Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Hod po mukama velikomučenika Vladimira Božovića

Stav 12. okt 2022.
5 min čitanja

Otkad je Srbima sa najvišeg mesta, iz krugova memorandum-dum intelektualne elite, saopšteno da su nebeski narod, otkrili su lepotu uživanja u patnji. I ranije se taj sentiment uvlačio u duše na mala vrata, trudili su se umetnici da nam dočaraju lepotu jada i bede, čaše smo lomili a ruke su nam bile krvave, sedeli smo za šankom delimično pijani mrzeći pomalo i sebe i druge, pomaljao je glavu kult vidovdanskog poraza, pričalo se o usudnoj ukletosti nacije, ali tek od kraja osamdesetih mazohistički užitak u stradanju postao je vladajuća emocija, takoreći građanska obaveza.

Naravno, najviše se uživa u potpuno izmišljenim patnjama i stradanjima, njihova imaginarnost imaginaciji daje krila i omogućuje joj da se razmahne do neslućenih visina kiča. U poslednjih trideset pet godina autoviktimizacija je ustoličena kao zvanični pogled na svet. Niko nije stradao kao Srbi, najpatničkiji narod u istoriji i praistoriji, čemer je sveprisutan, neguje se podjednako u kolektivnim ritualima i u individualnim pregnućima.

Vrhovni Patnik

Ništa nam nije dato, sve nam je oteto, pogotovo srce Srbije, svi nas mrze, čitav svet se zaverio protiv nas, svi nam rade o glavi, živim u narodu koji nestaje, deca me nikad nisu volela, ne samo da nas ne vole svi, nego nas niko ne voli, zaista nam ništa nije dato, prosto ne znamo otkud mi na zemlji i čemu sve ovo. Rečju – napatili smo se kao niko naš, u odnosu na naše muke i nevolje patnje pravednog Jova su dečja igra, jeremijade su nula i ništica, a Hristova Golgota zabavni park.

U mnogostradalnom narodu zna se ko je najveći patnik od postanka sveta, a možda i od ranije – predsednik svesrpskog zlopaćenja Aleksandar Prvi I Poslednji Čemernik Neprebolni. O njegovim mukama, nevoljama, bolovima, patnjama, ranama i ubojima koje podnosi zarad narodne polze napisano je na hiljade tužbalica u tabloidima, pa nema potrebe podsećati na sve te potresne naricaljke.

Visoko drugo mesto patništva obično je rezervisano za najbliže saradnike Vrhovnog Patnika, ali se ponekad dogodi da se i redovi iz drugog i trećeg ešalona probiju tik uz pobedničko postolje i osvoje srebro za svoje pečalništvo. Tako je to u stradalničkom narodu, uvek je najteže najmoćnijima i najbogatijima, jer oni pate za sve Srbe na svetu i u svemiru.

Vapaji lažnog ambasadora

Nedavno se plačevnim vapajima na nedruštvenim mrežama oglasio Vladimir Božović, lice koje se predstavlja kao ambasador Srbije u Crnoj Gori, i tako zapretio da pomuti patničku slavu njegovog velikomučeničkog prevashodstva Aleksandra Vučića. Zakukao je Božović kano kukavica sinja – zabraniše mu dušmani ulazak u Crnu Goru. Posekao je Božović ruse kose, umazao lice pepelom, navukao kostret, pa iz bijela grla zavapio: “Zabranjuju mi da uđem u zemlju kojoj sam rođen, u kojoj mi žive roditelji, sestre, rodbina, prijatelji, kumovi, u kojoj su grobovi mojih predaka, u kojoj su se moji preci borili za krst časni i slobodu zlatnu”.

Eh, Božoviću, Božoviću, mučeniče i pravedniče, zaboravio si samo da kažeš kako si se odrekao crnogorskog državljanstva kako bi mogao da postaneš ambasador, e da bi sprovodio politiku Srpskog sveta i hegemonije protiv rođene zemlje. Takvi su ti naši patnici i mučenici za veru i srpstvo, obično zaborave ono najvažnije. A od iste varljive fele su i njihove muke: prvo pucaju sebi u nogu, pa posle zapomažu kako su im neprijatelji naneli neprebolne rane.

Nije se tu zaustavio Božović, nego se okomio i na ministra spoljnih poslova Srbije Nikolu Selakovića. Nazvao ga je “lažnim patriotom” i “lažnim rodoljubom”, koji je tu “samo kad treba da se dobije ministarska funkcija”. Dobro, to je tačno, ali to se podrazumeva, cela patriotska bulumenta u Srbiji živi od svog lažnog patriotizma, na grbači sopstvenog naroda koji se potpuno pogubio, pa ćuti, trpi i finansira one koji mu uništavaju život i budućnost.

Šta je čovek bez službenog vozila

Najviše je Božovića zabolelo to što mu je ministar oduzeo službeni automobil sa diplomatskim tablicama, to srpski patriota njegovog formata ne može lako da preživi. Zato je lažni ambasador zavapio kako bez vozila može da bude “izložen najvećem mogućem progonu i opasnosti”. Bezdušan je Selaković, oduze lažnom ambasadoru “i preostali jedini znak i zaštitu mene, mog dostojanstva kao ambasadora Srbije, zaštite moje porodice koja je tada bila sa mnom, sina, supruge i mojih roditelja”, kako reče velikomučenik Božović.

Teška srca, patriota Božović se odlučio na neizmernu žrtvu, veli da je prihvatio nečasnu sudbinu čoveka bez službenog vozila, prihvatio je čak i to “da se po Crnoj Gori kreće peške i svojim ličnim vozilom”. Na kraju je zlopatnik izneo i svoje poslednje nade i očekivanja: “Očekujem reakciju Republike Srbije, predsednika Vlade i celog srpskog naroda, srpskog patrijarha i naše crkve, jer ovo nije udar na mene i moju porodicu, ovo je udar na sve Srbe u Crnoj Gori i na sve Srbe gde god da žive”.

Božovića je Crna Gora pre skoro dve godine proglasila personom non grata, jer je nelegalnu i nelegitimnu Podgoričku skupštinu 1918. nazvao ‘oslobođenjem’ i ‘slobodnom voljom’ crnogorskog naroda, i tako omalovažio državu koja mu je dala diplomatsko gostoprimstvo. Skupština Crne Gore je 29. novembra 2018. godine usvojila Rezoluciju o poništenju odluka Podgoričke skupštine, ali Božovića baš briga, za njega je Crna Gora srpska prćija, odmetnuta srpska zemlja koju treba ponovo prisajediniti matici, makar i silom, uz malu pomoć Rusije. Dakle, Božović je već proteran u novembru 2020. godine.

Udar na ceo srpski narod

Uprkos svemu tome, Božović se i dalje predstavljao kao ambasador Srbije, tvrdio kako tu funkciju obavlja iz Beograda, te skoro dve godine mirno primao platu od oko 4.400 evra za posao koji ne obavlja. I sad bi pripadnici srpskog naroda koji u proseku zarađuju oko deset puta manje od lažnog ambasadora, i to pošteno rmbačeći, trebalo da ustanu u zaštitu truta i lezilebovića koji se luksuzira na njihov račun, a i dok je bio zvanično uposlen nikad ništa korisno nije uradio ni za jednu od svoje dve zemlje.

Zaista bi valjalo da vaskoliki srpski narod preduzme neku akciju u odbranu i zaštitu velikomučenika Vladimira Božovića, čoveka bez funkcije i bez službenog vozila koji je bio prinuđen da se kreće na svoje dve noge kroz susednu državu i tako izlaže pogibelji svoje dragoceno srpsko biće. Ne bi bilo loše da se organizuje neka posebna litija za odbranu Božovićeve porodice. Zgodno bi bilo započeti i kampanju sakupljanja novca kojim bi se Božoviću kupio službeni automobil. Najbolje bi bilo razrezati neki porez najsiromašnijim slojevima stanovništva, pa odatle finansirati neka besna kola za Božovića.

Pravo na posedovanje službenog vozila spada u osnovna ljudska prava svakog srpskog patriote, to pravo je uskraćeno Božoviću, ako već država neće da ispravi nepravdu, tu su građani da pomognu. Mogli bi roditelji da se odreknu nekog dečjeg dodatka, ili porodilje svoje nadoknade, te pare se ionako mogu potrošiti u bolje i patriotskije svrhe – za službeno vozilo lažnom ambasadoru. Ukoliko ništa ne pomogne, pozovimo Superhika u pomoć, on je stručnjak za ovakve slučajeve.

Pleme srpsko snom mrtvijem spava

Oduzimanje službenog vozila Božoviću, samo zato što više nije ambasador, zaista je podmukli udar na ceo srpski narod, na svakog Srbina, Srpkinju i Srpče, gde god da žive. Kad jednome od nas oduzmu službeni auto, to je isto kao da su ga oduzeli svakome od nas, pogotovo onima koji nikada nisu koristili državno vozilo, a još više onima koji nemaju vozačku dozvolu.

Pa nije se Božović vozio službenim automobilom zato što voli, nego u ime svih nas, kako bi podrivao državu u kojoj je ambasador, kako bi se Crna Gora konačno vratila u okrilje Srbije, u Srpski svet, kako bismo najzad stvorili dugo žuđeni srpski raj na zemlji u obliku proširene države sa ovećom teritorijom. U kojoj bi opet Božovići i njima slični vozili službena vozila, zaludničili za 4.400 evra mesečno, dok bi svi ostali živeli bedno, baš kao i sad. Ali bi živeli bedno i bili ovce za šišanje u Velikoj Srbiji, što je ogromna razlika, takoreći jedino što nam nudi vladajuća elita poslednjih 35 godina.

Zašto ćuti srpski narod? Po čijem nalogu? Zašto nema masovnih demonstracija na kojima bismo Crnoj Gori zapretili ratom ukoliko Božović ne bude vraćen na diplomatsku poziciju, sa pripadajućim mu službenim vozilom? Zašto radnici ne izađu na ulice? Gde su sad studenti da se pobune protiv srboždera koji nadiru sa svih strana? Zašto deca u osnovnim i srednjim školama mirno sede po učionicama, umesto da brane Božovićevo pravo na službena kola?

Pleme srpsko snom mrtvijem spava i ravnodušno posmatra hod po mukama velikomučenika Vladimira Božovića. I posle se pitamo zašto Srbija propada, zašto smo dotakli dno, zašto je izgubljena svaka nada. Kad nemamo solidarnosti za najveće sinove našeg naroda, za ljude koji su spremni na svaku žrtvu zarad voljene nacije, pa čak i da idu peške – i treba da propadnemo, bolje nismo ni zaslužili.

(Antena M)