Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Ljubitelji tenisa, muzike i velikosrpskog hegemonizma

Stav 29. нов 2023.
5 min čitanja

"Čista voda, malo krvava"

Nema javnih pogubljenja na trgovima naših gradova, nema spaljivanja veštica, nema gladijatorskih igara, nema prinošenja ljudskih žrtava na oltarima, nema spontanog linčovanja nekog slučajno izabranog nepodobnika, nema čak ni kolektivnih kamenovanja. Nema pošten pripadnik krvožedne rulje gde da ispolji svoje najniže strasti i da se prepusti osećanjima osvetoljubivosti, mržnje i besa, posve oslobođen svih nametnutih civilizacijskih i moralnih normi uvezenih ko zna odakle, sa očiglednom namerom da iskorene naš vekovni nacionalni identitet. Potražnja je ogromna, a ponuda nikakva. I posle neko ima smelosti da nam priča o slobodnom tržištu.

Na svu sreću, postoje bar tradicionalni tabloidni mediji i asocijalne mreže da bar malo utaže nepresušnu ljudsku žudnju za krvlju, makar i u virtuelnom svetu. Povodi za kolektivni linč su prividno raznoliki, suština im je uvek ista: ko god se drzne da prozbori koju ne baš pohvalnu reč o srpskim svetinjama, odmah biva prikucan za stub srama i izložen batinanju pomahnitale svetine. Spisak nedodirljivih totema i tabua je praktično beskrajan, nema te pojave koja ne može biti proglašena za svetu kravu, nacionalnu svetinju i lokalno božanstvo.

Na toj listi nalaze se crkva, svetosavlje, Aleksandar Vučić, vladajuća partija, narod, država, nacionalni interesi, Kosovo, Republika Srpska, Crna Gora kao srpska Sparta, zvanični falsifikati o ratovima devedesetih, četnici kao antifašisti, Draža Mihailović, Memorandum SANU, razni pisci, sportisti, velikani, pa čak i neke pesme. Lista se neprekidno dopunjava, sužavajući prostor za slobodnu misao i kritičku reč, bez kojih je nezamislivo ljudsko dostojanstvo i sam pojam ljudskosti.

Pretnje smrću i silovanjem

Meta najnovije hajke bio je Ljubomir Filipović, politički analitičar i kolumnista podgoričkog portala CDM (Café del Montenegro). Neposredan povod za linč bilo je par Filipovićevih kritičkih opaski na račun dva totema Srpskog sveta: Novaka Đokovića i pesmu “Veseli se, srpski rode” Danice Crnogorčević. Teniska reprezentacija Srbije na čelu s Đokovićem pojavila se u polufinalu Dejvis kupa uz zvuke pomenute popevke, pa je Filipović na to konstatovao par notornih činjenica – da je reč o nacionalističkoj pesmi koja poziva na srpsku aneksiju Crne Gore i Kosova i da Đoković nastavlja da promoviše svoju rusko-srpsku nacionalističku agendu.

Srpski tabloidi su odmah krenuli u združenu akciju, govoreći o “blaćenju srpskog korpusa, države”, proglašavajući Filipovića za dežurnog huškača i najvećeg srbomrsca na Balkanu. Na TV Pink verbalni karteč su po Ljubomiru prosuli bizarna voditeljka Jovana Jeremić i osuđivani kriminalac Kristijan Golubović, očigledno vrhunski autoritet za pitanja srpskih svetinja. Tako je otvorena sezona lova na crnogorskog kolumnistu, što je ohrabrilo mnogobrojne korisnike društvenih mreža da Filipoviću pošalju preko hiljadu uvreda i pretnji smrću za manje od 24 časa, radilo se udarnički, čak i prekovremeno.

Pretili su Filipoviću da će mu polomiti kičmu, prosuti glavu, da će ga ubiti ciglama i šakama. Raspojasao se srpski rod, veseleći se uz Daničinu pesmu, pa je jedan ljubitelj muzike i tenisa otišao toliko daleko da je Filipovića obavestio kako zna gde mu živi trinaestogodišnja ćerka, a potom je zapretio njenim silovanjem. Sve neke nežne, prefinjene duše, čim im se dirne u muzički ukus, odmah im padne mrak na oči, pa bi da kolju i siluju. Dokle čoveka može da dovede ljubav prema muzičkoj umetnosti i sportskom nadmetanju, čudo jedno.

Muzička podloga imperijalizma

Pesma Danice Crnogorčević nastala je u vreme litija u Crnoj Gori, kao muzička podloga kleronacionalističkog pokreta. U međuvremenu je ova nacionalistička koračnica postala izuzetno popularna kod nedavača Kosova, ljubitelja proširenja srpskih teritorija na susedne zemlje i velikosrpskog imperijalizma. Što je sasvim logično, budući da je to i osnovni sadržaj pesmičuljka. Novak Đoković kaže da mu je to omiljena narodna pesma, a razna narodna slavlja su postala nezamisliva bez Daničinog hita. Crnogorčević peva: “Veseli se srpski rode, srpski rode zbog slobode, / I zbog slavnih Nemanjića, Obilića, Petrovića, / I zbog slavne Gračanice, Studenice, Ravanice, / Nek’ se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije”.

Pominjanje Nemanjića je razumljivo, ali Petrovići nisu srpska, već crnogorska dinastija. Otkud Obilići u pesmi to ni Bog sveti ne zna, budući da je poznato da Miloš Obilić nije bio istorijska ličnost, već književni junak iz epske poezije. To je znano već 150 godina, otkad su utemeljitelji srpske kritičke istoriografije Ljubomir Kovačević i Ilarion Ruvarac počeli da se bave Kosovskom bitkom, pokazavši da se veći deo sadržaja epske poezije ne temelji na istorijskim podacima. No dobro, kad je nacionaliste bilo briga za faktografiju i tačnost istorijskih podataka.

Prizren se nalazi u susednoj državi koja se zove Kosovo, a Rumija je planina u Crnoj Gori. Kosovo i Crna Gora nisu Srbija, zato se tako i ne zovu. Prizivanje srpskog barjaka koji bi se zavijorio u susednim državama je jasna imperijalistička poruka i nedvosmisleno navijanje za aneksiju dve države. Takav poduhvat nemoguće je izvesti bez rata i prolivanja krvi, poslednji pokušaj stvaranja Velike Srbije doneo je etnička čišćenja, nebrojene ratne zločine, masovna raseljavanja stanovništva i genocid. Nikome nije u interesu da na Balkanu počne novi krug nasilja i krvoprolića, osim Putinovom režimu u Rusiji. Sve je to dobro poznato, tako da je Filipović jednostavno izneo par zdravorazumskih opaski.

Čista voda, malo krvava

Na kraju krajeva, srpski nacionalisti ne kriju da žele drugo poluvreme, pa da završe ono što su započeli devedesetih, da ponovo povedu ratove protiv suseda, prošire teritorije i najzad stvore tu toliko žuđenu oveću Srbiju. Zato i vole pesmu Danice Crnogorčević, zato je i pevaju u svakoj prilici, kao neku vrstu motivacionih stihova koji čuvaju nadu da će u nekoj budućnosti opet krenuti u Kosovski boj 2.0.

Pa u čemu je onda problem sa rečima Ljubomira Filipovića? Zašto su ljubitelji hegemonističke muzike i tenisa toliko kivni na njega? Da je čovek rekao kako Đoković nastavlja da promoviše svoju američko-evropsku demokratsku agendu i da pesma “Veseli se, srpski rode” priznaje nezavisnost Kosova i suverenost Crne Gore, krvoločna reakcija režimskih tabloida i rulje na asocijalnim mrežama bi bila razumljiva.

Nisu srpski teniseri istrčali na teren uz pesmu EKV-a “Idemo”, nisu se na Dejvis kupu orili stihovi o srpskoj sramoti: “Nismo znali da je kocka bačena / nismo znali da je srušen most / reka blista ispod čizama / čista voda, malo krvava / idemo / Nismo znali da su sela spaljena /nismo znali da je vatra greh”.

Nacionalističko licemerje

Nisu sportisti tražili da se pusti pesma “Crv” Milana Mladenovića sa projekta “Angel’s breath”, nisu se obraćali svojim sunarodnicima, srpskom rodu, otrežnjujućim rečima: “Vi, nemi igrači svog obrednog plesa. / Vi, sretni u transu, u svetu što postoji / samo u glavama ljudi bez skrupula, / ljudi bez milosti, ljudi bez sećanja. / Vi, što ne znate pljuskove zvuka, boje i mirisa… / Vi, ljudi bez pameti”. A nisu tražili ni da se pusti spot za tu pesmu, u kojem mogu da se vide granatiranja Sarajeva i Vukovara, tenkovi na beogradskim ulicama, široke narodne mase koje kliču novom voždu koji je doneo apokalipsu, smrt i razaranje.

E, to bi bila subverzija nacionalističkog projekta i hegemonističke ideologije, u tom slučaju bi razularene mase imale razloga da budu besne i na sportiste i na sve one koji bi njihov muzički izbor podržali. Međutim, situacija je potpuno obrnuta. Teniseri su se veselili uz koračnicu koja miluje uši svakom krvožednom ljubitelju memorandum-dum svetonazora. Problem je u oveštalom nacionalističkom licemerju. Oni koji se vesele uz pesmu Danice Crnogorčević prave se ludi i tvrde da je reč o najobičnijoj rodoljubivoj poeziji, to pišu i tabloidi, takva hipokrizija je postala opšte mesto.

Svako ko ukaže na očiglednu činjenicu da dotična pesma ima ubilačku pozadinu i da služi u ratnohuškačke svrhe, biće napadnut svim sredstvima. Nije problem u tome što je Filipović napisao, svi znaju da je to tačno, problem je u tome što je kolumnista oštri i glasni protivnik velikosrpske ideologije, pa su horski krenuli u hajku. A još kad je tu i Novak Đoković, onda su pretnje smrću i kasapljenjem neminovnost. Đoković je odavno ustoličen u nedodirljivu srpsku svetinju i nalazi se iznad Isusa Hrista, svih 12 apostola i celog crkvenog kalendara. A za onog ko dirne u vrhovno božanstvo nijedna kazna nije dovoljno surova i drakonska.

(zurnal.info, ustupljena fotografija)