Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Trgovci mrtvim dušama

Stav 01. avg 2021.
6 min čitanja

Kada bi u feudalnoj Rusiji vlastelinu preminuo neki kmet, on bi i dalje morao da plaća porez na svog počivšeg mužika, kao da je živ, sve do sledećeg popisa. Između dva popisa imovine u ruskom carstvu često bi prošlo i po nekoliko godina, umnožavali su se izdaci na apstraktne kmetove koji su ostavljali konkretne posledice na vlastelinov buđelar. Na toj birokratskoj neažurnosti izgrađen je roman „Mrtve duše“ Nikolaja Gogolja.

Glavni junak romana, bivši koleški savetnik Pavel Ivanovič Čičikov došao je na ideju da budzašto kupuje mrtve duše od spahija koji od njih nemaju nikakve koristi, već samo trošak. Potom bi tako kupljene kmetove koji su za vlast i institucije i dalje predstavljali realne ljude, stvarni imetak, iako su mrtvi – založio za poveću sumu novca.

Pošlost predugo traje

Čičikovljeva sitna prevara u moralnom smislu ne predstavlja zločin, kako je primetio Vladimir Nabokov, jer je Gogoljev junak „pokušavao kupiti mrtvace u zemlji u kojoj su se živi ljudi legalno kupovali i zalagali“. Mnogi kritičari su „Mrtve duše“ smatrali realističnom slikom ruskog društva, ali Nabokov se tome oštro protivio, ističući u prvi plan Gogoljev ogromni talenat, a ne materijal od kog je pisac pošao.

„Gogoljevi su junaci samo slučajno ruski vlastelini i državni službenici“, piše Nabokov, „njihova okolina i prilike, kakvi god bili u ‘pravom životu’, bijahu podvrgnuti temeljitoj permutaciji i rekonstrukciji u laboratoriju Gogoljeva osebujnog genija, tako da je (kao što sam već napomenuo u vezi s ‘Revizorom’) isto tako uzaludno tražiti u ‘Mrtvim dušama’ autentičnu rusku sredinu kao što bi bio pokušaj da se stekne predožba o Danskoj na temelju one male afere u oblačnome Elsinoru“.

Dok je za druge Čičikov tek smešni, karikaturalni činovnik, za Nabokova je ni manje ni više nego biće iz Pakla: „Sam je Čičikov tek slabo plaćeni zastupnik Đavlov, trgovački putnik iz Hada, ‘naš g. Čičikov’, kao što možemo zamisliti da bi tvrtka Sotona & Co. nazvala svoga komotnog, naoko zdravog ali iznutra drhtavog i trulog agenta. Pošlost koju Čičikov utjelovljuje jedna je od glavnih osobina Đavlovih, u čije je postojanje, dodajmo, Gogolj vjerovao mnogo ozbiljnije nego što je vjerovao u postojanje Boga“.

Pošlost je ruski termin za koji je teško naći adekvatan ekvivalent u drugim jezicima, to je poseban izraz za „uglađenu malograđanštinu“, on označava i ono što je očigledno bezvredno, ali još više sve što je „tobože važno, tobože lijepo, tobože pametno, tobože privlačno“. Pošlost je „posebno snažna i opaka kada lažnost nije očigledna i kada se smatra da vrijednosti koje ona oponaša pripadaju, s pravom ili ne, najvišoj razini umjetnosti, misli i osjećanja“.

Osnovna privredna delatnost Srpskog sveta

Književni junak koji je zapravo Đavolov agent prodaje, neka tamo pošlost, demonska vizija sveta, svet kao začarano carstvo i noćna mora iz koje ljudi ne mogu da se probude, trgovina mrtvim dušama – sve to nam danas izgleda kao čista literatura, spisateljska fantazija lišena bilo kakve veze s našom realnošću. Bar na prvi pogled. Na drugi pogled, ako se malo pažljivije osvrnemo oko sebe, čvrsta granica između fikcije i realnosti počinje da se zamagljuje, muti i briše, a ono što smatramo čvrstom stvarnošću odjednom počinje da liči na svet sablasne, iskrivljene, paklene Gogoljeve mašte.

Kupoprodaja pokojnika deluje kao čudnovato preduzeće koje pripada davno prošlim, feudalnim vremenima, kada su ljudi bili kmetovi i robovi obesnim spahijama. Ali, pre samo nekoliko dana ministarka svega i još ponečega Vesna Bratić smenila je direktorku koja je već četiri meseca pokojna, uz adekvatno obrazloženje – „jer ne izvršava radne zadatke, odnosno vrši povredu radne obaveze”. Kad je pukla bruka, Ministarstvo je objavilo komično, pravo gogoljevsko izvinjenje, navodeći da je greška nastala „usljed preobimnog posla na izradi čak 448 rješenja”, te da su o pokojnoj direktorki “čuli samo najljepše, ne samo u kontekstu profesionalnog rada i angažmana, već i o njoj kao dobroj i plemenitoj osobi”. Pa zašto ste je onda smenjivali?

Ova potpuno fantastična epizoda više pristaje Gogoljevoj prozi nego bilo kakvoj realnosti, čak i ovoj našoj, ubogoj i obogaljenoj. A ministarka četvororučica više podseća na Korobočku nego na stvarnu ličnost. I nije tu kraj sličnostima sa Gogoljevim romanom. Trgovina mrtvim dušama je osnovna privredna delatnost Srpskog sveta. Na samom početku izgradnje tog specifičnog sveta mimo sveta, dotična trgovina je cvetala kao nikada ranije. Ideolozi Srpskog sveta (devojačko: Velika Srbija) tada su obilazili jame, iskopavali mrtve i u nekrofilskom žaru prizivali osvetu. Bilo je to zlatno doba „jamopojaca“ (kako je jedan od njih, Milan Komnenić, nazvao svog kolegu Matiju Bećkovića), na mrtvim dušama građene su nebrojene karijere.

Pavel Ivanovič Čičikov, puki amater

U vreme takozvanog buđenja naroda, Matija je ovako besedio nad otkopanim kostima: „Jame zemlju ozaruju i osvetljuju iznutra. U njima je zakopano najveće blago koje imamo. Budimo ga dostojni i razmislimo šta bi i da li bi te mošti, posle pola veka ćutanja pod zemljom želele da nešto kažemo i učinimo u njihovo ime. Da li smo dorasli da kažemo tu reč? Da Jadovno bude nova Studenica, Jasenovac – Hilandar našeg vremena. Svaki narod je svet. Ali, ako se i za koga to može sa sigurnošću reći, to su Srbi u Hrvatskoj. Žrtveno jagnje na oltaru naše otadžbine, ostatak zaklanog naroda”. Bećkovićev ideološki sabrat Dobrica Ćosić potpisivao je svoje knjige nad otvorenom jamom u Prebilovcima, u bizarnom nastupu spisateljske nekrofilije.  

Mrtve duše Srba pobijenih u ustaškom genocidu poslužile su kao puka moneta za potkusurivanje i gorivo za napredovanje raznih domaćih Čičikova na društvenoj lestvici. Kupujući i prodajući mrtve duše do kojih im je bilo stalo kao do lanjskog snega, ako ne i manje, mnogi su sebi kupili mesto u Akademiji, razne lukrativne funkcije i ugledne položaje. Kad su se nasitili mrtvih duša iz Drugog svetskog rata, pregaoci Srpskog sveta krenuli su u masovnu proizvodnju novih mrtvih duša, najvećim delom iz susednih naroda, mada im nisu bile mrske ni žrtve srpske nacionalnosti – njima smrti nikad dosta.

Današnji vladari Srbije i konstruktori Srpskog sveta, od Vučića, preko Vulina, do Dačića i stotina sličnih napravili su svoje političke karijere na brdima leševa, na desetinama hiljada mrtvih duša. I nije im dovoljno, već bi da nastave sa proizvodnjom zla, smrti i nesreće. Toliko o tome da naša stvarnost nikakve veze nema s Gogoljem, pre će biti da živimo u svetu nastanjenom avetima i fantomima velikog ruskog pisca. Pritom, Pavel Ivanovič Čičikov, taj Đavolov izaslanik i putujući agent firme Sotona & Co. bio je puki amater u odnosu na naše trgovce mrtvim dušama. Oni su taj zanat doveli do savršenstva, a trenutno ga kale poricanjem genocida, bestidnim lažima o praznim tabutima, igranjem na grobovima nevinih žrtava.

Tobožnje veličine

Srpski svet je carstvo pošlosti i lažnog predstavljanja, sve je tu utvarno, fantomalno, sablasno, nestvarno. Sve je tobože, vajno i kao bajagi. Na primer, pomenuti pisci Bećković i Ćosić slove za književne velikane, klasike, njihova dela nalaze se u lektiri kao primer literature koja pripada “najvišoj razini umjetnosti, misli i osjećanja“. A svakom iole iskusnom ljubitelju književnosti jasno je da su to obični pošljaki, te da je reč o tobožnjim veličinama.

Navedeni citat iz Bećkovića je školski primer pošlosti i kiča, a dovoljno je otvoriti Ćosićevo „Vreme smrti“ na bilo kojoj stranici, pa će vam se ukazati carstvo banalnosti u punom sjaju. O njegovim „mudrim mislima“ da i ne govorimo (Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru; Albanci su „socijalni politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana”; „Od spoljnih nepogoda ljudskog života najužasnija je nepogoda – Vreme”; „Optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti. Ona su naš početni intelektualni kapital” itd)… Sve zvuči tobože važno i tobože pametno, a reč je o očiglednim bedastoćama, oveštalim banalnostima, pošlosti kao takvoj.

Srpski svet, carstvo lažnog predstavljanja

I sve druge svetinje i proklamovane vrednosti Srpskog sveta su tobožnje, ništa tu nije onako kao što se predstavlja, sve je lažno i nestvarno. Silna briga naših političara i intelektualaca za narod je gola laž, puna su im usta naroda i nacionalnih interesa, a uništavaju ga kako stignu, zagorčavaju svima život, razvalili su i društvo i državu, oterali su stotine hiljada ljudi iz Srbije, a biće ih još više. Sve predstave o nedavnoj prošlosti zasnivaju se na lažima i predstavljaju čist falsifikat, utemeljen na poricanju zločina. Predstave o nešto davnijoj prošlosti, onoj iz Drugog svetskog rata, podjednako su lažne i zasnivaju se na reviziji istorije, rehabilitaciji četništva i nipodaštavanju antifašizma.

Sve što iole vredi proglašeno je za neprijateljsko, izdajničko, autošovinističko, plaćeničko, a na pijedestal su uzdignuti lažni proroci nacionalizma i apokalipse, poslušnici, poltroni, beskičmenjaci, nesposobnjakovići, antitalenti, ljudi koji nikad ništa u životu nisu vredno napravili. Pošlost je zahvatila čak i one koji nisu pristalice vlasti i dominantnog pogleda na svet, pa je količina gluposti i besmisla koja se svakodnevno produkuje nepodnošljiva.

Ubogi đavoli

Sve je izvrnuto naglavce, crno je belo, belo je crno, pamet je glupost, poštenje je mana, talenat je uvreda, snaga je slabost, bezumlje je vrlina. Kolike su razmere naše propasti, koliko je sve izokrenuto i paranormalno, čak i ono što ne deluje tako na prvi pogled, postaće jasno tek nekim budućim generacijama, kad se iskobeljaju iz ovog paklenog ništavila u kojem smo zaglavili sledeći razne fantazme, fantome i prikaze.

U odnosu na našu političku elitu, Gogoljevi likovi, svi ti Manilovi, Pljuškini, Sobakeviči, Hljestakovi, Bopčinski, Dopčinski i ostali Nozdrjovi deluju apsolutno realno, kao ljudi od krvi i mesa. Celokupna vlastodržačka ekipa, predsednik, premijerka, ministri, poslanici, šefovi raznih državnih službi, najviši državni funkcioneri – odaju utisak nestvarnosti, nemoguće ih je doživeti ozbiljno, osim po pogubnim posledicama koje ostavljaju iza sebe.

Nema tu nikakvog paradoksa, jer zlo nema ontološku podlogu, ono je nedostatak i odsustvo, a gospodari naše takozvane samozvane stvarnosti su malo bolje plaćeni zastupnici Đavlovi, trgovački putnici iz Hada, naoko zdravi ali iznutra truli agenti preduzeća Sotona & Co. Možda ovo zvuči preterano, ali to je zbog naših velelepnih predstava o demonskom svetu. Nema u Hadu ničeg veličanstvenog, naprotiv, paklena stvarnost je turobno banalna, onako kako ju je Gogolj maestralno predstavio. A ovi što su nam zacarili, sve su to prosto ubogi đavoli.

(Antena M)