U razmatranju jednog, hm, interesantnog paradoksa krenućemo od one tačke na kojoj smo stali u prethodnom tekstu. Elem, Andreja dr Fajgelja na mestu direktora Kulturnog centra Novog Sada zamenio je – Fajgelj dr Andrej. Oh, izvinjavamo se, ovom potonjem građaninu u ličnoj karti piše nešto drugo, recimo Panaotović Bojan, ali to je sasvim nevažno, bitno je da se radi takođe o kadru tzv. Treće Srbije, parapolitičke organizacije bez glasača i bez utemeljenja u smislu, koji će po sopstvenim najavama nastaviti tamo gde je izvorni Fajgelj stao. Upozorio sam prethodni put na tu mogućnost: da se promeni nešto što je neodrživo, e ne bi li se ono što je neodrživo – održalo.

Zašto je, dakle, nesrećni Fajgelj najuren? Ne zbog bilo kakvog „sadržinskog“ razloga – to jest, što je od KCNS napravio utočište opskuranata, kindergarten za duhovnu sirotinju i ruglo u koje pristojan svet ne zalazi – nego zbog banalnog finansijskog skandalčića koji je, eto, pomalo neprijatan pred izbore koji se naziru.

Fajgelj je sada, vidimo, silno nezadovoljan, čak i sopstvenom strankom, a još više naprednjacima, koji da su, eto, izneverili svoje birače i prirodne ideološke saveznike sa „patriotske“ desnice tako što su se okrenuli mrskoj Evropi i još mrskijoj Americi, a u kulturnoj politici omogućili povratak nečega što vispreni A. F. naziva „žuti kartel“. Pretpostavljam da su Vučić Aleksandra oblila tri sloja hladnog znoja kad je video da se jedan Fajgelj razočarao u njega.

Sve ovo ovde notiram tek kao simptom jednog mnogo šireg problema. Zapravo, relevantno pitanje glasi: nije li za svaku pohvalu politika na koju se neko kao Fajgelj toliko ljuti? Nije li ono što je za Fajgelja loše, za nekoga ko misli suprotno od njega dobro? Logika nam govori da je po svoj prilici tako ili barem slično, ali dugačak je ovde put od logike do istine. Najpre, da li je sve to uopšte istina?

Ni na ovo pitanje odgovor ne može biti jednoznačan. S jedne strane, ima takvih poteza, onih koji „unormaljuju“ stanje koje je u jednom momentu opako zaličilo na najgore iz devedesetih. I to nije baš toliko nova stvar, dešava se na mahove još otkad je onaj Poslastičar otpušten iz državnog kulturministarstva. Teško je, dakle, ne odobravati povratak uredničke ekipe koja je od Službenog glasnika napravila velikog izdavača, ili imenovanje uglednog pisca Lasla Blaškovića za upravnika Narodne biblioteke Srbije, ili, uostalom, dolazak uglednog novinara Dragana Bujoševića na čelo RTS – naročito kad se setimo ko je sve mogao i hteo da zasedne u tu fotelju… Međutim, primećujete li jedan neobičan, takoreći paranormalan fenomen? Sve navedeno i tome slično dešava se u Beogradu – ne Beogradu kao gradu, nego kao središtu i „izlogu“ države. Sve se dešava na „top“ nivou, i u potpunosti odgovara nesumnjivoj želji Vučićevog režima da se, pre svega prema EU inostranstvu, prikaže kao otvoren, demokratski, vrednosno „proevropski“, onaj koji odavno nema nikakve supstancijalne veze sa ličnom ružnom radikalskom prošlošću njegovih nosilaca.

A šta se, dakle, istovremeno dešava u Vojvodini? Smenjenog Prvofajgelja farsično odmenjuje Drugofajgelj, a novosadski i pokrajinski naprednjaci redovno zagađuju javni prostor proizvodeći „patriotsku“ histeriju na najneverovatnije moguće teme, sada, evo, i oko osnivanja VANUK, koja institucionalno nasleđuje VANU, a u čije se postojanje i finansiranje na bizaran način umešao Ustavni sud. Ili je ipak bizaran sam ustav, koji taj sud tumači i brani?

Naprednjaci će, dakle, na nivou države sklapati i neku vrstu parcijalnih „strateških savezništava“ sa levo-liberalnom i građanskom intelektualnom elitom (to jest, pojedincima iz nje), grebući se o „veberovske“ ili neke druge vrednosti koje sadašnjem Vučiću zvuče seksi, što sve skupa teško da je više od površnog paraderstva, ali ipak može kolateralno da donese i poneku dobru stvar (ili bar da ublaži štetu i bruku koju proizvode „tradicionalni“ naprednjački kadrovi, provincijalne zamlate bez imena i dela), ali će, čim se pređu Sava i Dunav, ti isti naprednjaci ostati čvrsto ušančeni na jedva nešto malo retorički ublaženim radikalskim pozicijama, dan-danas tretirajući Vojvodinu kao neku vrstu nepouzdane poluokupirane teritorije koju treba držati pod knutom – između ostalog i kulturno-medijskom – arhaičnog etnopatriotizma i tvrdog državnog centralizma. Zanimljiva je ta isfabrikovana shizofrenija, i ni najmanje slučajna.

Kad smo već kod VANUK, ne mogu da odolim a da ne demonstriram mehanizam delovanja nacionalističke duhovne bede, licemerja i dubinskog nitkovluka. Lično ne marim ni za kakve akademije kao „stecišta naše pameti“, bilo da su nacionalne ili regionalne, to su suštinski prevaziđene institucije koje pripadaju XIX i ranom XX veku, no to je pitanje za sebe; ako već postoje, nema iole ozbiljnog razloga da i Vojvodina nema takvu. Međutim, nacionalisti, neki od njih u blagoj desnoj opoziciji, ali većina njih direktno ili indirektno odlično konformirani s Vučićevim režimom i njegovim novosadskim i vojvođanskim strukturama, nariču kako u jednoj zemlji i u jednom narodu treba da postoji samo jedna akademija, a sve drugo da je „lomljenje integriteta države i duhovnog bića nacije“ u režiji zlih separatista etc. Pa dobro, hajde da proverimo njihovu principijelnost. Pitajte ih šta misle o činjenici postojanja Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (ANURS)? Gle čuda, nemaju baš ništa protiv nje, naprotiv! Neki su joj kanda i članovi… Ali, zar već decenijama ne postoji ANUBiH, što znači da „paralelna“ banjalučka akademija, ako je verovati upravo njihovim nazorima i kriterijumima, svojim postojanjem podriva integritet Bosne i Hercegovine? Da, ali, reći ćete vi, kao da je njima stalo do integriteta Bosne i Hercegovine, zemlje u čiji su nestanak u krvi uložili tako mnogo… Tačno, ali apsurd ide i dalje: nije li, upravo sa nacionalističko-centralističkog stanovišta, postojanje ANURS udar i na „srpsko duhovno jedinstvo“? Ne bi li jednom pravovernom Srbinu, ma gde živeo, jedna svenacionalna SANU morala biti sasvim dovoljna? Ma jok, jedna je dobra, ali je još bolje ako ih ima više… Tako se pokazuje da pravi problem sa VANU(K) nije što uopšte postoji, nego što nije puka ideološka ispostava SANU. Da jeste, ne bi im smetala… Tako to funkcioniše kod nacionalista, zaludan je onaj ko bi tu tražio tragove načelnosti i principijelnosti, ili makar logičke konsekventnosti.

Što se pokrajinski i lokalni izbori budu približavali, to će naprednjačka „rascepljenost ličnosti“ na beogradsku ušminkanu proevropskost i vojvođansko nacionalističko mahnitanje i koreogrfisanu paranoju postajati sve izraženija. Ali, koje je od ta dva janusovska lica ono „pravo“? Hajde da to kažemo ovako. Zamislite čoveka koji vam se ljubazno smeška, tapše vas drugarski po ramenu i pozdravlja vašu mamu, dok vam istovremeno veštim pokretom ruke krade novčanik. Hoćete li takvog tipa zvati dragim čovekom ili perfidnim lopovom? Kao i toliko puta do sada, Vojvodina je „ogledno dobro“ na kojem svaka politika prikazuje svoje pravo lice.

(Autonomija)