Piše: Tomislav Marković, !Odgovor

U okviru serijala “Građanin”, koji uređuje Gordana Jakovljević, na Radio-televiziji Srbije prošle nedelje je emitovana epizoda posvećena jednom manje poznatom segmentu istorije. Ta epizoda se nadovezuje na kratku knjigu „Između diskriminacije i neplanirane integracije: Albanci i Bošnjaci u srpskoj uniformi 1914-1918.“ koju je 2020. godine objavio Centar za istorijske studije i dijalog. Autori ovog trojezičnog izdanja (na srpskom, albanskom i engleskom) su istoričari dr Danilo Šarenac i dr Aleksandar R. Miletić.

I televizijska emisija i knjiga govore o ulozi koju su muslimani odigrali u Prvom svetskom ratu, pogotovo u odbrani Beograda 1915. godine, boreći se kao vojnici srpske vojske. U oficijelnoj istoriografiji se ta uloga obično prećutkuje, iz razumljivih etnonacionalističkih razloga, tako da i knjiga i emisija predstavljaju značajne korake u povratku ove istorijske epizode u fokus javnosti.

Kolonijalna politika

U emisiji je sagovornik bio upravo jedan od autora knjige, Aleksandar R. Miletić, a pored njega je govorio i Esad Rahić, predsednik Društva istoričara Sandžaka. Emisija je usredsređena na odbranu Beograda od austrougarske vojske, a pogotovo na herojski otpor koji su pružili Bošnjaci. U knjizi su istoričari dali i kontekst svih ovih događaja, te objasnili kako je došlo do toga da sandžački Bošnjaci obuku srpske uniforme i herojski se bore protiv okupatora.

Šarenac i Miletić podsećaju da su nakon balkanskih ratova stanovnici tzv. Stare Srbije (Kosovo i Metohija, Makedonija i Sandžak) bili građani drugog reda. Za njih je važio „skraćeni ustav“, propisan kraljevim ukazom iz novembra 1913. godine. „Iz ovog ustava bila je izostavljena tačno polovina ustavnih članova koji su bili u upotrebi u ostatku zemlje”, pišu autori. Među njima su bili i članovi koji regulišu slobodu štampe, pravo na organizovanje političkih zborova, biračko pravo građana, zakono­davne ingerencije Narodne skupštine, postupak izbora i ovlašćenja okružne i opštinske samouprave, kao i odredbe koje garantuju nepristasnost sudskih vlasti i regularnost sudskog postupka. U Karnegijevom izveštaju je navedeno da su oblasti koje su prisajedinjene Srbiji imale niži nivo prava u lokalnoj samoupravi nego što je to bio slučaj u otomanskom carstvu, pre „oslobođenja“.

Autori navode svetli primer Dimitrija Tucovića koji je, “u najboljem maniru angažovane, humanističke levice protestvovao protiv srpske imperijalne politike prema Albancima. On je prvi politiku Srbije odredio kao kolonijalnu kada je napisao da je svojim odnosom prema zaposednutim teritorijama ‘dostojno stupila u kolonijalno društvo Engleza, Holanđana, Francuza’“. Međutim, nakon ogromnih ljudskih i materijalnih gubitaka tokom 1914. godine, nastala je potreba za novom mobilizacijom, vojnoj komandi su bili neophodni svi dostupni ljudi za ratovanje. Ranije mobilizacija muslimana nije ni mogla da bude izvršena, jer su Srbiji to zabranjivali sporazumi sa Osmanskim carstvom potpisani nakon Balkanskih ratova.

Mobilizacija kao oblik integracije

Neki srpski oficiri su tu mobilizaciju videli kao oblik integracije. Miletić i Šarenac navode elaborat generala Damjana Popovića, komadanta Trupa Novih oblasti, upućen Vrhovnoj komandi: “Dobro bi bilo kad bi se preko muftija i hodža moglo uticati da i oni sa svoje strane utiču, da Muslimani ovo prvo regrutovanje shvate kao našu želju, da ih u svemu izjednačimo sa nama, dozvoljavajući im čak da služe u vojsci.” Popović piše i da novim regrutima treba omogućiti vršenje njihovih verskih obreda “onako isto, kao što su to vršili i za vreme služenja u Turskoj vojsci i kao što im se to čini u francuskoj i u engleskoj vojsci.“

Šarenac i Miletić ovaj elaborat komentarišu pišući kako general “proces emancipacije muslimana shvata u smislu njihovog izjednačavanja sa drugim građanima Srbije u građanskim obavezama, a ne u pravima, i to u prvom redu u domenu najveće i najteže obaveze, naime odbrane zemlje od neprijatelja. Ugledanje na francuski i engleski model kolonijalne vlasti dovoljno jasno potvrđuje Tucovićeve kritike organizacije srpske uprave u pripojenim oblastima”.

Mobilizacija je počela u decembru 1914. i januaru 1915. godine, a već do marta u Nišu, gde je izvođena vojna obuka, bilo je oko 7.000 muslimana, skoro dva puka. Polovina regruta učestvovala je u odbrani Beograda u jesen 1915. godine, što je gotovo potpuno izbrisano iz nacionalne memorije. Muslimanski bataljoni bili su pod komandom pukovnika Dušana Tufegdžića, tako da su Bošnjaci činili deset odsto branilaca Beograda.

Junački podvizi Šefketa Halilovića

Esad Rahić je u epizodi “Građanina” detaljno govorio o junačkim podvizima Šefketa Halilovića, zbog čega jedna ulica u Sjenici nosi ime po njemu. Prema rečima potpukovnika Jovana M. Kneževića, komandanta odbrane Čukarice i rečne odbrane Beograda, Halilović je bio “najveći heroj srpske rečne flotile”. On je učestvovao i u Kumanovskoj bici, gde je ranjen. Srpski vojnici preneli su ga u Beograd, gde je izlečen. Tokom odbrane Beograda, Šefket Halilović bio je komandant ratnog čamca “Pobeda”, a ono što je učinio svrstalo ga je među gotovo mitske junake.

Prema svedočenju potpukovnika Kneževića, Halilović je neprestano plovio na relaciji između Ade Ciganlije, Male Ade i položaja branilaca, prevozeći municiju, hranu i ratni materijal. Pod vatrom nemačkih jedinica uspevao je da održava vezu između ugroženih položaja. Dok su Nemci pucali na njega, on je odgovarao mitraljeskom vatrom. Kad je Mala Ada već pala u neprijateljske ruke, Halilović je pokušao da braniteljima dopremi pomoć ili da izvuče preživele. Tada je usledila snažna nemačka mitraljeska paljba i njegov čamac bio je onesposobljen.

Potom je usledio gotovo epski prizor. Šefket Halilović i njegovi saborci skinuli su mitraljez sa oštećenog čamca i preneli ga na Adu Ciganliju, koja je već bila pod nemačkom kontrolom. Odatle su nastavili borbu i pucali sve dok je bilo municije. Kada je nestalo streljiva za mitraljez, Halilović je uzeo svoj karabin i nastavio da puca na nemačke vojnike, pružajući otpor do poslednjeg trenutka. Na kraju ga je pogodila vatra iz nemačkog mitraljeskog gnezda postavljenog među vrbama na Adi Ciganliji.

Miletić je rekao da su to epizode koje danas gotovo podsećaju na scene iz ratnog filma: “Sama pomisao da je tim čamcem neprekidno prelazio prostor između Čukarice, Ade Ciganlije i obale sa koje su nadirali neprijatelji govori o razmerama njegove hrabrosti”. Zato Halilović danas zauzima “važno mesto u kulturi sećanja, posebno u Sandžaku. Čak i ako su pojedini detalji tokom vremena poprimili obrise legende, reč je o pozitivnoj istorijskoj tradiciji koja podseća na doprinos pripadnika manjinskih zajednica u odbrani Beograda”.

Poslednja barikada Šemse Midovića

Šarenac i Miletić u knjizi pišu o još jednoj herojskoj epizodi odbrane Beograda. Učesnik u toj borbi Bogosav Vojnović-Pelikan ostavio je svedočanstvo o hrabrosti muslimanskih vojnika, posebno jedinice pod komandom kaplara Šemse Midovića koja je pružila “odsudnu i najuporniju odbranu Austrijancima u centru Beograda”. Vojnović je ovako pisao u sećanjima na borbu za Beograd: “Pod smišljenom komandom pukovnika Tufegdžića ova dva bataljona pokazala su se dostojnim srpskog oružja, a njihova barikada kod Uprave fondova ispred Pozorišta, pod komandom njihovog desetara kaplara Šemse Midovića iz Sjenice, najduže se je opirala Austrijancima koji su nadirali od Dorćola i nisu mogli odneti barikadu sve dok Nemci ne izbiše kod Londona”.

Rahić tu barikadu smeštenu između Narodnog muzeja i Narodnog pozorišta poredi sa Termopilima, a Midovića sa kraljem Leonidom, govoreći o epskim razmerama njegovog junaštva. Barikadu je branio kaplar Midović sa svojim borcima, Sandžaklijama iz 3. muslimanskog bataljona, ne pomišljajući na odstupanje, iako su se borili protiv mnogo veće, brojnije i bolje naoružane vojske koja je dolazila iz pravca Ostružnice.

Austrougarska vojska nije uspevala da probije barikadu, pa je zato jedna jedinica prišla Midoviću i njegovim borcima s leđa, iz pravca hotela “London”. Tako su se našli u sendviču, između dve vatre, odakle je bilo gotovo nemoguće odbraniti se. Međutim, borci su pucali i na jedne i na druge dok je bilo municije, dok su bili u životu, niko nije pomišljao na predaju. Austrougarska vojska na prostor između Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja ušla je tek u trenutku kada su Šemso i svi borci koji su branili položaj – bili mrtvi.

U emisiji se pojavljuje i Mesud Midović, direktni potomak Šemse Midovića, koji kaže: “Ja sam živi svedok i potomak Midovića Šemsa, njegov unuk. Po pričanju roditelja, znam da je bio veliki borac koji je krvlju platio za ovu državu. I ne samo on – mnogi borci koji su ostali na tlu Beograda stradali su. I danas bi trebalo da se zna ko su bili ti ljudi, gde su im potomci, šta se sa njima dogodilo. Ja sam veoma ponosan na svog dedu, kao borca i velikana”.

Neznani junak iz Sandžaka

U emisiji i knjizi bilo je reči o još jednom sloju istorijskog pamćenja, koji je možda i dominantan u Sandžaku, među Bošnjacima, a tiče se priče o neznanom junaku. Po Beogradu i okolini bila su razasuta silna plitka groblja palih vojnika, pa se dešavalo da ljudski skeleti izrone iz zemlje, kao što je bio slučaj tokom radova na rekonstrukciji Beogradske tvrđave, juna 1935. godine, kod crkve Ružice. Tada su ratni veterani iz „Udruženja branilaca Beograda“ organizovali komemoraciju na kojoj je, pored pravoslavne liturgije, služen pomen i po obredima katoličke i muslimanske veroispovesti. Uprkos državnom brisanju i falsifikovanju prošlosti, veterani su znali ko su im bili saborci u ratu.

Šarenac i Miletić navode da su oko iskopanih kostiju ispredane i legende. Takav je slučaj sa neznanim junakom koji je u oktobru 1915. godine sahranjen na Avali sa natpisom na nemačkom „Ein unbekannter serbischer Soldat“. Oko tog groba nastala je legenda o neznanom junaku, raširila se priča da je tu sahranjen Bošnjak Sulejman Balić iz Duge Poljane. Istoričari navode da je neznani junak najverovatnije poginuo “u noći 13/14. oktobra 1915. godine i to u sastavu srpskog Kombinovanog odreda” koji je odražavao “šaroliku etničku strukturu tadašnje Srbije”. Navode i da su članovi odbora za podizanje spomenika neznanom junaku ostavili detaljan zapis o ekshumaciji iz 1921. godine, u kojem je bio spisak nađenih predmeta, kao i lekarska obdukcija. Nažalost, nije bilo dovoljno podataka da se sa sigurnošću utvrdi identitet nastradalog vojnika.

Istraživač Branko Bogdanović je razrešio tu misteriju, onoliko koliko je to bilo moguće. U zaključku svog rada Bogdanović piše: „Po svemu sudeći, neznani junak je jedan od dvadesetogodišnjaka iz Ibarske vojne oblasti, od Sandžaklija pozvanih na odsluženje redovnog vojnog roka, u 10. kadrovski puk potpukovnika Momčilovića. To objašnjava i odsustvo ratne značke, koja nije na vreme podeljena ‘kadrovcima’ iz ‘novih oblasti’. Na ovo ukazuju i cokule, uvezane telegrafskim kablom, koje su bile ‘privilegija’, u odnosu na opanke drugopozivaca i trećepozivaca”. Da li je to bio baš Sulejman Balić nije moguće pouzdano utvrditi, ali se sa sigurnošću može reći da je neznani junak, simbol srpske vojske u Prvom svetskom ratu – zapravo Bošnjak iz Sandžaka.

U emisiji se pojavljuje i prof. dr Hajrudin Balić, potomak Sulejmana Balića, koji je rekao: “Slobodno možemo da kažemo da ta priča o neznanom junaku, koja polako te realne slike premešta ili prebacuje u sferu legende, priča koje se i dan-danas prepričavaju, ali svakako on, kao veliki heroj, borac koji je dao svoj život na jedan hrabar, nustrašiv način, ne zaslužuje da bude pod velom nepoznanog, neznanog, već zaslužuje jednu afirmaciju borca koji zaslužuje sećanje, poštovanje celokupnih generacija, pa i naše porodice, Balić, sa ovih prostora. Mislim da te jedinice koje su učastvovale u odbrani Beograda, koje su uglavnom sastavljene od mladića u najlepšem cvetu, mladosti, nisu dobile zasluženo mjesto u literaturi, u kulturi pamćenja, kao i prosvetnom sistemu Republike Srbije”.

Beograd treba da se oduži herojima

Aleksandar R. Miletić je govorio kako su trupe odbrane Beograda strahovito nastradale, te kako su poslednji ostaci tih trupa na kraju opkoljeni negde kod današnjeg sportskog centra “Gale Muškatirović” na Dunavskom keju, na Dorćolu, i tu su zarobljeni i „delovi naših muhamedanskih bataljona“. Miletić zaključuje da se Sjenica odužila svojim herojima, sada je na redu Beograd, te kako smatra da grad Beograd ili šira zajednica treba da iskaže svoju zahvalnost tim ljudima, tako što bi se po njima zvao jedan deo Dunavskog keja, jedan deo Ade Ciganlije, jedna ulica ili kasarna.

Takođe bi trebalo postaviti ploču na zgradu Narodnog muzeja ili Narodnog pozorišta, tamo gde je Šemso Midović državao poslednju odsudnu odbranu prestonice. “Mislim da bi bilo drago nekome ko dođe iz Novog Pazara ili Sjenice da vidi tako nešto u prestonici, i da su to neke stvari koje treba da doprinose, da ne kažem pomirenju, mislim da mi nismo posvađani, ali bi trebalo da doprinose integraciji, zajedništvu, jednom zaista istinskom zajedničkom životu ravnopravnih ljudi kojima se priznaju sve njihove nekadašnje i današnje zasluge”, zaključuje Miletić na kraju emisije.

U knjizi Šarenac i Miletić pišu da “istorijska epizoda u kojoj su vojnici regrutovani iz ovih manjinskih zajednica branili prestonicu države koja se diskriminatorski odnosila prema njima verovatno nije najsrećniji kontekst za afirmativno sagledavanje odnosa ovih etničkih zajednica”. Međutim, istraživanje i rasvetljavanje ovog dela istorija doprinelo bi “prevazilaženju pojednostavljenog etnocentričnog i nekritičkog narativa o savremenoj istoriji Srbije”.

Odnos prema ovoj istorijskoj epizodi morao bi da se sastoji od priznanja da su manjine učestvovale u srpskoj vojsci, ali bi trebalo i da “implicira žaljenje zbog tretmana kojem su pripadnici tih naroda bili izloženi kao i zahvalnost šire zajednice zbog njihovih zasluga”.

Emisija iz serijala “Građanin” i navedena knjiga su dobar korak u tom smeru, pogotovo je dobar znak što je RTS snimio i emitovao ovakav sadržaj, pa su nalazi ozbiljnih istoričara doprli do šire javnosti.

Snimak emisije dostupan je na YouTube kanalu RTS-a, a knjigu je takođe moguće pronaći online u PDF formatu.

(Tekst preuzet s portala !Odgovor)