umesto rečnikom Memoranduma, ona se mogla kritikovati onako kako su to činili Praksisovci kada su govorili o „otuđenosti birokratije“, o vlasti koja se „učaurila i koja proizvodi iste krize“. SANU je izabrala radikalan jezik, možda delom verujući da će tako probuditi društvo. Uostalom, na sednicama Odbora za slobodu misli i izražavanja govorilo se o „uspavanoj nacionalnoj svesti Srba“, koji se moraju probuditi i raditi na samoorganizovanju i pružanju otpora, što je uslov demokratizacije. Zato i ne čudi što je srpsko društvo Antibirokratsku revoluciju i Slobodana Miloševića dočekalo s oduševljenjem: Milošević je, govorilo se, čovek koji će razmrdati stvari, probuditi društvo; njegova politika je izraz demokratske i nacionalne težnje Srba, jednako legitimne kao i kod ostalih naroda.

POBJEDA: Kako je Memorandum SANU septembra 1986. dospio u Večernje novosti?

ŽARKOVIĆ: Različite su teorije, ali sam skloniji da verujem, iako za to nemam dokaza, da je nedovršeni tekst Memoranduma SANU objavljen zato što akademici nisu mogli da se usaglase oko samog sadržaja. Pitanje je, naime, da li bi ponuđeni tekst uopšte prošao završni nacrt, pa je verovatno odlučeno da se dokument određenim kanalima pusti u javnost kako bi se pokrenula debata.

POBJEDA: Priča o novinaru Večernjih novosti koji je nedovršeni tekst Memoranduma našao na radnom stolu svog tasta, akademika Jovana Đorđevića, ne djeluje Vam ubjedljivo.

ŽARKOVIĆ: Ne.

POBJEDA: Dobrica Ćosić je, kažete, napisao komentare na nacrt Memoranduma SANU, neke njegove teze su unešene u tekst. Zašto nije bio više uključen?

ŽARKOVIĆ: Bio je. Ćosić je svoj veliki društveni kapital i status u socijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji stekao zahvaljujući insistiranju na obavezi intelektualca da bude angažovan i da socijalizmu doprinosi ne samo svojim delima, nego i javnom rečju. U govoru iz septembra 1986. Ćosić kaže da je moralni zadatak kulture i kulturnih poslenika da odgovore na krizu, da ponude rešenja, ali da to „nije mesijanska uloga, već smisao stvaralaštva, čiji je uslov sloboda, a ishod istina“.

Sa druge strane, srpski intelektualni krugovi su Ćosića proglasili nacionalnim bardom, ključnim intelektualcem koji je na vreme ukazao na neke opasne pojave, koji se uvek borio za istinu i koji je kroz svoje romane, posebno kroz Vreme smrti i Vreme zla, dao najbolji opis srpskog 20. veka. Ćosić je tu ulogu preuzeo, koristeći je i u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja, u brojnim inicijativama, protestnim večerima i sl.

POBJEDA: Kako je javnost u Jugoslaviji reagovala na Memorandum SANU?

ŽARKOVIĆ: Burno. Savez komunista Srbije ogradio se, kritikovao; o tome je pisala jugoslovenska štampa. Posebno u Hrvatskoj i Sloveniji, republikama koje su bile direktno pomenute u Memorandumu SANU.

Sa druge strane, mora se reći da, pored nacionalističkih teza, u Memorandumu SANU postoji predlog o demokratizaciji Jugoslavije, o širenju slobode govora, o jugoslovenskom društvu koje je „ispod nivoa moderne civilizacije“ i koje mora da uloži mnogo više napora u racionalnu politiku i u modernu državu. U tom smislu, Memorandum se sastoji iz dva dela: prvi je kriza jugoslovenske ekonomije i društva, a drugi položaj Srba i srpskog naroda. Drugi deo se u značajnoj meri održao do danas i nikada ni na koji način nije doveden u pitanje.

POBJEDA: Kakve je posljedice imao Memorandum SANU?

ŽARKOVIĆ: Memorandum je javno verifikovalo postojeće nezadovoljstvo. Doveo bih u pitanje interpretaciju da je vodio ka ratu i razbijanju Jugoslavije, ali ne i da je stvarao atmosferu u kojoj je rat morao biti jedno od mogućih rešenja. Posle Memoranduma SANU, u Srbiji je ojačao nacionalizam, što se može videti pre svega po načinu na koji su mediji izveštavali o Kosovu i o problemima u ostalim jugoslovenskim republikama. Postojeća atmosfera zahtevala je političku artikulaciju, pa je brzo prihvaćen značajan deo interpretacija akademika o tome da u Jugoslaviji postoji antisrpska koalicija, o čemu je govorio i Slobodan Milošević. Ova teorija zavere opstaje do početka ratova devedesetih, ali je, dobivši dodatni legitimitet, kasnije nastavljena.

POBJEDA: Zašto je nastavljena?

ŽARKOVIĆ: Zato što je reč o primamljivoj tezi pomoću koje lako manipulišete masama, mobilišete ih i ostvarujete značajnu političku i simboličku moć. Uostalom, akademici Kosta Mihajlović, Vasilije Krestić i Mihajlo Marković prišli su Miloševiću krajem osamdesetih, nastavivši da sa tog političkog nivoa traže rešenje srpskog nacionalnog pitanja.

Uzgred, Slovenci su februara 1987. izašli sa svojim nacionalnim programom, koji je takođe bio antijugoslovenski i koji je tvrdio da postojeća Jugoslavija nije u interesu slovenačkog naroda željnog Evrope i integracija, te da je Sloveniji neophodna puna distanca od „istočnjačkog socijalizma“. Prethodno su, novembra 1985, teze iz budućeg Memoranduma SANU slovenačkim intelektualcima izneli Ćosić, Mihajlo Marković i Ljubomir Tadić. Te je razgovore prisluškivala UDB-a, nesređeni stenogrami njihovih razgovora su objavljeni i, kada ih pogledate, pitanje je da li je Jugoslavija uopšte mogla da opstane sa tako različitim pogledima na put i način izlaska iz jugoslovenske krize. Pritom, srpski intelektualci su bili nezadovoljni i zbog toga što Slovenci nemaju dovoljan osjećaj razumevanja za srpski nacionalni problem. Sve u svemu, jasno je da su srpski intelektualci i političke elite interese Srbije postavili tako da su oni mogli biti ostvareni isključivo jednom politikom.

POBJEDA: Onom koju će im uskoro ponuditi Slobodan Milošević?

ŽARKOVIĆ: Tako je. Reč je o radikalnoj politici koja nije mogla ostaviti nimalo prostora bilo kakvom pluralizmu i demokratizaciji; veoma uska nacionalna strategija, koja u svima vidi neprijatelja i antisrpsku zaveru. Ovakav stav i rečnik obuzeo je značajan deo srpske elite – i političke i intelektualne – i faktički se i danas održao kao ključni deo vladajuće ideologije u Srbiji.

POBJEDA: Je li u tom smislu bilo odstupanja?

ŽARKOVIĆ: Jeste. Već početkom devedesetih, deo srpske inteligencije problematizovao je ideje Memoranduma SANU. Među njima i oni srpski intelektualci koji su u drugoj polovini osamdesetih podržali i Miloševića i neke od ključnih teza iznetih u tom dokumentu. Borislav Mihajlović Mihiz, na primer. Jer, kada je došlo do rata, kada se ušlo u razbijanje Jugoslavije, kada su formirane srpske paravojne formacije – što su sve bile posledice te bezumne politike – usledila je samorefleksija u smislu pokušaja da se objasni kako je i zbog čega do tog sukoba došlo. Memorandum SANU bio je dokument koji se u tom smislu nije mogao ignorisati.

Već u prvim interpretacijama početka rata – zašto je, dakle, do tog sukoba došlo – objašnjavalo se da je Memorandum utro put ratnoj politici koju je sprovodio Milošević i koja će na različite načine postati sastavni deo politika svih političkih partija nastalih devedesetih godina 20. veka. Zato u junu 1991. godine, u intervjuu za Politiku, Dobrica Ćosić Miloradu Vučeliću govori o „antisrpskoj kosmopolitskoj eliti“, koja, eto, kritikuje srpsku politiku i sve dovodi u pitanje.

Kao odgovor na kritike, SANU je 1995. objavila knjigu Memorandum SANU: odgovor na kritike, koja je sadržala i tekst Memoranduma. Uredili su je akademici SANU.

POBJEDA: Koji?

ŽARKOVIĆ: Vasilije Krestić i Kosta Mihajlović. Iako se, kažem, deo akademika koji je bio podržao i Memorandum i Miloševića nakon početka rata povukao, njihova odgovornost i kao javnih delatnika i intelektualaca ne može se izbeći.

Memorandum SANU bio je autentičan izraz svoga vremena; pokušaj intelektualne elite da bude angažovana, aktivna i da značajan deo resursa koje je stekla u socijalizmu iskoristi kako bi pripremila teren za vrstu političkog pluralizma i promena. Takođe, taj dokument bio je i izraz veoma netolerantnog i nacionalno ograničenog stava, koji je srpskom društvu doneo dosta toga lošeg – od načina na koji je interpretirao istoriju i naše susede, do načina na koji se pripremao i kako je video budućnost. Kritička analiza Memoranduma SANU dekonstruisala bi značajan deo dominantnog narativa u Srbiji, koji i danas postoji. Jer ako su se u javnom prostoru i dalje zadržale pojedine teze, nekritički preuzete iz Memoranduma SANU, onda je to dijagnoza i svedočanstvo o protraćenom vremenu.

Srbi su htjeli Jugoslaviju po mjeri Srbije

POBJEDA: Kako to da su akademici SANU s jedne strane tražili demokratizaciju jugoslovenskog društva, a sa druge unitarnu Jugoslaviju?

ŽARKOVIĆ: Pad Aleksandra Rankovića 1966. godine izazvao je burne reakcije u Srbiji, ali su i ostali delovi SFRJ efekte Brionskog plenuma interpretirali na svoj način. Na Kosovu je, na primer, počelo značajno nacionalno buđenje Albanaca; u Srbiji se, pak, govori i o koncepciji koja može da se održi isključivo represivnim sredstvima, iako je Jugoslavija, od raskida sa Staljinom 1948, pokazala želju da se razlikuje od centralističkog, represivnog, dogmatskog, sovjetskog sistema. Pritom, avnojevski principi nisu automatski značili unitarnu Jugoslaviju, u kojoj će republike biti ukinute. Naime, ideja nove federalne zajednice bila je država u kojoj će svaki od naroda koji je činio revoluciju i koji je činio tu zajednicu pronaći zadovoljenje određenih interesa, iako u interpretaciji značajnog dela srpske intelektualne i političke elite Srbi od nje nisu profitirali.

POBJEDA: Jesu li?

ŽARKOVIĆ: Za debatu je šta su oni smatrali profitom i da li je sve bilo crno kako su prikazivali. Međutim, želja da se uđe u radikalnije reforme u smislu zahteva da se ne dogodi slučaj Đogo iz 1981. ili uklanjanje profesora sa fakulteta 1975. godine, odnosno potreba da se ide ka društvu koje će imati određenu pluralnost, početkom osamdesetih nailazili su na pojačani nivo represije.

Istovremeno, nema sumnje da je Memorandum imao nacionalnu dimenziju koja nije mogla da dovede do kompromisa sa ostalim narodima jugoslovenske zajednice zasnovane na ravnopravnosti i jednakosti. Pa, i profesor Mihajlo Đurić kaže da ako Jugoslavija ne bude bila promenjena po meri Srbije, onda Srbija mora da razmisli svoj interes u jugoslovenskoj zajednici i svemu onome što je postavljeno kao vrednost posle 1945.

Tamara Nikčević (Pobjeda)