Skip to main content

Tomislav Marković: Djelimična mobilizacija i opšta mogilizacija

Stav 28. sep 2022.
7 min čitanja

"Tužno je gledati sve te moblisane muškarce slomljenog duha, porodice koje ih ispraćaju u suzama, nemoćne i ojađene ljude, nemogućnost pobune"

Čim je Vladimir Putin pokrenuo delimičnu mobilizaciju, njegovi pozivari počeli su da upadaju u kuće i odvode ljude usred noći, pogotovo u oblastima Rusije u kojima žive manjine: Burjatiji, Jakutiji, Dagestanu… Upadaju Putinovi poslušnici i na univerzitete, izvlače studente iz klupa i vode ih u obližnje regrutne centre. Pozivari rade pod jednostavnim geslom: Uhvati koga god možeš. Širom Rusije organizovani su protesti protiv mobilizacije, ne baš masovni, policija ih razbija, hapsi demonstrante, a onda i njih lepo mobiliše i sprema za front. Što bi se reklo, ubijaju dve muve jednim udarcem.

Ako Rusija nema na raspolaganju modernu tehnologiju, oružje i opremu, bar ljudstva ima napretek, a vrednost ljudskog života u Putinovoj antiutopiji ionako je manja od kopejke. To se ne odnosi na članove privilegovane kaste, njima neće faliti ni dlaka s glave, ginuće sirotinja i obespravljeni, kao što je red i običaj u svakom totalitarnom poretku. Što bi rekli protivnici Putina u Rusiji – opšta mogilizacija (mogila je na ruskom grob, a znači i humka).

Naša deca nisu đubrivo

Ozbiljniji otpor mogilizaciji viđen je samo u Dagestanu, gde su se građani masovno okupili na demonstracijama, pogotovo žene. Sukobi s policijom, pucnjava u vazduh, građani koji jure policajce, desetine žena koje hrabro staju ispred policijskog automobila – to su slike koje viđamo ovih dana. Videli smo i snimke na kojima žene viču na policajce: “Zašto kupite našu decu? Gde su napali? Ko je napadnut? Rusija?! Nisu došli kod nas. Mi smo napali Ukrajinu. Rusija je napala Ukrajinu! Ne ratu!” Izvikuju se parole “Naša deca nisu đubrivo”, “Rusija je upala na teritoriju druge zemlje”, “Mi nismo slepi, mi nismo gluvi”, “Šehidi ne umiru za Putina”.

Ovakvi prizori su izuzetak, uglavnom vidimo pokorne ljude koji se povinuju državnoj sili. Tužno je gledati sve te moblisane muškarce slomljenog duha, porodice koje ih ispraćaju u suzama, nemoćne i ojađene ljude, nemogućnost pobune. Strašno je što ih diktator šalje u smrt, a još strašnije to što odlaze u tuđu zemlju sa zadatkom da ubijaju nedužne ljude, da čine ratne zločine, da ruše kuće, zgrade, crkve, spomenike, infrastrukturu.

Sedam meseci traje kasapljenje Ukrajine, bez ikakvog razloga, sedam meseci ruska vojska masakrira civile i trpa ih u masovne grobnice, sedam meseci pretvaraju gradove i sela u ruševine i zgarišta. A u Rusiji nema pobune, nema ustanka protiv razbojničke bande koja je otela državu, nema ozbiljnog otpora ratu. Ćutanje, klonulost, ravnodušnost, strah, malodušnost, pokornost dominiraju građanstvom Rusije, dok u Ukrajini neustrašivi muškarci i žene brane svoju slobodu. Dok u Iranu žene masovnu ustaju protiv totalitarnog teokratskog režima i ginu boreći se za svoju slobodu i dostojanstvo.

Medicina u službi kremaljskog pacijenta

Za to vreme u Rusiji se masovno na internetu traži odgovor na pitanje “Kako slomiti ruku kod kuće”. Bolje i osakatiti sebe nego postati topovsko meso u zločinačkom, besmislenom Putinovom ratnom pohodu, ili zaglaviti višegodišnju robiju. Na učestale pretrage o samostalnom lomljenju sopstvenih udova u kućnoj radinosti državni aparat je odmah reagovao. Po ruskim medijima mogu se pročitati “dobronamerne” preporuke lekara vojnim obveznicima da ne pokušavaju da se samopovrede. Jedan lekar iz Volgoroda upozorava potencijalne dezertere da postoje stručne vojne komisije koje će odmah provaliti da li je povreda nastala slučajno ili namerno.

Lekar podseća da se o izbegavanju mobilizacije lomljenjem ruke raspravljalo još u Hašekovom romanu “Doživljaji dobrog vojnika Švejka”, da je tamo opisano kako su mobilisani sebi ubrizgavali zubni plak pod kožu kako bi dobili čireve (tu je doca nešto pobrkao), ali da od tog doba ovakve metode proučavaju stručnjaci, tako da je svaki pokušaj uzaludan. Postoji i narodski izraz za čoveka koji povredi samog sebe – samostrel. Lekar zaključuje: “I to se leči. I kažnjava se. A onda se ponovo leči, ali ne u medicinskoj ustanovi.” Nije lekar precizirao gde se ponovo leči, ali je jasno da misli na zatvor ili logor.

Ah, ti stari, dobri ruski medicinski kadrovi, vazda na usluzi državi i totalitarnom sistemu. U sovjetskoj epohi su u toj saradljivosti prednjačili psihijatri koji su u ludnice zatvarali zdrave ljude, jer su se protivili diktaturi. Tako je i Josif Brodski bio neko vreme zatvoren u jednoj takvoj ustanovi, gde su ga “lečili” hladnim tuševima i umotavanjem u mokre plahte, ne bi li mu izbili slobodarske bubice iz glave.

Dobri vojnik Švejk kao simulant

U gomili jezivih informacija, činjenica, prizora i slika koje pristižu iz nesrećne Rusije možda mi je najstrašniji ovaj volgorodski lekar, tačnije njegovo čitanje Švejka. Jaroslav Hašek napisao je veliki antiratni humoristički roman, izvrgavajući ruglu ratovanje i ubijanje, a naš lekar koristi to blistavo književno delo kako bi obeshrabrio potencijalne simulante i obezbedio hazjajinu Putinu što više topovskog mesa. Pritom se poziva na poglavlje u kojem je Hašek upravo ovakve lekare koji služe ratnoj mašineriji ismejao i prikazao u pravom svetlu.

U osmoj glavi romana naslovljenoj “Švejk kao simulant” dobri vojak se našao u bolnici koja pripada garnizonskom zatvoru, među sebi sličnima, ljudima koji ne bi da ginu za austro-ugarskog cara, jer su stvarno ili prividno bolesni, kako ko. Optužene da su simulanti lekari su tretirali raznim metodama “lečenja” koje se svodilo na razne oblike mučenja, od ispiranja želuca dva puta dnevno, preko apsolutne dijete, pa sve do umotavanja u čaršave natopljene u ledenoj vodi. Kaže Hašek: “Bilo je hrabrih ljudi koji su herojski izdržali svih pet stupnjeva mučenja, a onda su ih na kraju odveli u mrtvačkim sanducima na vojničko groblje”.

Hašek kaže da je jedan simulirao kratkovidost, drugi da je gluvonem, treći da ga je ujeo besan pas. Za jednog Hašek ironično kaže kako je simulirao “da mu je jedna noga kraća od druge za čitavih deset santimetara”, kao da se tako nešto može odglumiti. Kad je Švejk rekao da boluje od reumatizma, svi su to dočekali sa izrugivanjem. Jedan debeljko mu je rekao da s reumom neće daleko dogurati, jer je ovde fermaju isto koliko i kurje oko, a potom je objasnio svoj slučaj: “Eto, ja sam malokrvan, fali mi pola stomaka, izvađeno mi je pet rebara, pa ipak mi ne veruju”.

Ušpricavanje petroleja pod kožu

Potom usledi rasprava o tome šta je najbolje simulirati, te razmena iskustava. Visoko se kotira simuliranje ludila, pogotovo religioznog, padavica ima nekakve šanse, ali to jednom bivšem pacijentu ipak nije pomoglo. Jedan pacijent veli kako je kod jednog brice na Maloj Strani nabavio rak na želucu za samo petnaest kruna, izuzetno povoljno. Na sve to neko reče: “U Vršovicama ima babica koja će vam za dvadeset kruna tako lepo iščašiti nogu da ostadoste bogalj celog života”. Na to se začuje glas sa postelje kraj prozora: “A meni su iščašili nogu za pet kruna. Za petaka i tri piva”. Šta ti je velika potražnja, cena usluge pada iz dana u dan.

Potom se javi sused ovog sa iščašenom nogom, suv kao vejka, rekavši kako ga bolest do sada staje dvesta kruna, toliko je dao na razne otrove. “Ja sam vam živo stovarište otrova”, kaže mršavko i nastavlja: “Pio sam sublimat, udisao živinu paru, žvakao arsen, pušio opijum, pio tinkturu opijuma, mazao morfijum na hleb, gutao strihnin, pio rastvor fosfora u sumpornoj kiselini i pio pikrinovu kiselinu. Upropastio sam jetru, pluća, bubrege, žuč, mozak, srce, creva. I niko ne zna od čega bolujem”.

Na sve to se javi jedan kraj vrata da saopšti oprobani recept: “Najbolje je ušpricati sebi petrolej pod kožu na ruci. Moj bratanac je imao u tome tolikog uspeha da su mu morali odseći ruku do lakta, i sad je miran do kraja rata”. Dakle, u pitanju je petrolej, a ne nekakav zubni plak, kako je to upamtio lekar. O ubrizganju petroleja u ruku ili nogu kao oprobanom sredstvu za odlazak u bolnicu govori se i u desetoj glavi, tu Hašek navodi da je problem što petrolej ostavlja zadah u otoku koji odaje simulanta, pa su zato vojnici koristili benzin koji brže izvetri. Docnije su ušpricavali etar sa benzinom, a kako je rat odmicao metod su potpuno usavršili.

Na kraju vojna komisija pošalje sve pacijente u rat osim dvojice: jednog kojem je granata odnela nogu i drugog koji je imao tuberkulozu kostiju. Vojni lekar Grinštajn koji sve u bolnici smatra simulantima izgovara legendarnu rečenicu: “Nadživeo sam ja stotine takvih vojnika kao što ste vi”. Kao što su i vojne komisije u Rusiji nadživele silne vojnike koje Putin šalje naokolo da ratuju već godinama, a nadživeće i najnoviji kontigent topovskog mesa. I onaj volgorodski lekar, originalni tumač Švejka, nadživeće nebrojene Putinove podanike koji pristaju da budu poslati na front.

Mogućnosti za otpor

Aktivista za ljudska prava Aleksej Tabalov upozorio je da će se namerno samopovređivanje smatrati pokušajem izbegavanja mobilizacije, za šta sledi zatvorska kazna ili prinudni rad. Druga varijanta je da će vojna komisija sačekati da slomljena ruka zaraste, pa će rezervista nakon rehabilitacije svakako biti poslat u rat, odlaganje traje najduže šest meseci. Dotični tvrdi da praktično nema načina da se izbegne mobilizacija, što je zanimljiv model razmišljanja jednog aktiviste.

Zatvor nije opcija? Otpor nije moguć? Dezerterstvo se ne preporučuje? Niko ne može da se sakrije kod rodbine, prijatelja, niko ne može da pobegne u drugi grad? Zar nije bolje nešto pokušati nego postati Putinov ubica ili se vratiti u limenom kovčegu? Prosto je neverovatno koliko je u Rusiji uvreženo uverenje da su građani nemoćni protiv režima. Pa ko će onda da promeni nešto u Rusiji? Da sačekate da vas neko osvoji, sruši Putina i uvede demokratski sistem vladavine? Otkad se to sloboda čeka kao poklon na pladnju?

Pobuna radioaktivne prašine

Pravnik Ivan Ždanov, saradnik Alekseja Navaljnog, razmišlja drugačije. Nipošto ne treba prihvatiti vojni poziv, nipošto ne odlaziti u vojni odsek, ko god može da pobegne – treba da pobegne, treba pružiti otpor, najbolje rešenje je pobeda Ukrajine i pad Putina. Ždanov podseća i da su u mnogim gradovima zapaljene vojne kancelarije. Pristajanje na mobilizaciju poredi sa dobrovoljnim odlaskom na streljanje, bez otpora i suprotstavljanja. “Ne morate poslušno da idete u vojnu kancelariju, morate se odupreti svim sredstvima, jer govorimo o vašem životu”, kaže pravnik.

“Možda vas politika ne zanima, možda ne podržavate Navaljnog, ne podržavate opoziciju, možda čak podržavate Putina. Ali vi shvatate da govorimo o vašem životu“, poručuje Ždanov sunarodnicima i dodaje da se mora raditi na promeni svesti i raspoloženja. U međuvremenu su građani Naljčika, glavnog grada Kabardino-Balkarije pružili otpor, pogotovo majke koje ne daju da im siloviki vode decu u rat. Kavkaz se probudio, ali najveći deo Rusije i dalje spava mrtvim snom.

Mogu se razumeti malodušnost i ropsko pristajanje na sve što režim zatraži, decenije represije i terora su učinile svoje, ali ovo je ipak jedinstvena istorijska situacija. Vladari vaše zemlje šalju vas da ubijate nevine, da ginete kako bi se oni održali na vlasti, a vi ćutite pognute glave i mirno oblačite uniformu. Vaši vladari prete celom svetu nuklearnim ratom i uništenjem čitave planete, a vi se i dalje bojite da izađete na ulicu i kažete da vam je svega dosta. Neko bi taj rat i preživeo, ali su male šanse da bi to bili građani Rusije. Razumem da vas je strah, ali kad mislite da se pobunite? Kad budete pretvoreni u radioaktivnu prašinu?

(AntenaM)