Ideolozi krvi i tla neprekidno ponavljaju iste floskule, marifetluke, gadosti, represivne postupke, nasilničke akte, stvarajući atmosferu veđ viđenog i rđave beskonačnosti. Takva je priroda žudnje za zločinstvom koja je navukla providnu masku i lažno se predstavlja kao svetonazor. Nije njihov posao da otkrivaju novo, da stvaraju nove vrednosti, da tragaju za saznanjima i otkrićima, već da ruše i uništavaju, a tu nema mnogo mogućnosti.

Lažovi lažu, lopovi kradu, nasilnici biju, ubice ubijaju, džeparoši džepare, a velikosrpski nacionalisti gledaju da napakoste bližnjem, da pokore druge i razore sopstvenu naciju. Svoje zabludele sledbenike uvek vode istim putem ka provaliji, svaki put se nadajući da će završiti na nekom boljem mestu. I tako već vekovima. Ponekad su njihove današnje toliko nalik na prošle da to zaista u čoveku izaziva osećanje već doživljenog, čist déjà vu.

Viša genocidna matematika

Pre skoro četiri decenije, 1986. godine, objavio je Predrag Čudić antologijsku “Našu pesmu” u “Književnim novinama”. Bilo je to vreme otkopavanja jama, vađenja kostiju žrtava, kopanja po starim ranama ne bi li se probudio osvetnički duh. Dajući pesmu u formi međunacionalnog nadgornjavanja u broju žrtava, kroz takmičenje u istorijskim patnjama, ko je koga više ubijao, stižemo do više genocidne matematike.

Pesnik je upozoravao do čega bi mogla da dovede autoviktimizacija, kuda vodi to ogavno nadmetanje u stradalništvu, slutio je da ideologija i psihologija žrtvinga vode pravo u nove sukobe. Međutim, tužilac i sudija malo su drugačije pročitali Čudićevu pesmu, a njihova specifična poetska hermeneutika dovela je do zabrane „Književnih novina“ i do zaplene celog tiraža inkriminisanog izdanja. Evo Čudićeve pesme koja se tada našla na udaru

Naša pesma

Vi ste nas u periodu od do, sa manjim prekidima.

Međutim, vi ste od samog početka pa do pred sam kraj.

Vi ste nas temeljno i sistematski, neuporedivo više.

Krivite nas što smo bili bolje organizovani i brži.

U svakom drugom poslu to je, koliko je nama poznato, vrlina.

Slažete se, dakle, da ste vi nas mnogo više.

Ako se vi složite da biste i vi nas, samo da ste mogli.

Kod nas je to bila stvar nadahnuća.

Priznajemo da smo spremno radili svoj posao.

Mi prihvatamo da smo tu i tamo, više ekscesno.

Mi se slažemo da smo maljevima u glavu, polugama, kamama.

Summa summarum, ne više od.

Ako se uzmu u obzir naše mogućnosti, to bi bilo po jednom danu.

Pištoljima u potiljak samo u izuzetnim okolnostima manje grupe.

Mitraljezima svakodnevno ne više od.

Sve se može izračunati uz malo dobre volje.

I obostranog razumevanja.

Ako ne računamo one koje je progutao mrak.

Ali nećete nas valjda i za to kriviti.

Bilo je tu i gaženja tenkovima, a poznate su mogućnosti jednog tenka.

Ako pomnožimo broj akcija dobićemo ne više od.

Mi nemamo nameru da išta krijemo.

Gotovo sve se može otkriti instrumentima naše nauke ašovom i lopatom.

A sad da čujemo drugu stranu, pa da se dogovorimo.

Da dođemo do jedne prihvatljive cifre za sve nas.

Da zaokružimo jednom za svagda, bar zasad.

Manje-više znamo kad, gde i kako.

Ostalo je da se dogovorimo koliko.

Jer ako se ne dogovorimo, pustićemo naš narod na vaš.

Pa da vidite kako naš narod ume da grize.

Jer to je naš narod i ničiji više, mi ga nećemo lako dati.

A naš narod neće pitati zašto.

Zašto sad nije tačka našeg dnevnog reda.

I koga to u ovom trenutku uopšte zanima: zašto!?

Ko je koga pročitao

Čudić je upozoravao šta nam spremaju samozvani rodoljubi, glasom vapijućeg u pustinji, poput svakog proroka. Skraćenjima na kraju stiha, izostavljanjem reči i završetaka rečenica, lomeći gramatiku i stvarajući tako privid nedorečenosti, pesnik nas dovodi do osećaja jezive slutnje, do nagoveštaja novog klanja koje je na pomolu. Čudić je prozreo opake namere nacionalističkih ideologa koji su pripremali teren za nove ratne pohode. I za to izricanje upozovajuće istine je kažnjen. Tužilaštvu nije palo na pamet da ispita Čudićeve junake, da proveri spremaju li možda nacionalisti nekakva nepočinstva, raspiruju li mržnju, crtaju li nekakve mape, već se okomilo na glasnika koji je pokušao da alarmira javnost.

Pre nekoliko godina radio sam intervju sa Predragom Čudićem, pa smo malo popričali i o ovom slučaju. Čudić se prisećao davnih dana koji nikako da prođu: “Pišući svoju varijantu poezije ‘Bunta i otpora’, istinski potresen istorijskim lovom na mrtve duše, jedini odgovor ‘dežurnim patriotama’ bio je odgovor njihovim jezikom, nedorečenošću koja ništa ne izriče, ali mnogo nagoveštava. To, taj uvod u rat, polovinom osamdesetih, još za Stambolićeve vladavine, dakle, počeo je sve glasnijom medijskom pripremom, bezočnim licitacijama žrtvama prošlog rata, otvaranjem starih jama i grobnica, kao nekakvim testiranjem javnog mnjenja Srbije koje su sprovodili Miloševićevci. Tako je počelo, završilo se stravičnim ratnim poljima i pokoljima. Međutim, svedoci smo danas da do konačnog obračuna nije došlo, a i kako bi. U slučaju koji ste pomenuli, tužilac uvek budan, ime mu beše Nenad Ukropina (dolazi iznenada i uk(r)opava) pročitao je moju, Našu pesmu kao poziv na obračun te je tražio hitnu zabranu iste kako ne bi uznemiravala javnost. Dakle, onaj koji upozorava na pogubnu tendenciju državnih medija, taj, jedino taj koji je pročitao njihove namere i na vreme ih pokušao prijaviti, i javno ofirao njihovu ostavštinu za budućnost, taj je kriv, jer taj sve Srbe proglašava za četnike, a sve Hrvate za ustaše, te samim tim, što je to obznanio, poziva na obračun dveju strana. Laka, ali providna zamena teza”.

Uvek ista priča: nije kriv onaj ko širi mržnju, već onaj ko o tome piše; ne uznemirava javnost onaj što sve radi ne bi li došlo do međunacionalnog sukoba, već onaj ko na to upozorava istu tu javnost. Ako pišeš o onima koji nacionalističkom propagandom pripremaju pučanstvo za poziv na obračun, nisu krivi propagandisti zla, krvi i tla – već onaj ko ih je ofirao pred celim društvom.

Ponavljanje iste matrice

Setio sam se ove epizode iz naše mračne prošlosti koja predugo traje povodom pisanja nečega što se kliče “Borba” o tome kako je tužilaštvo formiralo predmet protiv Darka Šukovića i Antene M zbog teksta Miljana Vešovića, koji proglašavaju ratnohuškačkim. A u tom tekstu Vešović samo upozorava kakvo bi zlo mogli u Crnoj Gori da naprave Vladimir Putin i Aleksandar Vučić.

Diktator koji već dve godine satire Ukrajinu, ubija svoje političke oponente i kritičare režima, i drži sopstvene građane pod čizmom. I mali lokalni autokrata koji je onomad bio deo udruženog zločinačkog poduhvata, ađutant ratnog zločinca Vojislava Šešelja i ministar balkanskog kasapina Slobodana Miloševića. Od takvih ljudi mogu se očekivati samo zla i pokore, to je bar savršeno logično.

Današnji difamatorski scenario je u dlaku isti kao onaj čija je žrtva bio Predrag Čudić. Nisu Putin, Vučić i njihovi saveznici u Crnoj Gori opasnost po mir, već je opasnost onaj ko upozorava na potencijalno zlo. Ponovo je kriv glasnik, a ne oni o kojima njegova alarmantna poruka govori. Javnost navodno uznemirava onaj ko ukazuje na moguće izazivanje sukoba, ali zato javnost uopšte ne uznemiravaju potencijalni vinovnici tog sukoba. Što reče Čudić: Laka, ali providna zamena teza.

Kratka nacionalistička pamet

Uvek ista priča, uvek ista (naša) pesma, neprekidno ponavljanje jedne te iste izanđale matrice – to je sve što imaju da ponude velikosrpski i srpskosvetski nacionalisti. Dotle dobacuje njihova kratka pamet i tupoumnost čiju dužinu nijedan metar nije u stanju da izmeri. U vreme masovne histerije u drugoj polovini osamdesetih samo su retki pročitali prave namere krvoločnih ratoljubaca. Danas je situacija ipak drugačija.

Posle svih ratova, desetina hiljada mrtvih, ko zna koliko ranjenih, posle miliona raseljenih, posle uništenja čitavih gradova i nebrojenih sela, posle razaranja cele nekadašnje zemlje, posle silnih ratnih zločina i počinjenog genocida – svakom razumnom je jasno kuda stremi velikosrpski zloduh. Zlotvori su odavno pročitani, uzalud ponavljaju stare trikove, na njih više ne nasedaniko ko ima zrno soli u glavi. Uzalud vam trud, svirači Vučićevom rušilačkom kursu.

(Antena M)