Autori podkasta “Dobar, loš, zao” već godinama su izloženi pretnjama smrću, blaćenju u režimskim medijima, kampanjama mržnje i zastrašivanja. Početkom februara Međunarodni PEN centar izmestio je iz Srbije Vidojkovića i njegovu porodicu zbog straha za njihovu bezbednost. Zaštita iste vrste ponuđena je i Kulačinu, ali on iz ličnih razloga nije u mogućnosti da je prihvati. Tako se Vidojković našao u prinudnoj emigraciji, na sigurnom mestu, daleko od zemlje u kojoj su pretnje piscima i novinarima, kritičarima naprednjačke vlasti, uobičajena pojava.

Izvršna direktorka Međunarodnog PEN centra Romana Kačioli ovim povodom obratila se Veranu Matiću, predsedniku Komisije za istraživanje ubistava novinara i članu Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara Vlade Republike Srbije i Stalne radne grupe za bezbednost novinara. U pismu Matiću Kačioli navodi da je Vidojković tokom 2021. i 2022. godine “dobio više od 50 pretnji smrću”, da je više od 20 prijavio tužilaštvu preko pravne službe Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a “pravnosnažne presude su donete u dva slučaja”.

Čupanje srca

Kačioli navodi detalje pretnji koje su upućivane Vidojkoviću: Pretili su mu da će biti upucan u glavu, spaljen ili pretučen na smrt, obešen, da će mu biti odsečen jezik i slomljene ruke, kako više ne bi mogao da piše”. Takođe, pominje i da su ga “pojedini predstavnici vlasti i prorežimski mediji u brojnim prilikama javno blatili, od 2019. nadalje, pri čemu su navedeni mediji koordinisali ciljane kampanje protiv njega – što je dovelo do intenzivnog onlajn zlostavljanja i brojnih pretnji smrću”,

Među političarima posebno se istakao aktuelni gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić. Na TV Pink Šapić je prepričao kako je izgledalo kad je bio pozvan da gostuje u podkastu „Dobar, loš, zao“. Vidojković ga je pozvao, a Šapić je odgovorio: “Ja bih ti srce iščupao kada bih te sreo“. Istu kardiološku pretnju je ponovio još nekoliko puta: „Pa ne srce, sve bih vam iščupao na licu mesta, uz sve konsekvence koje to može da nosi“.

Za slučaj da neko u gledalištu nije shvatio šta potpredsednik Srpske napredne stranke pokušava da kaže, dodatno je pojasnio: „Pa iščupaću ti srce golim rukama“. Na kraju je još jednom potvrdio da misli ozbiljno. Na pitanje voditeljke šta bi se zaista dogodilo da sretne pomenute ljude na ulici, Šapić je jasno i glasno odgovorio: “Pa bilo bi to što sam rekao“.

Pravna država u kondicionalu

Vidojković i Kulačin presaviju tabak, tuže Šapića, a onda ih tužilac dočeka hladnim tušem, objašnjavajući im kako napredni funkcioner nije tako mislio, kako je on dobar čovek, gde on da čupa srce, pa ne bi Šapić ni mrava zgrazio, a kamoli izvodio takve složene hirurške zahvate bez anestezije. Na kraju tužba bude odbačena, sa gramatičkim obrazloženjem da nema pretnje, jer je izrečena u kondicionalu.

Nije baš sve izrečeno u kondicionalu, bilo je tu i drugih, znatno eksplicitnijih i nedvosmislenijih glagolskih oblika, ali tužilac nije studirao srpski jezik, nego prava, pa nije još dobacio do futura prvog. Što bi rekao kondicional zvani potencijal, poznat i kao mogući način: Kad bi u Srbiji bilo vladavine prava i tužilaca koji veruju u pravni poredak, ne bi politički funkcioneri tako lako izricali pretnje novinarima. Ni u potencijalu, ni u budućem vremenu. O pravnoj državi se u savremenom srpskom jeziku može govoriti samo u glagolskom obliku zvanom nemogući način koji, doduše, zvanično ne postoji, ali mu to nimalo ne smeta da bude naša jedina realnost.

Ne bude ni Šapić lenj, i on presavije tabak, pa tuži Vidojkovića i Kulačina, tvrdeći da je pretrpeo duševne patnje koje, kad se preračunaju u čvrstu valutu, iznose tačno 1,1 milion dinara (oko 9.400 evra). Tužilac, normalno, prihvati tužbu, jer mu kondicional nije bio pri ruci. Političari su inače neobično duševni ljudi, čak i oni koji na prvi pogled deluju grubo, debelokožno i neosetljivo.

Šapić je živ primer nesaglasnosti između spoljašnjeg izgleda i unutrašnje realnosti. Spolja – sportista, kao od brega odvaljen, a iznutra – nežna duša koja zatreperi i na najmanji lahor. Posle se zlobnici pitaju zašto je Šapić kupio vilu u Trstu vrednu 820 hiljada evra. Da se uteši i koliko-toliko sanira psihičku bol. Ništa tako efikasno ne leči rane i uboje na duši kao luksuzna nekretnina u inostranstvu, to ovdašnji psihoterapeuti redovno prepisuju našim političkim vođama kao terapiju.

Rat protiv slobode mišljenja i govora

U pomenutom pismu Romana Kačioli zahteva od srpskih vlasti da “sa dužnom pažnjom” razmotre pretnje Marku Vidojkoviću, nađu počinioce i osiguraju njegovu bezbednost. Izvršna direktorka Međunarodnog PEN centra takođe je izrazila “zabrinutost zbog toga što predstavnici vlasti u Srbiji ne doprinose u dovoljnoj meri stvaranju okruženja pogodnog za medijski pluralizam”, ponajviše izostankom “jasnih i doslednih javnih osuda svih pretnji piscima i novinarima” i “efikasnijim istragama slučajeva ugrožavanja njihove bezbednosti”.

Teško da će ova upozorenja imati nekog efekta. Nema mnogo nade da će se oni koji prednjače u napadima na nezavisne medije, novinare i intelektualce odjednom presaldumiti i početi da se ponašaju kao sopstveni antipodi. Hajka na sve ljude koji kritikuju vlast, na svakog ko misli malo drugačije od propisanog, pa i na svakog ko nešto uopšte misli osnovna je odlika naprednjačkog režima.

Vrhovni naprednjak Aleksandar Vučić je celog veka u ratu sa pravom na slobodu mišljenja i govora, on diktira ritam podređenima napadajući slobodne medije svako malo, stvarajući atmosferu progona i linča. Za njega su svi građani koji ne podržavaju njegovu vlast i samovolju naprosto izdajnici, podrivači i neprijatelji. A u toj kategoriji prednjače nezavisni novinari i kritički intelektualci, kao prirodni protivnici svakog autoritarnog i totalitarnog režima. Zato se Vučić i njegova posluga na čelu sa fikus-premijerkom Anom Brnabić nalaze u permamentnoj kampanji protiv novinarstva i osnovnih ljudskih prava građana u zemlji na čijem su čelu.

Rezultati su vidljivi na svakom koraku, čak su i merljivi. Prema evidenciji Nezavisnog udruženja novinara Srbije, prošle godine je bilo 116 slučajeva napada i pritisaka na novinare, od čega devet fizičkih napada i tri napada na imovinu novinara. Solidan skor, ne može se reći da naprednjačka mašinerija dangubi i džabalebari.

Pravo na uznemiravanje

Možda je besmisleno podsećati da Ustav Srbije u članu 46. garantuje slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu “da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje”. Kod nas se Ustav doživljava prilično selektivno, kao da je u pitanju neka neobavezna literatura, a ne najviši pravni akt.

Za veći deo javnosti 206 članova Ustava zapravo ne postoje, buka se podigne samo oko Preambule Ustava u kojem piše da je Kosovo deo Srbije. Kao da ništa drugo osim Preambule (koja više spada u neki književni žanr nego u pravno štivo) ne postoji, o kršenju Ustava se govori jedino kad neko kaže da je Kosovo nezavisna država. Cenzorsko, progoniteljsko ponašanje političkih elemenata krši i “Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima” koja garantuje pravo “na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja”.

U Srbiji je još besmislenije pozivati se na ovaj dokument Ujedinjenih nacija, nego na Ustav. Naša vladajuća kasta drži da je njena sveta dužnost da uznemirava svakog ko slobodno izražava svoje mišljenje, jer svakog slobodnog pojedinca doživljavaju kao egzistencijalnu pretnju. Njihova percepcija nije netačna, jer oni mogu da vladaju samo zastrašenim, ucenjenim podanicima pognute glave.

Kako stvari trenutno stoje (a taj trenutak traje kao gladna godina i kraj mu se ne vidi), Marko Vidojković se neće uskoro vraćati u svoju zemlju i svoj grad. Naprednjaci i njihovi partneri nemaju nameru da Srbiju učine državom u kojoj se može slobodno govoriti, pisati, baviti novinarstvom i kritičkim mišljenjem. Niko razuman to od njih ne može ni očekivati. Što bi radili sebi o glavi? Baviti se novinarstvom u Srbiji je najsigurnije kad se nalaziš van Srbije. Svi ostali govore i pišu na sopstvenu odgovornost.

(zurnal.info)