Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Banalnost zla i naopakog

Stav 09. apr 2022.
6 min čitanja

Nakon pobede na predsedničkim izborima, Aleksandar Vučić se od svih svetskih lidera prvo čuo sa Vladimirom Putinom, masovnim ubicom koji upravo sprovodi genocid u Ukrajini. Što bi Gete rekao – izbor po srodnosti. Pošto su Staljin, Hitler i Pol Pot opravdano odsutni, a ni Džingis-kan nije dostupan, ostaje samo ruski hazjajin. Putin je čestitao svom kolegi i podređenom trijumf, a potom su razgovarali o gasu, trgovinskoj saradnji, ekonomiji. Vučić je saopštio da će “Republika Srbija nastaviti da vodi politiku evropskog puta, uz očuvanje svojih tradicionalnih prijateljskih odnosa sa Rusijom”. Da, da, to baš tako ide, sarađuješ i sa silama Osovine i sa Saveznicima, tako mali od palube zamišlja neutralnost.

Razgovor je vođen samo par dana nakon što su slike i snimci iz Buče obišli čitav svet, nakon što su stotine miliona ljudi zgrožene ruskim zverstvima nad ukrajinskim civilima. Dan pre predsedničkog dijaloga, jedan drugi predsednik, pravi lider, Volodimir Zelenski, obratio se Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija: “Jučer sam se vratio iz Buče. Rusi su tamo počinili brojne zločine, namjerno su ubili sve koji su služili našoj zemlji. Ubijali su žene ispred kuća, cijele obitelji, odrasle i djecu, i pokušali spaliti tijela. Obraćam vam se u ime naroda koji se svaki dan prisjeća preminulih civila ubijenih u potiljak nakon što su mučeni. Neki su ubijeni na ulicama, neki su bačeni u bunare. Umrli su u patnji, neki u svojim kućama, neke su tenkovi pregazili u automobilima, odsjecali su im udove, žene su silovane pred djecom, rezali su im čak i jezike…”

Dolazi duga zima

Agencijske vesti kažu da su Putin i Vučić razgovarali i o Ukrajini: “Predsednik Putin je informisao predsednika Vučića o događajima u Ukrajini i razlozima kojima se Rusija rukovodila za sprovođenje, kako je predsednik Putin rekao, operacije u Ukrajini, a predsednik Vučić se pozvao na, predsedniku Putinu već dobro poznate stavove Srbije, i zaključke Saveta za nacionalnu bezbednost, izrazivši nadu da će se sukob u Ukrajini okončati u najkraćem periodu”. Na osnovu pomenutih zaključaka, Srbija se na sednici Generalne skupštine UN-a pridružila osudi invazije Rusije na Ukrajinu, ali nije uvela sankcije Rusiji.

I nema nameru da to uradi, uprkos tome što iz Evropske unije dolaze sve oštrija upozorenja da Srbija ne može da sedi na dve stolice i da će morati da se odluči da li želi evropski put ili joj je bliži savez sa Rusijom i Belorusijom. Ako Vučić ima nameru da nas potpuno otcepi od Evrope, da prekinu svaku finansijsku pomoć, da nam uvedu sankcije, da nas prepuste sopstvenoj zlehudoj sudbini – odlično mu ide.

Ima tu i nekog rezona, čovek je napravio strelovitu političku karijeru upravo pod sankcijama, u totalnoj izolaciji u kojoj se zemlja našla zahvaljujući mudroj ubilačkoj politici Miloševića, Šešelja i ostalih zločinaca. Šta bi mu falilo da se podseti svoje mladosti? A ni birači, kao što smo videli, nemaju ništa protiv. Pre izbora istraživanje Demostata je pokazalo da 50 posto građana misli kako Srbija treba da bude neutralna i po cenu sankcija, nestašica i svega onoga što podseća na devedesete godine. Za sankcije smo spremni, a imamo i zalihe. Što reče Ljubomir Simović u pesmi koju je pisao služeći poeziji, a ne zamišljenom narodu koji mu gleda preko ramena:

“Dolazi duga zima,

dočekujem je pun nade;

imam četiri oblice,

i ćebe do brade;

imam pola sveće,

paklo duvana;

hleba i slanine imam

za sedam dana.”

Ruski genocidni amaterizam

Vučić nije pitao Putina zašto je njegova vojska ubijala civile u Buči i drugim ukrajinskim gradovima i selima, otkud tela zakopana po dvorištima i pored puta, zašto ruski vojnici siluju devojčice, zašto spaljuju svoje žrtve, otkud masovne grobnice, zašto su rušili stambene zgrade i ostavljali stanare zakopane pod ruševinama… Doduše, i da se usudio da postavi ovakva pitanja, Putin bi izneo zvaničnu verziju kremaljske propagande i negirao sopstvena zlodela.

A ta verzija je Vučiću odveć dobro poznata, kao da ju je sam izmislio: nisu ruski vojnici ništa krivi, to Ukrajinci ubijaju sami sebe. Eh, da, srpski i ruski neprijatelji imaju tu čudnu osobinu da sami sebe granatiraju, snajperišu, bombarduju i ubijaju na sve zamislive načine. Sreća da su tu srpske ili ruske snage da domicilno stanovništvo odvrate od masovnog samoubistva. Da nije bilo Mladićeve vojske i ruske armije predvođene potpukovnikom Azatbekom Omurbekovim – Bošnjaci i Ukrajinci bi načisto istrebili sami sebe.

Svašta je u tom razgovoru sa ratnim zločincem iz Moskve mogao da prozbori predsednik Srbije, nije ni on tikva bez zločinačkog korena. Mogao je malo i da posavetuje svog kremaljskog kolegu, na osnovu ličnog i iskustva svojih ideoloških prijatelja. Na primer: Vova, pa kakve su vam ono masovne grobnice? Pa gde se tako zakopavaju leševi i zameće trag tako da svako može da ih nađe? Nemaš čak ni sekundarne, kamoli tercijarne grobnice, ruski amateru! Nemate ni bagere, ni rovokopače, ni autobuse za prevoz zarobljenika. Neozbiljno je to, Vova. Genocid je ozbiljan posao, nije zajebancija. Mada, kad imaš energente i nuklearni arsenal – baš te briga za prikrivanje dokaza. Eh, gde bi nama kraj bio da je Milošević imao atomsku bombu!

Prizori koji bude nostalgiju

Dobro, general-gubernator ne bi tako smeo da razgovara sa imperatorom, začas te pojede gusta ruska pomrčina, ili te malo poškrope osveštanim novičokom i kraj. Doduše, Putinov adresar je sve tanji, a brojeva telefona koje može da pozove ima sve manje, Vučić je jedan od retkih evropskih lidera koji kolokviraju sa šefom ruskog fašizma. Ako ne računamo putinoidnog Orbana i Makrona koji s masovnim ubicom konverzira iz zdravoj pameti nedostupnih razloga, Putin među evropskim vođama nema sagovornika koji bi mu se javio na telefon.

Škripac u kom se kremaljski razbojnik našao nije naveo Vučića da postavlja nezgodna pitanja, a i zašto bi kad su mu dobro poznate zločinačke metode ruske vojske u Ukrajini, nauživao se srpski predsednik u sličnim prizorima devedesetih, gledajući na Sarajevo sa brda. Kad naši učesnici udruženog zločinačkog poduhvata danas gledaju prizore iz Buče, Borodjanke, Mariupolja, Irpinja – to ih podseća na mladost i iste takve prizore u Sarajevu, Bijeljini, Višegradu, Vukovaru, u ostacima njihovih zaklanih duša odmah proradi nostalgija. Što reče onomad njihov ideolog sa dna kace Dragoš Kalajić: „Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost”.

Daljinski upravljač iz Kremlja

Niko iz opozicije nije se javio povodom prijateljskog ćaskanja srpskog predsednika sa predsednikom države koja upravo sprovodi genocid u Ukrajini, previše su zauzeti post-izbornim priključenijima. Dobro je da se nisu javljali povodom toga što je Srbija na Generalnoj skupštini UN-a glasala za izbacivanje Rusije iz Saveta za ljudska prava, ne bi me čudilo da osude ovaj čin. Dobro, oglasio se osebujni Mlađan Đorđević, Đilasov kum, iz pokreta “Oslobođenje” (ne zna se čega: Ukrajine? Evroazije? Celog slobodnog sveta od tih odvratnih ličnih prava i sloboda?), ali on ionako radi na daljinski iz Kremlja ili se bar preporučuje za navođeni projektil.

U međuvremenu su se oglasili i Dveri i Zavetnici da osude glasanje Srbije na Generalnoj skupštini UN, što je takođe očekivano, Zavetnici ionako obilaze te evroazijske skupove u organizaciji kremaljskog gospodara, a Boško Obradović je u kampanji sebe stavio na bilbord barabar s Putinom, uz prigodan natpis: “Srbi i Rusi – braća zauvek”. Što reče Balša Božović Obradoviću u jednoj TV emisiji, parafraziram, vi niste čak ni ruski agenti, želeli biste da budete, ali čak vas ni oni neće, ni za to niste dorasli.

Pred izbore su iz tzv. prave opozicije upozoravali građane da će Vučić čim prođu izbori uvesti sankcije Rusiji, što je valjda trebalo da bude razlog da birači opredeljeni za evropske vrednosti ne glasaju za njega. Kako se ovaj mudri potez završio videli smo kad su objavljeni rezultati izbora, izgleda da birači nisu shvatili subliminalne poruke iz opozicije.

Na kraju se i oglasio i Vučić, pa je prozborio koju o razgovoru sa koljačem. Nesvesno je izrekao i jednu bitnu stvar: “Razgovor je bio dobar, korektan. Nas dvojica se dugo znamo i ne mogu i neću da prihvatim taj pristup u kojem ga nazivaju Hitlerom ili ga nazivaju ludakom. On nije ni ludak, ni lud, niti je histeričan, ništa od toga. On je vrlo stabilno, smireno i racionalno govorio sa mnom”. Pošto nije lud ni histeričan, već poptuno smiren i racionalan, to znači da hladnokrvno i planski uništava Ukrajinu i sprovodi genocid, odgovoran je za svoje postupke, ispunjava uslove da mu se sudi za ratne zločine.

Pljačkaši i maroderi

U nastavku predsednik Srbije je saopštio: “On je želeo da me informiše o situaciji u Ukrajini, oko Buče i planova. Rekao je da sve ide u skladu sa njegovim planovima, a ja sam mu rekao da o tome ne mora da mi govori, jer sam predstavnik male zemlje koja gleda da sačuva svoje i koja ni o čemu ne može da odlučuje”. Normalno, ko bi bolje mogao da informiše javnost o Aušvicu od Hitlera, ili o stanju u gulazima od Staljina. Ne verujte slikama i snimcima, ne verujte svojim očima, verujte mojim rečima – to je geslo kremaljske propagande.

Na kraju je Vučić zaključio: “On mi je rekao: ‘Znaš, Aleksandre, ja razgovaram i sa predstavnicima još manjih zemalja, a moj odnos o srpskom narodu je poseban’. Razgovor je, dakle, tekao na taj način”. Eto, pohvalio se ovaj naš nesrećnik komplimentima od simbola ljudskog zla. Ne sumnjam da mu to imponuje, ipak se Vučić kalio među sebi sličnim zlikovcima u Srpskoj radikalnoj stranci, takvima najviše prija kad im veliki gazda koji vodi ogromnu zločinačku zemlju sposobnu za kudikamo veće zločine od onih koje je počinila Srbija – udeli koju lepu reč, pokazujući im da nisu poslednja rupa na svirali.

Šta reći na kraju osim da ovakve bednike kakve Srbija ima na političkoj sceni svet nije video. Možda je najbolji komentar domaćeg gadluka jedna fotografija koju je pre koji dan na društvenim mrežama podelila ukrajinska novinarka Natalija Gumenjuk. Fotografija je snimljena u kući njenog najboljeg prijatelja u selu pored Kijeva. Ruski vojnici su okupirali selo i opljačkali svaku kuću u njemu. Dok su robili domaćinstva, preturali su po stvarima, uništavali šta im je nepotrebno i napravili haos. Na fotografiji se vidi pocepana knjiga Hane Arent “Banalnost zla”, nastala kao izveštaj sa suđenja Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu. Zlo je došlo, pretreslo celu kuću, odnelo ono što smatra korisnim i usput pokidalo stranice knjige koja govori upravo o tom zlu i njegovoj bedi. Valjda tako izgleda u praksi ta famozna “denacifikacija”.

(tekst i foto: Antena M, foto: Gradski portal)