Skip to main content

TEOFIL PANČIĆ: Motanje oko kuće

Stav 24. sep 2022.
3 min čitanja

"Kad dođu po vas, obično je već kasno"

Šta je mobilizacija? Suštinski: volja i namera države da uzapti tela svojih građana za vlastite potrebe i pošalje ih, makar i protiv njihove volje i najboljeg uverenja, negde gde će biti primorani da čine nešto za šta inače uopšte nisu lično zainteresovani; u krajnjem slučaju, da ubiju i da umru. To je suština mobilizacije, sve drugo su tehnički detalji.

A biti objektom mobilizacije, biti, dakle, „mobilisan“, isto je što i ustupiti vlastiti život na veresiju, uz veoma visoku mogućnost da će ubrzo biti doveden na rub opstanka, moralnog ili fizičkog. Sve dok, a i to je veoma verovatno, ne sklizne preko tog ruba u ništavilo.

Moralno, ono iz kojeg se kući vraćaju skršeni i bivši ljudi, ili fizičko, ono iz kojeg se vraćate još samo u snove onih kojima su vas oteli.

Možda bi o ovome valjalo misliti ovih dana, dok gledate slike bežanije sa ruskih aerodroma i graničnih prelaza. Ne brinite se, neće to potrajati, jer ili Rusija više neće puštati napolje tela za koja proceni da bi joj mogla zatrebati, ili druge zemlje više neće primati one koji bi da preventivno izbegnu mobilizaciju.

A kako drukčije i da je izbegnete? Kad dođu po vas, obično je već kasno.

Nije tajna da je Putin proglasio „delimičnu“ mobilizaciju jer mu tamo dole, na terenu, ne ide baš onako kako je zamislio. Ali, mi se ne bavimo vojnom analitikom, nas ovde zanima nešto drugo.

Ima mobilizacija, opšta ili parcijalna, i jednu usputnu i od vlasti neželjenu dobru stranu, i baš zato je Putin odlagao da je primeni koliko god se moglo. Tamo gde ima mobilizacije, mnogo je teže praviti se da rat ne postoji, a i ako postoji, da se vas ne tiče i da o njemu ne morate ništa da mislite.

Sve dok se mobilizacija mota oko vaše kuće, i rat se mota oko vaše kuće, pa makar front bio i hiljadu kilometara daleko.

Mobilizacija ukida posrednike između vas i rata: suočava vas sa onim što čini vaša zemlja u vaše ime, očekujući od vas da koliko od sutra i lično uzmete učešća u tom činu.

A ono što je lično, to je i političko. Morate, zar ne, umeti da se odredite prema naravi nečega što donosi tako dalekosežne posledice po vas i po druge – a kud ćete dalekosežnije od realne mogućnosti da ubijete i da vas ubiju?

Pa, morali biste znati barem toliko da makar sebi razjasnite zašto to činite i da li je to uopšte u redu? Osim ako ste tek čovekoliki stroj za davanje i primanje metaka, u kojem slučaju ionako ništa nije važno.

Slobodan Milošević je relativno brzo shvatio da mu mobilizacija pravi isuviše problema. Nije nahvatao baš mnogo rezervista za rat u Hrvatskoj, a i to što je nahvatao – bolje da nije; za duži, teži i odvratniji bosanski rat morao se osloniti na „domaće snage“ na terenu, na izmišljanje „donjeckih i luganskih republika“ i na istovremeno držanje Srbije u blaženom miru i spokojnom neznanju. Anestezija je delovala gotovo savršeno.

Četiri godine opsade Sarajeva i svih drugih užasa udaljenih odavde samo jednu rečnu obalu Srbija je promesečarila u ravnodušnoj ćutnji na granici katatonije.

Stvarnih pobornika rata bilo je malo. Stvarnih protivnika, još manje. Većina je prosto vegetirala u brižljivo gajenom uverenju da se ništa ne događa, a i ako se baš događa tamo negde i tamo nekome, to je za nas i dalje ništa, jer mi nemamo ništa s tim.

Ta, mi smo kod kuće, u papučama, zar ne? Svaki dokaz da tome možda i nije tako odbijan je bez želje da se uopšte sasluša.

Kako je sve to, što bez konteksta zvuči kao neki parapsihološki eksperiment, uopšte bilo moguće? Verovatno pre svega zbog izostanka mobilizacije.

Po prećutnom sporazumu Miloševića i „naroda“, Srbija će (ispotiha) voditi ratove, ali Srbija neće biti u ratu; samim tim, ni rat neće biti u Srbiji.

I tako je to taljigalo do tzv. bombardovanja u proleće 1999. Njime je sporazum jednostrano prekršen. Buđenje iz katatonije bilo je bolno i traumatično, ali Milošević nije potrajao ni godinu i po nakon toga.

Naravno, Rusija nije Srbija, a Putin nije Milošević. Ali to naizgled razložno zapažanje ne znači ništa, osim razlike u veličini. A ovde ne pričamo o veličini, nego o strukturi. A struktura je iz istog kalupa izašla.

(Danas)