Skip to main content

TEOFIL PANČIĆ: Ravno do dna

Autonomija 31. okt 2021.
4 min čitanja

Možda je ovde bilo i većeg zla od ovog, ali goreg licemerja nije bilo. Ovo što nas je zajašilo podiglo je tako visoko standarde dvoličnosti i – nema pristojnije, a dovoljno tačne reči – podlosti, da to ne bi mogli da nadmaše ni neki imaginarni Belzebubovi entuzijasti, sve i da upotrebe najveštije trikove iz tog bogatog repertoara.

Tako je sa ovima koji su uzaptili, kidnapovali, prisvojili državu i društvo, a tako je, logično, i sa onima koji ovom sistematskom zločinu saslužuju, asistiraju, terciraju, iz svojih razloga i pobuda i za neki svoj ćar.

I niko ko se u to kolo uhvati, ma kakve da je eventualne kredite u dotadašnjem životu stekao, ne može ostati neobeležen tim zverskim žigom sistem(at)ske laži, brutalnog cinizma, grubog izrugivanja svemu što je u čoveku bolje i uzvišenije od animalnog i bestijalnog. Videli smo to na tolikim žalosnim primerima do sada, pa zašto to ne bismo videli i na primeru Porfirija Perića, odnedavno prvog čoveka Srpske pravoslavne crkve?

Za Perića se od početka govorilo da je izabran manje tzv. božijom promišlju, a više zakulisnim uticajem aktuelnog režima, kojem je navodno sasvim po volji. Ako biste mene pitali o tome, tada, rekao bih: ne znam, nemam stav, ne zanima me. Mnogo mi je važnije od toga šta će Perić uraditi na mestu na kojem se našao, a možda je čak i od toga još značajnije šta možda neće učiniti, a njegovi su prethodnici činili, mada bi bilo mnogo bolje da nisu.

Porfirije je u nekim svojim ranijim mestima službovanja, naročito u Zagrebu, ostavio dobar utisak, kao čovek razuma (hmmm… verski prvak, a čovek razuma? Dobro, to je sad druga priča…), pomirenja, tolerancije, izvesne dobro došle modernosti, ako hoćete. Prosto, jezik kojim je on govorio, pojmovi kojima je vladao, bili su vam bliski i razumljivi, najzad ste imali nekoga ko stvarnom svetu nije suprotstavljao (samo i jedino) taj zamorni žargon neautentičnosti koji se iz njegove i sličnih organizacija širi već vekovima kao kakav zagušljivi, uspavljujući toksin.

A onda je Porfirije, ničim izazvan (ili ipak nečim? Nas se to ne mora ticati), dodelio visoko crkveno odlikovanje – Miloradu Vučeliću. I sročio, ili barem odrecitovao, slatkorečivo obrazloženje tog besprizornog čina. Nije se ni tzv. demokratska javnost nešto preterano uznemirila oko tog čina, oguglalo se ovde na sve, standardi su se srozali do ispod nule, osetljivost na neprihvatljivo i neizrecivo gotovo da je iščilela u sveopštem relativizmu i cinizmu. Nešto se malo komentaruckalo, gotovo s vragolastim osmehom na licu, da nema tog kriminalca koji nije dobio crkveni orden, i – to je to, manje-više.

E sad, ne znam kako stoji stvar s kriminalcima, ali ovo je nešto mnogo ozbiljnije od toga. Kriminalci, mafijaši, zovite ih kako hoćete, jesu besprizornici i moralno zazorne osobe, ali u osnovi je to svet koji se ne pača u tzv. politiku i koji samo gleda da njegov „biznis“ cveta u svim zamislivim uslovima. Ličnosti poput Vučelića, pak, nisu kriminalci: one su nešto mnogo gore od toga. Biografija jednog Vučelića u poslednjih tridesetak godina takva je da u poređenju s njom don Vito Korleone deluje kao ugledan gospodin i, uostalom, uzoran hrišćanin.

Mada je njegov spektar delovanja i interesa znatno širi od toga, dovoljno je pogledati samo Vučelićev medijski „angažman“ od početka tzv. godina raspleta: prvo je, krajem osamdesetih, bio među šačicom pučista koji su umalo uništili NIN privodeći ga nacionalističko-populističkoj politici Slobodana Miloševića; onda je, u osvit najprljavijih ratova, došao na čelo TV Novi Sad, načinivši od nje najsramiju od svih sramnih ispostava ratnohuškačke mašine, koja je gotovo pa doslovno odrubljivala ljudske glave; potom je isti posao nastavio na mnogo široj skali kao direktor RTS-a, uzgred oteravši s posla preko hiljadu najboljih profesionalaca radija i televizije samo zato što nisu bili voljni da sa đavolom tikve sade; po padu Miloševića nakratko se pritajio, da bi potom osnovao nedeljnik Pečat, poletno glasilo svake mračnjačke ideologije i prakse koja vam padne na pamet, da bi s povratkom „njegovih“ na vlast dobio na upravljanje Večernje Novosti, koje je pretvorio u centralnu propovedaonicu nacionalne, ideološke i partijske mržnje, dubinski mnogo otrovniju od svih tih Informera i Srpskih telegrafa, koji taj posao ipak rade prostački i plitko, otuda i mnogo prozirnije.

Ništa od napisanog u prethodnom pasusu nije nepoznato javnosti, i ništa od toga nije moglo biti nepoznato Porfiriju Periću. I, šta je on iz svega toga izvukao kao okosnicu, kao sukus jedne, gle, najednom čestite i dične biografije? Da je Vučelić, možete misliti, kao čelnik TV Novi Sad ovu otvorio prema crkvi i njenom učenju?!? Po ovom kriterijumu, kad bismo ga na trenutak ozbiljno shvatili, gotovo bi svaki urednik iz tih vremena mogao dobiti isti orden, jer su se u vreme posle tzv. pada komunizma svi mejnstrim mediji utrkivali u ulagivanju crkvi, a ako je Vučelić tu „isprednjačio“, to svakako nije bilo iz suptilnih teoloških razloga, nego zato što je glavnoj režimskoj ratnohuškačkoj propovedaonici bio potreban tako važan saveznik u zajedničkom poduhvatu kreiranja „srpskih zemalja“ gde god neki ovlašteni manijak u civilu ili uniformi (ili mantiji) zabode šestar u mapu.

Zna li Porfirije sve ovo? Sigurno zna, ne može ne znati; ako bismo poverovali da ne zna, morali bismo odbaciti predstavu o njemu kao o obrazovanoj i inteligentnoj osobi koja se odlično snalazi u stvarima ovog sveta, danas i ovde. Dakle, nije Vučelić odlikovan greškom ili neznanjem onih koji bi morali znati, nego je odlikovan baš za ono što je bio i što je činio, te za ono što jeste i što čini. A ako je tako, a nejasno je kako bi drugačije moglo biti, onda tu odlikovani više nije problem, nego treba pogledati ko je i šta je – kao pojedinac i kao institucija – onaj koji odlikuje. I pošteno izvestiti o onome što ste videli.

(Autonomija)