Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Treba li spaliti biblioteke?

Stav 11. avg 2021.
8 min čitanja

Pokojni klasici srpske književnosti najzad mogu da odahnu. Čim se presele na drugi svet, naši velikani pisane reči bivaju izloženi na milost i nemilost kojekakvim književnim kritičarima, istoričarima književnosti i spisateljskoj boraniji koji o njima pišu šta im padne na pamet, bez imalo poštovanja, često i sasvim blasfemično.

Sloboda stvaralaštva otela se svakoj kontroli i prekardašila svaku meru, preteći da ugrozi sve što je poštenom srpskom domaćinu sveto. Toj bogohulnoj praksi je došao kraj jer su se napokon pojavili ljudi spremni da brane čast pokojnih klasika.

Na braniku literature i morala našla se ekstremno desničarska stranka Srpski sabor Zavetnici. Kad nema ko drugi da brani srpsku književnost, kad nema čitalaca koji bi zaštitili svetinje, ovaj patriotski zadatak zapao je onima koji baš i ne vole da se druže s knjigom, ali su poznati kao dežurni branitelji srpstva, Kosova, srpskog sveta, Velike Srbije, dakle – imaju iskustva na sličnim poslovima obezbeđenja, a i honorarno su zaposleni kao lojalna Vučićeva opozicija.

Odbrana i zaštita klasika

Prvu akciju odbrane i zaštite klasika Zavetnici su uspešno izveli u Aranđelovcu, gde su upali na kulturnu manifestaciju “Mermer i zvuci” i sprečili održavanje promocije romana “Kontraendorfin” Svetislava Basare. Drali su se kako je pisac „pisao pogrdne reči o Desanki Maksimović“, napali su ga za širenje nemorala, protestovali su što se knjiga nalazi u slobodnoj prodaji, te poručili da “pisac može da radi u Beogradu ili bilo gde šta hoće, ali da u ‘ustaničkoj Šumadiji’ za njega nema mesta“.

Potpuno zgroženi romanom, neprestano su vikali: „Da li moja deca treba ovako nešto da čitaju?“ Pošto su uspeli da oteraju autora i da onemoguće održavanje promocije, na društvenim mrežama su se hvalili kako su “odbranili čast Desanke Maksimović” od pisca koji “pljuje po srpskom nacionalnom identitetu” i “propagira antisrpski narativ”, te da nisu hteli da dozvole da „iko blati Andrića i Desanku Maksimović“.

Nije loše za početak, ali je šteta što Zavetnici nisu otišli do kraja i spalili inkriminisanu knjigu, kao što su to radili njihovi prethodnici tridesetih godina XX veka. Tad je u Nemačkoj bila slična situacija kao danas u Srbiji, pa su nacisti morali da pribegnu “akciji protiv antinemačkog duha”, baš kao što se današnji div-junaci bore protiv “antisrpskog narativa”.

Pomoću otvorenog plamena rekli su odlučno “ne” – što reče Jozef Gebels – “moralnoj dekadenciji i iskvarenosti”, sve u okviru “afirmacije nemačkih vrednosti”, baš kao što se i današnji rodoljubi bore protiv nemorala u literaturi i afirmišu srpske nacionalne vrednosti. Doduše, književna manifestacija se održavala usred parka, što donekle opravdava zavetničko odustajanje od paljevine, veliki je žar u patriotskim srcima, ali ne bi valjalo da izazove požar.

Rasrbljavanje lektirom

Nego, što se tiče onog više puta ponovljenog pitanja „Da li moja deca treba ovako nešto da čitaju?“, imam neprijatno obaveštenje za Zavetnike. Ne znam da li su u skorije vreme zavirili u čitanke i lektiru svoje dece. Ako nisu, trebalo bi to pod hitno da urade, mada je već kasno za sadašnju decu, ali bi se pravovremenim delovanjem mogla sprečiti šteta koju književnost može da nanese budućim generacijama.

Naime, deca u osnovnim i srednjim školama izložena su strašnom dejstvu lektire, a u kurikulumu se nalaze grozomorna dela koja otvoreno šire nemoral, dekadenciju, razvrat, potiru nacionalni identitet, pljuju po svemu što je srpsko, nacionalno, zdravo, religiozno i domaćinsko, uništavajući mlade duše neotporne na zlo.

Primera radi, zbirka pesama “Cveće zla” Šarla Bodlera je oličenje zla, što i sama reč kaže, pesnik je još daleke 1857. godine osuđen zbog “uvrede javnog morala i dobrog ponašanja”, sud mu je naložio da plati novčanu kaznu, a izdavaču Pule-Malasiju da izbaci šest inkriminisanih pesama iz knjige. A srpska deca pesme iz te ozloglašene knjige koja je čak i sudski gonjena normalno proučavaju, kao da se ništa nije dogodilo!

Nesrećna deca primorana su da čitaju i onog autošovinistu Radoja Domanovića koji je o Srbiji pisao sve najgore, u njegovim šatro satiričnim pričama “Stradija” i “Danga” opisani su građani koji se, noseći transparente sa natpisom “Stradija nam je milija i od svinja”, okupljaju da proslave to što je neki političar izlečio kijavicu, gostionica nosi posprdno ime “Kod mile nam napaćene otadžbine”, građani dokazuju svoje rodoljublje utiskivanjem ropskog žiga na čelo, a idealan politički program sadrži i članove koji zabranjuju građanima da misle.

A koje Domanovićeve priče deca rade u školi? Pa upravo “Stradiju” i “Dangu”! I sad će neko da kaže kako je to puka slučajnost, kao da ne znamo da je u pitanju zavera protiv srpskog naroda i nastojanje da se srpska deca od malih nogu rasrbljuju i uče antisrpskim vrednostima.

Bogohulnici i nekrsti u čitankama

Već decenijama nevinašca u školama čitaju pesme Đure Jakšića, poznatog alkoholičara (kakv je bio i Domanović) koji je napisao jezivu anticrkvenu pesmu “Kaluđeri”, rugajući se Srpskoj pravoslavnoj crkvi i svemu što je svakom Srbinu najsvetije:

“Gled’o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled’o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš’o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled’o sam vas — ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled’o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!”

Pa posle se pitamo zašto se srpska omladina odrodila od crkve i vere pravoslavne! Jeste da deca ovu pesmu nemaju u programu, ali dovoljno je zlo što uopšte rade tog Jakšića, to ih onda zainteresuje za pesnika, a ova bogohulna pošast je dostupna čak i na internetu.

To čak i nije najdrastičniji primer blasfemije. U školskom programu poštene srpske dece nalazi se i ona zlokobna komunjara i samoubica, Vladimir Majakovski, i to baš poema “Oblak u bermudama” u kojoj su ispevani stihovi kojih bi se svaka bogobojažljiva duša zgrozila. Evo kako se taj nekrst obraća Bogu:

“Mišljah – Božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!”

Nemoralna književna banda

Na sve to Zavetnici ćute, samo zato što ih mrzi da čitaju knjige, teško im je i u čitanke da zavire, a dežurni inkvizitori iz UKS-a ih drže u mraku, ne obaveštavajući ih kakvoj su im opakoj pošasti deca izložena. Kad se malo pažljivije pogledaju čitanke i lektira, tu su stavljeni sve neki nastrani pisci i spisateljice, sve neki osobenjaci, ludaci, neki ljudi mimo sveta, to je sve jedna nemoralna banda od koje bi svaki pošten domaćin morao da zaštiti svoju čeljad.

Jedan peva “Prokleta pobeda i oduševljenje / Da živi mržnja smrt prezrenje”, drugi piše neke gadosti o Hristu kome “muški znak dopire do kolena”; treći piše o nekom nesrećnom mladiću koji se pretvorio u bubu (pu, pu, daleko bilo); četvrti o nekom manijaku kojem je umrla majka, sunce mu udarilo u glavu, pa potegao pištolj i ubio čoveka na pravdi Boga; peti o studentu koji ubija babu zelenašicu i njenu maloumnu sestru kako bi dokazao sebi da pripada višoj, napoleonskoj vrsti ljudi; šesti o nekom demonskom činovniku koji kupuje mrtve duše (Bože me sačuvaj i sakloni) i o nosu koji se osamostalio i ponaša se kao čovek (đavolja posla); sedmi se ruga rodoljubima i posprdno ih naziva “rodoljupcima”; osmi piše o seksualnom manijaku koji je spopao kip boginje Venere na javnom mestu; deveti o razvratnom bogatom trgovcu koji ženi maloletnog sina lepoticom da bi je sam seksualno iskorišćavao; deseti em bogohuli, em pljuje po patrijarhalnoj slici majke koja se ovako obraća svom muškom čedu: “Otac ti nije Sveti Duh, / ni Drvodelja sa livanskih puta. / Sine, ti si plod dve neme žudnje /
i jednog besvesnog minuta”…

Desanka i Andrić, sumnjiva lica

Da ne nabrajamo dalje, celokupna lektira je ovakva, sačinjena od užasa i pokora, bluda i nemorala, blasfemije i poroka, besramnosti i gadosti. Istine radi, treba reći da je lepo što su Zavetnici odbranili čast Desanke Maksimović i Ive Andrića, ali nisu ni njih dvoje bili baš sveci. Desanka je dovodila u pitanju Dušanov “Zakonik”, taj temelj srpskog zakonodavstva, sporila se s carem, stavljala kojekakve primedbe i osporavala carski autoritet, što – ako ćemo realno – nijednom poštenom srpskom domaćinu i još poštenijoj srpskoj domaćici ni u snu ne bi palo na pamet.

Pritom je otvoreno pevala “Ne, nemoj mi prići”, što bi – ako bi se protumačilo bukvalno – moglo lako da dovede do totalne bele kuge i nestanka Srba.

A Andrić je još gori, pogledajte kakvih sve gadosti ima u njegovoj prozi: on piše o epileptičaru koji siluje djevojčicu, o svešteniku koji spava s devojkom i ubija je nožem iz sladostrašća, o vojniku koji siluje dečake, o nekom nesrećniku od kog je ostao samo trup, detaljno opisuje nabijanje na kolac, uopšte ne krijući koliko uživa u toj ogavnoj deskripciji.

Nema te moralne izopačenosti i ljudske nakaznosti koja nije privlačila Andrića. Pa to je čista groza, a ne proza! Eh, Zavetnici, Zavetnici, kako ste vi naivni. Pa zar takve jezive, nemoralne priče treba da čitaju vaša deca? Gde će vam duša?

Nejunačke pesme

Nema drugog rešenja nego da se sve te gadosti i svi ti perverznjaci i perverznjakinje izbace iz školskog programa, a da u njemu ostane samo ono što gradi nacionalni identitet i duhovnost kod dece i omladine. Doduše, malo će šta ostati u lektiri posle čistke, ali hvala Bogu da postoji srpska junačka poezija, to je bar bezbedno štivo za decu, a ionako posle epske poezije ništa vredno na svetu nije napisano.

Međutim, i tu treba biti oprezan, jer je i guslarima umela da se potkrade poneka nemoralna misao. Nipošto deci ne treba predavati Starog Vujadina koji se pokajao za svoje hajdučko junaštvo i ovako proklinjao “lažljive oči, koje su me na zlo navodile, gledajući s najviše planine, gledajući dolje na drumove, kud prolaze Turci i trgovci”.

Takođe, ne bi trebalo raditi “Banović Strahinju”, jer je dotični šatro junak oprostio svojoj ljubi što ga je prevarila s Vlah Alijom, a pritom je i fizički nasrnula na svog venčanog muža, pomažući njegovom ljutom neprijatelju, pritom još i inoverniku. Pa šta treba deca da zaključe, da je preljuba poželjna, kao i pokušaj ubistva rođenog muža u saradnji s ljubavnikom? Marko Kraljević jeste veliki junak, ali previše pije, to je težak alkoholičar kojem nije dosta što se sam naliva vinom, već opija i svog konja Šarca, što je primer teškog zlostavljanja životinja. Takva pijandura nipošto ne sme biti uzor deci.

Kad se pažljivo razmotri čitav problem, nameće se zaključak da decu uopšte ne bi trebalo izlagati pogubnom uticaju književnosti. U tim književnim delima sve neki lopovi, ubice, preljubnice, kockari, manijaci, alkosi, narkomani, izdajnici, nakaze, ludaci, polusvet – od kojih mladež treba sačuvati po svaku cenu.

Takva je literatura od svog nastanka, svi ti takozvani klasici samo o nekim gadostima pišu, a ni ostale umetnosti nisu ništa bolje. Da i ne govorimo o šatro nadnacionalnoj filozofiji, perverznoj psihoanalizi i ostalim kvazihumanističkim disciplinama. Sve je to ispunjeno sadržajima koji poštenom srpskom domaćinu i njegovoj deci mogu samo da donesu propast.

Fahrenheit 451, domaća verzija

Uopšte ne treba isključiti mogućnost da su sve umetnosti, nauke, mišljenje, sva ta pregnuća ljudskog duha nastala kao deo svetske zavere protiv Srba, samo da bi nas uništili, jer nam zavide što smo nebeski narod. Duh je štetan po zdravlje, a ume da naškodi i nacionalnom identitetu.

Zato treba slediti zavet srpskih junaka Radovana Karadžića i Ratka Mladića koji su se sa svim tim belosvetskim podmetačinama obračunali još krajem avgusta 1992. godine, granatirajući sarajevsku Vijećnicu fosfornim granatama, spaljujući milione knjiga. Gde heroji stadoše, srpska mladost neka produži, pevajući prigodnu pesmu:

Palim danju, palim noću,

Palim, brale, šta god hoću;

Palim barok i modernu,

Razne izme, postmodernu,

Palim Džojsa, palim Džejmsa,

Ruževiča, Servantesa,

Palim Brodskog, Sen-Džon Persa,

Hajdegera i Jaspersa.

Palim Lorku i Borhesa,

I Remboa i Markesa,

Palim Kafku i Voltera,

I Hašeka i Bodlera.

Palim Vajlda, palim Prusta,

U pederska ih jebem usta,

I Joneska i Beketa,

Jer mi apsurd mlogo smeta.

I Andriće i Pekiće

-Gore knjige kao kuće!

Gori Ji đing, Zaratustra,

Gore Vede, Kamasutra,

Sveto pismo, Koran, Talmud,

Gore Hristos i Muhamed,

Gore Buda i Jehova,

Pomiri ih vatra ova.

Palim tuđe, palim naše,

Palim Rašu i ustaše,

Aralicu i Ćosića,

Bećkovića, Brozovića.

Jin i jang nek’ jedno budu

Kad u vatru padnu ludu.

Što ljubavni plam sastavi,

Nek pepeo ne rastavi.

Pisci plamte, ja uživam,

O svetu bez knjiga snivam,

Bez Kvržice, popa Ćire,

Gutenberga i lektire.

Knjige guta samo blesa,

Srpski junak ždere mesa,

Sarme, luka i pihtija,

Njemu papir ič ne prija!

Šta će knjiga na mom stolu?

Tu je mesto vrućem volu,

Režnjevima slaninice

I poliću mučenice.

Palim danju, palim noću,

Palim, brale, što god hoću;

A što hoću, to i mogu,

Samo jedno još ne mogu

-Da poletim sa zemljice,

Penetriram kroz zvezdice,

Dveri Božje da razvalim,

Da života knjigu spalim.

Dosijea kad sva zbrišem

Knjigu smrti da napišem:

Nema svetla, nesta tmine

-Sve je ružan san prašine.

(Antena M, fotografija ustupljena Autonomiji)