Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Nepodobni za većinu, podobni za lomaču

Stav 05. мар 2024.
5 min čitanja

"Nisu ludi da se ustreme na nekog lokalnog ili državnog moćnika, na nekog ko je zaista odgovoran za njihove svakodnevne probleme"

Otkad su demokratija, politički pluralizam i sloboda mišljenja formalno ušetali u naše krajeve, pritajivši se u ustavima i ostalim pravnim aktima, traje neprestana borba za uterivanje neposlušnih pojedinaca u nacionalno jednoumlje. Ko god se usudi da upotrebi neku od sloboda zagarantovanih zakonom, ko se odvaži da kritikuje vlast, dominantnu ideologiju ili predrasude javnog mnjenja, ko odbije da peva u horu – biva izložen sistematskim kampanjama mržnje i zastrašivanja.

Za prolaženje kroz toplog zeca nije neophodno čak ni biti kritičan prema moćnicima ili zvaničnom pogledu na svet, dovoljno je biti pripadnik neke manjine, nacionalne, seksualne, političke, ideološke – sasvim svejedno. Većina ne trpi nikog ko se izdvaja iz gomile, ona je uvek na strani onog ko drži batinu u ruci, pa svoj gnev usmerava prema sigurnim metama.

Lov na veštice

Za uniformisanje nepodobnih koriste se sva priručna sredstva. Vlast na raspolaganju ima brojne televizije, novine, časopise, portale, poslušne propagandiste, krvožedne kerbere, plaćene intelektualce i ostalu dvorsku poslugu. Obični građani nemaju u svojim rukama tako moćna sredstva za zatiranje nepoćudnih, ali su srećom izumljene društvene mreže, pa im to daje sasvim pristojnu platformu za organizovanje virtuelnog linča na grupe i pojedince koji nisu po volji moćnima i njihovim lojalnim podanicima.

U lovu na veštice treba iskoristiti svaku priliku i manifestaciju, pa čak i onu koja bi po svom duhu trebalo da bude sušta suprotnost ovakvim inkvizitorskim delatnostima, na primer – karneval. Poslednja žrtva takve pučke fešte bio je pisac i kolumnista Andrej Nikolaidis. U Herceg Novom, na zatvaranju Praznika mimoze, spaljena je lutka sa njegovim likom, uz prateći govor koji je vrveo od uvreda, kleveta, šovinizma, mržnje i sličnih gadarija.

Nikolaidis se našao na meti spaljivača jer kritikuje sve ono što je njihovom srcu drago: litijaški pokret, srpski nacionalizam, Veliku Srbiju, Srpski svet i sve ostalo što ide u tom paketu. Kritikovao je u svojim tekstovima novljansku vlast koju čine Demokrate i negdašnji Demokratski front, pa su mu oni, nevični rečima i tom kletom izražavanju u pisanoj formi, odgovorili onako kako jedino umeju: difamacijama i simboličkim spaljivanjem.

Manjine na lomači

Veliki je skandal izbio zbog lomače za pisca i kritičkog intelektualca, uzbunio se sav liberalni svet, sa velikim i punim pravom, ali ako malo pomnije pogledamo u nedavnu prošlost, videćemo da spaljivanje Nikolaidisa nije izuzetak. Na karnevalskim lomačama redovno gore ljudi sličnog profila, mada bi zapravo trebalo da bude obrnuto. Karneval je, po definiciji, događaj na kojem potlačeni imaju priliku da makar prividno prkose vladarima i moćnicima, pa bi izbor lutke prirodno trebalo da padne na nekog iz više, vladajuće klase.

Međutim, izbor lutke zvane krnjo ili pust prečesto svedoči o sasvim drugačijem poimanju karnevala u našim krajevima. Na lomači je spaljena lutka sa likom Ante Tomića u njegovom rodnom mestu, u Mostaru je gorela je lutka koja simbolički predstavlja Martinu Mlinarević, spaljivan je i Milorad Pupovac, pa novinar Vinko Vuković koji je pisao o nepočinstvima HDZ-a, a bilo je i nekih bizarnijih krnja, od kojih neki čak nisu bili ni antropomorfni.

Tako su na karnevalu u Imotskom spaljene dve lutke koje predstavljaju istopolni par, a na kaštelanskom karnevalu gorela je LGBT slikovnica “Dugina obitelj”. Bilo je na ovakvim feštama i zanimljivih maškara. U Osijeku su se omladinci maskirali u odežde Kju-Kluks-Klana, a u Splitu su četvorica nosila besprekorne SS uniforme, dok su vukli osobu u pohabanoj sivomaslinastoj odeći sa Davidom zvezdom na reveru, što je valjda trebalo da predstavlja karnevalizaciju Aušvica.

Pohvala ludosti

Šta bi sa idejom da je karneval ruganje moćnima, izvrtanje društvenih uloga, podrivanje stroge socijalne hijerarhije, odbrana jednakosti? Izgleda da se u našim krajevima na to u poslednje vreme zaboravilo. A sasvim je moguće da ta zlosrećna pojava podaništva čak i u karnevalskim svečanostima nije novijeg datuma. Boris Dežulović je pre pet godina u kolumni “Pravda za kaštelanski karneval” ubedljivo pokazao da je zlostavljanje manjina, kritičkih intelektualaca, novinara, pisaca i ostalih nepodobnika kod nas drevna karnevalska tradicija. Naveo je Dežulović razne primere iz bliže i dalje prošlosti, na osnovu kojih je izveo logičan zaključak: “Nikad u cjelokupnoj pisanoj povijesti karnevala nije njegov smisao bio ruganje moćnima. Ali nikad”.

Satirična, buntovna, rebelska tradicija karnevala nije nešto što viđamo u praksi, o tome smo čitali u knjigama koje se bave srednjovekovnom i renesansnom kulturom, kod Mihaila Bahtina i Arona Gureviča. Njihove studije govore o nekom davnom vremenu, ali i o drugim, malo zapadnijim krajinama. Na tim prostorima postojala je narodna karnevalska, smehovna kultura koja je svoj vrhunac doživela u urnebesnom romanu “Gargantua i Pantagruel” Fransoe Rablea.

U tim krajevima nastala je cela jedna književnost koja se ruga crkvenim dogmama, ritualima i svetim tekstovima, kao i feudalnom poretku. Autori većine tih satiričnih i parodijskih tekstova su anonimni, ali je jasno da se radilo o piscima sa ozbiljnim teološkim obrazovanjem. Izgleda da je bilo sasvim normalno ili ne baš previše neuobičajeno da isti čovek ujutru piše uzvišene teološke traktate, a uveče parodije onog što je uzdizao u jutarnjim raspravama. Dovoljno je prisetiti se najimpresivnijeg teksta rugalačke vrste, čiji nam je autor poznat – “Pohvale ludosti” koju je napisao Erazmo Roterdamski, teolog i monah.

Podanička tradicija

Evropski slobodarski duh malo je zaobišao naše krajeve, mi smo ipak skloniji nekim drugačijim tradicijama kao što su ropstvo, poslušništvo, podaništvo i klimoglav. Čak ni tokom karnevala, kad uobičajene norme i pravila prestaju da važe, kad bi trebalo dati na volju anarhističkim i buntovnim impulsima, naši ljudi nastavljaju da se ponašaju kao podanici i sluge. Ne vole ljudi slobodu, čak ni kad je prividna, simbolička i strogo ograničena na vreme trajanja prazničnih manifestacija.

Nisu ludi da se ustreme na nekog lokalnog ili državnog moćnika, na nekog ko je zaista odgovoran za njihove svakodnevne probleme, već se obaraju na one koji nemaju moć, na bezbedne mete, pa krivcima za svo zlo proglašavaju pisce, novinare, intelektualce i pripadnike raznih manjina. Tako pokazuju da su lojalni i bezrezervno odani moćnima, vladarima, dominantnom simboličkom poretku i njegovim osveštanim dogmama. Da su deo poslušnog stada i da im na pamet ne pada da se bune ili kritikuju vlast i zvaničnu ideologiju.

Najveći i najstrašniji apsurd skriva se u vremenskoj deplasiranosti samog karnevala. U srednjem veku imalo je smisla organizovati karnevale, praznike lude, praznike magarca i slične manifestacije. Poredak je bio represivan, autoritaran, čvrst, stanovništvo je bilo masovno obespravljeno, staleška podela je bila neprikosnovena i osveštana božanskom sankcijom, kralj je bio Božji pomazanik, niko se nije pitao ni za šta, osim pripadnika plemstva.

Suvišna sloboda

Pošto u svakodnevnom životu plebejci nisu imali nikakvu mogućnost da prkose moćnicima, da se rugaju vlasteli, da kritikuju poredak ili da ga dovedu u pitanje – karnevalska slavlja su bila jedinstvena prilika da to učine, a da ne zaglave robiju ili završe na vešalima. U danima pred uskršnji post sve je bilo dozvoljeno, čitav svet je bio izvrnut naglavce, a hijerarhije ukinute. Naravno, uz dozvolu crkve i vlastelina.

Danas je ta karnevalska sloboda suštinski nepotrebna, jer građani imaju pravo glasa, slobodu govora i mišljenja. Mogu da se udružuju u političke partije, da prave nevladine organizacije, udruženja svih vrsta, da se okupljaju, demonstriraju, da traže prava koja su im zagarantovana ustavom. Ne treba im karneval da bi se pobunili protiv političara na vlasti, da bi ustali protiv zvanične nacionalističke ideologije, da bi rekli šta misle. Na sve to imaju zakonsko pravo.

Međutim, malo ko koristi svoja prava i slobode, većina poslušno pristaje uz trenutnu političku nomenklaturu, radi šta joj se kaže i trudi se da joj nikakva izdajnička misao ne padne na pamet. Što je najstrašnije, čak ni karnevalske manifestacije ne koriste da osete ukus slobode, već i na njima demonstriraju svoju ropsku dušu, simbolički spaljujući one koji su se usudili da žive, misle i govore slobodno. Kad već ne mogu bukvalno.

(zurnal.info/foto: screenshot/Antena M)