Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Povratak u Srednji vek – Teokratija, idealno uređenje za Srbiju

Stav 20. sep 2022.
6 min čitanja

Rukovodioci Srpske pravoslavne crkve odavno su nas navikli na razne nepodopštine, još ranih devedesetih kad su blagosiljali ratne zločince i fotografisali se sa mitraljezom u rukama, ali ubrzani krstaški pohod kojem su se u poslednje vreme odali pomalo je ostavio zatečene čak i one koji od crkve ne očekuju ništa dobro. U samo nekoliko nedelja crkveni velikodostojnici radili su prekovremeno na povećanju doze mraka u inače prilično zamračenom srpskom društvu.

Dodelili su orden ratnom zločincu Vojislavu Šešelju, treći po redu jer triput Bog pomaže; patrijarh Porfirije je krenuo u krstaški rat protiv LGBT populacije koju je doslovno nazvao zlom u svojoj “Specijalnoj izjavi o Evroprajdu”; vladika Nikanor je pretio oružjem i masovnim ubijanjem gejeva i lezbejki, a nakon Evroprajda je bacio anatemu na sve učesnike ove manifestacije; patrijarh je zazivao promenu granica na Balkanu, u skladu sa ovdašnjom poluzvaničnom političkom doktrinom koja ne priznaje susedne države i ratove ne smatra okončanim; patrijarh je zahtevao hitnu zabranu udžbenika biologije u kojima se pominju promena pola i LGBT populacija… Baš su se provrednili, ništa duhovnicima nije teško kad je u pitanju unazađivanje ove ionako unazađene zemlje, što bi se reklo – pregaocu Bog daje mahove.

Bitka za školski program

Udar crkve na obrazovanje za sada nije uspeo, zahvaljujući otporu koji su pružile nadležne institucije. Nacionalni prosvetni savet izašao je u javnost sa stavom da je program biologije za osmi razred osnovne škole zasnovan na naučnim činjenicama, a ne na nekakvoj ideologiji. Isto misle i Srpsko biološko društvo, sve biološke katedre sa univerziteta u Srbiji, kao i Institut za biološka istraživanja. Promene udžbenika neće biti, bar za sada. Lepo je videti da u Srbiji još uvek postoje ustanove koje drže do sebe, ne povinuju se pritiscima i čuvaju svoju profesionalnu čast. Da su nam ovakvi sudovi, tužilaštva i policija, živeli bismo u sasvim drugačijem društvu.

Bitka za školski program je dobijena, ali ne i rat. Lider Dveri i narodni poslanik Boško Obradović, čije je delovanje očigledno usaglašeno sa crkvenim vrhom, zatražio je hitnu vanrednu sednicu skupštinskog odbora za obrazovanje zbog “spornog LGBT sadržaja u školskim udžbenicima”. Obradović kaže da je pronašao čak osam spornih udžbenika: pet iz biologije, po jedan iz istorije i sociologije, a sumnjiv je i priručnik za građansko vaspitanje za gimnazije.

Dveri nastupaju kao partijsko krilo SPC, što je logično, i ranije su ove dve organizacije blisko sarađivale, a i samo ime partije je crkvenog porekla. Kad bi se njihov zvanični naziv preveo na savremeni srpski jezik glasio bi Srpski pokret Vrata, pa nije ni čudo što su se opredelili za arhaizovanu varijantu. S obzirom da je na čelo skupštinskog odbora izabran Marko Atlagić iz Srpske napredne stranke, poslanik poznat po lovu na veštice, neprebrojnim uvredama i pretnjama svim intelektualcima koji nisu šovinističke zadribalde, verujem da će Obradovićev cenzorski predlog naići na razumevanje. Borba za odbranu nauke od crkvenog nasilja je tek počela.

Sveti mrzitelji kulture i civilizacije

Zgroženost liberalnijeg dela javnosti zbog nadirućeg crkvenog fundamentalizma mogla bi se sažeti u često ponavljanu frazu “crkva bi da nas vrati u srednji vek”. I potpuno su u pravu: srednji vek mnogi crkveni velikodostojnici vide kao zlatno doba. Tad su sve stvari bile na svom mestu, tad je vladao božanski poredak, tad su oltar i tron bili u apsolutnoj harmoniji, a narod obespravljen, siromašan, nepismen i nevoljan da se pobuni protiv svojih tlačitelja. U crkvi je uvreženo mišljenje da sva zla dolaze iz Evrope, pogotovo od vremena renesanse, reformacije i prosvetiteljstva, pa bi najbolje bilo poslednjih nekoliko vekova istorije izbrisati nekom magičnom gumicom i vratiti se srednjovekovnom idealu, kad je sve bilo tako jednostavno, kad je crkva bila na vrhuncu moći.

Povratak kroz vreme je, naravno, nemoguć, ali probaj to da objasniš onima kojima je u opisu radnog mesta da veruju u nemoguće stvari. Pogotovo kad ih u nadi da će se vremenska strela obrnuti u suprotnom smeru podržavaju vrhovni autoriteti poput vladike Nikolaja Velimirovića i arhimandrita Justina Popovića, koji su proglašeni svetiteljima. Najuticajniji arhijereji novijeg doba poput Atanasija Jevtića i Amfilohija Radovića bili su listom justinovci, savremenici i učenici Justina Popovića. Od njega su preuzeli neke ključne ideje i proširili ih diljem vernog naroda.

Popović je propovedao o sumraku evropske kulture koja skončava u nihilizmu i anarhizmu, govorio je da je „evropski je čovek sebe proglasio za boga“, da je Evropa „bela Demonija“, “grobnica” u kojoj je sve mrtvo, obezduhovljeni kontinent koji je zaboravio na Boga. “Za Justina je Evropa zlo, evropska civilizacija i kultura smrad, i svi su otpadnici osim nas Srba pravoslavaca”, pisao je umni Mirko Đorđević. Doduše, Justin je smatrao i da su Srbi, njegovi savremenici, krenuli krivim putem i postali živi mrtvaci: “Srbi neće u monahe, Srbi krenuli za Evropom, žene trče za pariskom modom i po varoši i po selima. (…) Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom, za modom evropskom. O, leševi srpski! Šta nam daje ta kultura i civilizacija? Šta osim laži? Šta osim lažnih uživanja? Šta nam daju palate i fabrike? Šta vam daju avioni?”

Odbrambene molitve i pajseri

Neprijateljstvo prema kulturi i civilizaciji bilo je jezgro Justinove doktrine, a ništa bolje ne stoje stvari ni kod Velimirovića. Vladika Nikolaj je pisao o odbrambenim molitvama kao što su molitve “protiv Satane i njegovih slugu, protiv našestvija inoplemenika, protiv jeretika i bezbožnika, protiv agarjana i varvara, protiv crvi i gusenica, protiv zmija i skakavaca, protiv zlih vetrova i poplava” i žalio se što “nije zvanično uvrštena još molitva Bogu protiv kulture i civilizacije”. Doduše, izrazio je nadu da će mlađi naraštaji dočekati i ovakve molitve Bogu koji bi trebalo da ih zaštiti od tih modernih pošasti. Kud se opismenismo, gde nam je bila pamet.

Šta je konkretno podrazumevao pod ovim pojmovima objasnio je Nikolaj, prepustivši se otvorenom antisemitizmu: “Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola”.

Stvarno nam dođoše glave ove apokaliptične pojave, pogotovo demokratija, radnički štrajkovi, pacifizam i tolerancija. Kad se Nikolajevo učenje primeni u praksi onda dobijemo ove vladike što pozivaju na oružje i huligane koji brane “tradicionalne hrišćanske vrednosti” pomoću tradicionalnih hrišćanskih sredstava: palice, motke, pajsera, dimne bombe, topovskog udara i noža. Kad ne pomaže odbrambena molitva, mora pravoslavac da se prihvati konkretnijih pomagala.

Pošast humanizma i renesanse

Animozitet mitropolita Amfilohija prema evropskoj civilizaciji poslednjih vekova i svim njenim dostignućima potekao je iz justinovskog i nikolajevskog izvora. Amfilohije je mislio da je sve što se u Evropi događalo nakon srednjeg veka jednostavno pogrešno i naopako. O tome je otvoreno govorio u više navrata, na primer u jednom intervjuu iz druge polovine osamdesetih kaže da je srpska tragedija u tome što smo “u jednom trenutku povjerovali da je u Evropi, onakvoj kakva jeste i s onakvim humanizmom i civilizacijom od renesanse pa naovamo – naš spas”.

Pošto je utvrdio od čega bolujemo, Amfilohije je preporučio i adekvatnu terapiju: “Da bi bio plodotvoran i plodonosan naš odlazak u Evropu morao da bude kroz povratak našim izvorištima, a ona su jerusalimsko-carigradska”. Dovoljno je da nekim hokus-pokusom ukinemo pet vekova evropske istorije, da se vratimo srednjem veku, vizantijskoj simfoniji crkve i države, i odmah ćemo procvetati.

Atanasije Jevtić je imao slične poglede, i on je mislio da svo zlo dolazi sa Zapada. U tekstu “Razvoj bogoslovlja kod Srba” Jevtić piše da smo “mi Srbi imali visoko bogoslovsko obrazovanje i autentično pravoslavno bogoslovlje tokom celog srednjeg veka”. Međutim, dođe seoba naroda, odseliše se Srbi među katolike, nađoše se “u neprijateljskoj sredini”, počeše da usvajaju zapadnjačke novine i sve propade. Najgore je što, kako piše Jevtić, “nažalost, vek tzv. prosvećenosti, baroka, racionalizma i lažnog pijetizma nije mogao mimoići ni Srbe”.

Dositej Obradović, dežurni krivac

Najveći krivac za naše posrnuće je, naravno, Dositej Obradović, veliki srpski prosvetitelj. Em je Dositej “izdao svoju veru u Pravoslavlje i Živoga Boga”, em je bio izdajnik srpstva koji je “javno aplaudirao svim antisrpskim antipravoslavnim reformama iz doba terezijanizma i jozefinizma”. Poptuno isto misli i Amfilohije, kako piše u tekstu “Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića”. I njemu je velika seoba najveći problem, jer je srpski narod dovela u dodir sa evropskom kulturom i civilizacijom, što je prouzrokovalo “krizu istorijskog narodnog bića”.

Najveći zlodej je, naravno, Dositej, večni krivac za sve probleme jer se odao pustom prosvetiteljstvu. On je, kako piše mitropolit, “glavni nosilac novovekovne zapadne kulture koju je bezrezervno prihvatio”. I tako nas upropastio tuđinskim uticajima, a još je osnivao i neke škole, bio prvi srpski ministar prosvete, nastojao da prosvećuje i opismenjuje neuke. Đavolov sluga, odmah se vidi. Zato Amfilohije zaključuje, trasirajući nam put u nikud – “temelj naše budućnosti niti može niti sme biti Dositej, nego Sveti Sava i svetosavsko Predanje”.

Srpska moralna policija

Tako misle najveći autoriteti Srpske pravoslavne crkve od kojih su učili i patrijarh Porfirije i sve njegove kolege episkopi, menadžeri pojedinih eparhija. Kad bi crkva imala presudan uticaj na društvo, Srbija bi brzo postala teokratija u kojoj bi crkveni lideri propisivali celokupnom stanovništvu kako će da životari. To danas deluje nemoguće, čak i smešno, ali delovalo je nemoguće i Irancima, pa u takvoj religijskoj diktaturi žive već četrdeset i kusur godina. Kako bi srpsko društvo izgledalo u slučaju da crkva ostvari svoj ideal videli smo ovih dana u Teheranu, gde je moralna policija pretukla na smrt dvadesetdvogodišnju Mašu Amini, jer nije bila obučena kako Bog zapoveda.

Srpska moralna policija za sad progoni samo LGBT populaciju po beogradskim ulicama, ali bi sutra mogla da krene i na druge slojeve stanovništva koji im ne deluju pravoslavno, samo ako im se za to ukaže prilika. Naša jedina nada je u odbrani sekularizma, u smanjivanju uticaja crkve i vraćanju prosvetiteljskim idealima. Setimo se onog što je o oklevetanom Dositeju pisao Radomir Konstantinović: “On je Srbija koja je, jednom, imala da pođe na put, da se uputi u Evropu i da u Evropi pronađe sebe, svoju pravu dimenziju i sudbinu.”  Drugog puta nema, sve druge staze vode u bespuće i provaliju.

(zurnal.info, foto: Gradski portal)