Beogradski mediji imaju svoje dopisnike u Novom Sadu i u drugim većim gradovima, koji izveštavaju da se, ne znam, tu i tu desilo to i to, da tu i tu ima to i to. Međutim, sve je tretirano kao jedna vrsta gotovo, kako bih rekao, komunalnog pitanja, tu nema nikakvog ozbiljnog zahvata, to se ne tretira kao nešto što će neko odavde ozbiljno promisliti o tome, pisati ozbiljne analitičke tekstove i praviti takve televizijske ili radio priloge nego se isključivo svodi na nivo izveštavanja, a ako treba da se radi nešto šire, onda ćemo mi da pošaljemo nekog čoveka iz Beograda koji, kao što vam kažem, uglavnom nema pojma ni gde je došao ni s kim razgovara, niti može za dva minuta da shvati neke stvari

Hajde da jednu stvar odmah demistifikujemo u startu – dakle ovaj… ljubazni organizatori su aproksimativno stavili ovu temu temu za moje predavanje, očekujući od mene da ću ja u međuvremenu da tu temu malo suzim i preciziram, ali kako sam ja bio u velikim poslovima svih mogućih vrsta, ja to nisam uradio, tako da je ostalo da piše „Kulturni identitet Vojvodine.
Meni se čini da bi bilo najbolje da ovaj razgovor – jer ja insistiram na razgovoru pošto ja nisam profesor, nisam predavač, ne mislim preterano dugo da držim ovo slovo jer nisam čovek teorije nego sam čovek prakse – dakle, mislim da bi trebalo osmisliti, pre svega, u kontekstu onoga što mi se čini da je jako veliki problem kada je u pitanju izveštavanje o Vojvodini, kada je u pitanju pisanje pa, ako hoćete, i mišljenje o Vojvodini, i to čak i iz same Vojvodine, dakle, kada su u pitanju vojvođanski mediji a kamoli kada su u pitanju mediji koji o Vojvodini izveštavaju, tako da kažem, spolja. Naravno, u slučaju ove zemlje, mislim pre svega, razume se, na takozvane prestoničke, beogradske medije koji često pišu o Vojvodini, očigledno ne poznavajući nikakve ili gotovo nikakve činjenice i ništa o složenoj strukturi šta uopšte Vojvodina znači – njima je Vojvodina otprilike: gulaš, paprikaš, tamburaši, razvučen način govora i tu se otprilike završava… i nedostatak pejzaža, da, kako to kažu ljudi iz brdsko-planinskih krajeva. Sad, da li smo mi uopšte, kao ljudi koji rade manje ili više u nekim vojvođanskim medijima, da li smo mi uradili dovoljno da to ne bude tako i da li mi sami razumemo, da parafraziram Rejmonda Karvera, o čemu govorimo kad govorimo o Vojvodini.
Dakle, postoji neka vrsta, kako bih rekao, neka vrsta stereotipa – stereotipi ne moraju nužno da imaju negativnu odrednicu, mogu da imaju i pozitivnu – postoji neka vrsta sterotipa o Vojvodini koji je manje ili više opšteprihvaćen i koji takođe dominira i nekim medijskim izveštavanjem o Vojvodini, promišljanjem o Vojvodini i promišljanjem vojvođanske situacije. On ide za time da u Vojvodini postoji neka multikulturalnost koja ne znamo tačno šta znači i kako se ispoljava, ali znamo da je tu negde i da se na nju podseća. Postoji jedan određeni stil života koji se donekle razlikuje od stila života u drugim delovima zemlje i postoji, samim tim, i neka politička i društvena scena koja je u neku ruku komplikovanija od one u ostatku zemlje; osim svih onih aktera koji postoje i svugde, postoje i neki specifični, da li regionalistički, da li manjinski politički subjekti, od političkih stranaka preko nevladinih organizacija, građanskih udruženja i tako dalje, a tu su,naravno, i mediji na manjinskim jezticima, kao i regionalni mediji koji donekle usložnjavaju tu sliku. Međutim, ne bih rekao, prateći veoma pozorno izveštavanje o tim specifičnostima, ne bih rekao da je bog zna šta shvaćemo o tome šta se zapravo dešava. Često ćete čuti – ja navodim primer, recimo, zato što mi je bio strašno karakterističan – pre recimo dve-tri godine, kada je bila pojačana pažnja na neke međuetničke incidente, pogotovo na severu Vojvodine, i onda se tu nešto pokrenulo, neka velika priča, sećate se, mnogo se govorilo o internacionalizaciji tog pitanja i to je onda strašno uzburkalo neke duhove u Beogradu, i onda je jedan veoma ugledni beogradski nedeljnik doneo reportažu iz Subotice i okoline.
Ja sam čitao taj tekst i bio sam potpuno fasciniran kako novinarka koja je pisala o tome nijedno ime sagovornika nije uspela pravilno da napiše, nijedno ime sela koja je spominjala nije umela pravilno da napiše, sve je pogrešno shvatila i apsolutno na najelementarnijem činjeničnom nivou je taj tekst bio potpuno skandalozan. A ponavljam, taj tekst nije objavljen u nekom tabloidu nego je objavljen u jednom uglednom listu. I to nije nikakav izuzetak. Čega je to posledica? Lako je reći – pa to je posledica te, mislim, nekakve arogancije prestoničke itd. Naravno da to jeste i to ali, s druge strane, čini mi se da ni u samoj Vojvodini nije dovoljno… da ni ljudi koji rade u medijima, kao i nekakva intelektualna, ako hoćete, infrastruktura Vojvodine, akademska struktura nije dovoljno, zapravo, nametnula jednu kompleksniju, složeniju priču o tome šta je Vojvodina, zašto su u Vojvodini neke stvari tako bitne, tako osetljive, zašto se neke stvari ne mogu raditi na taj način na koji se mogu raditi, ne znam, u Kragujevcu. Ovde se zapravo, može se reći, svodi priča na to šta mediji uopšte serviraju odavde, šta prolazi taj neki filter i ulazi u jednu sivu medijsku sliku. Zapravo se može reći da se sve svodi na ono najelementarnije, činjenično izveštavanje.
Dakle, beogradski mediji imaju svoje dopisnike u Novom Sadu i u drugim većim gradovima, koji izveštavaju da se, ne znam, tu i tu desilo to i to, da tu i tu ima to i to. Međutim, to je tretirano kao jedna vrsta gotovo, kako bih rekao, komunalnog pitanja, tu nema nikakvog ozbiljnog zahvata, to se ne tretira kao nešto što će neko odavde ozbiljno promisliti o tome, pisati ozbiljne analitičke tekstove i praviti takve telvizijske ili radio priloge nego se isključivo svodi na nivo izveštavanja, a ako treba da se radi nešto šire onda ćemo mi da pošaljemo nekog čoveka iz Beograda koji, kao što vam kažem, uglavnom nema pojma ni gde je došao ni s kim razgovara niti može za dva minuta da shvati neke stvari. To je otprilike kao ono, sećate se, za vreme onih ratova često su se naši ljudi bunili – kako sad to, dođe neko s drugog kraja sveta i sad će on za nedelju dana da pohvata sve konce; pa on ne razume ono, on ne razume ovo, pa on nije ovo uzeo u obzir, pa on nije ono uzeo u obzir – pa to se isto nama dešava, iste stvari se dešavaju kada vi pokušate, gledajući sa nekog makroplana, da se spustite na jednu mikrosredinu, da zavirite u njene specifične probleme, a da zapravo, u najboljem slučaju, čak i ako ste najdobronamerniji, sve što uspete je da negde malo zagrebete po površini i da napravite nešto što će biti, tako, možda neka senzacija od dva-tri dana, i dalje od toga zapravo neće ići. Mi imamo tu strahovito veliki problem. Dakle, prosto kao neko ko prati sve te medije, mogu reći da, ako bih sad izolovao, na primer, i mesec dana proučavao, skupljao, sistematizovao samo tekstove koji pišu u beogradskim medijima o specifičnim političkim, društvenim i ostalim problemima, fenomenima, izazovima itd. vojvođankog društva, mogao bih reći da je toga: a) jako malo, b) to je jako loše, jako površno i c) veoma često, jako pogrešno i čak, u izvesnom delu medija, i nedobronamerno intonirano.
E sad, zašto je došlo do toga da sama Vojvodina (naravno da govorim o vojvođanskoj medijskoj strukturi), kako je došlo do toga da ona ne može o samoj sebi zapravo da proizvede neku sliku koja će čak i u samoj Vojvodini biti dominantna, a kamoli da će prodirati izvan nje. Hoću da vam kažem da imam dojam da većina građana Vojvodine, kada želi da se informiše o tome šta se dešava, ipak će prevashodno gledati neke beogradske televizije i čitati neke beogradske novine; tek ako je u pitanju nešto onako krajnje lokalno, ono tako da kažem, komunalne naravi je li, onda će se tek okrenuti medijima koji su tu negde u okruženju. Kako je došlo do toga da je Vojvodina, dakle drugim rečima, postala medijska, i nesamo medijska, drugorazredna provincija. I da li je to nužno, da li je moglo da bude drugačije? I da li možda još može da bude drugačije? Meni se čini da je to, između ostalog, s jedne strane i rezultat naravi ovog društva. Srbija je, bar od kraja osamdesetih godina izrazito centralizovano društvo. Toliko centralizovano društvo kakvo je Srbija ćete retko gde naći danas u Evropi. To je zaista jedan fenomen. Vi dobro znate da ni neka lokalna samouprava ne može da kupi dve hemijske olovke a da za to ne dobije nekakvo pismeno odobrenje od nekog ministarstva iz Beograda. Dakle, s jedne strane to je rezultat te centraliztacije i centralizacije moći, a centralizacija moći je ujedno i centralizacija novca, resursa svake moguće vrste. S druge strane, mislim da je to, nekako, i posledica nekave vrste neambicioznosti i same neke vojvođanske medijske scene. Dakle, ona kao da je nekako… kao da je pristala na taj neki podređeni položaj, na to da bude neka vrsta servisa takozvanih velikih medija ili, ako pravi neki svoj medij, da onda taj medij zapravo dobacuje, onako, veoma… ima veoma kratak domet u geografskom smislu, u tiražnom smislu, u kojem god hoćete smislu, ima jedan domet koji ne prevazilazi nekakve lokalne ili, u najboljem slučaju, regionalne okvire. Dakle, ja bih vam mogao reći da postoji čak samo jedan jedini – ja se ne mogu setiti drugog – da postoji samo jedan jedini izuzetak u tom smislu, a to je potpuno paradoksalno – medijska imperija Roberta Čobana – dakle čoveka koji pravi novine hiperkomercijalne, estradne itd. koje mene lično uopšte ne zanimaju i koje ne volim da čitam, mislim potpuno je to neki drugi svet. Hoću da kažem, on je krenuo u svoju tržišnu ekspanziju ne sa namerom da bude glavni u Novom Sadu nego je krenuo sa namerom da pokori srpsko tržište, i to je u velikoj meri i uspeo. Ta njegova izdanja, ima ih već ne znam milijardu je li, zapravo su veoma… ima jedan vaoma bitan deo kolača unutar tržišta cele Republike Srbije, a bogami i nekog ex YU okruženja u nekoj meri, što je dokaz da se takve stvari ne moraju raditi samo u Beogradu, da se takve stvari mogu raditi i u Novom Sadu ili već gde god. Dakle, potrebno je usuditi se, potrebno je, naravno, imati određene kadrovske, finansijske i ne znam koje resurse ili ih, na ovaj ili onaj način, naprosto stvoriti je li, i to je jedan od mogućih načina. Znači, može se čak i od nekoga od koga ne biste možda to očekivali, i od njega možda može nešto da se nauči. Meni tu, nekako, izgleda kao da je glavni problem to što zapravo, kada jednom uđete u tu kolotečinu (a ta kolotečina traje 15-20 godina) vi ćete iz toga onda jako teško izaći, jako teško. Kažem vam, ne možete očekivati da se razume šta je to složenost i specifičnost Vojvodine ako se o tome ne piše i ne govori, ne izveštava, ne nalizira itd. na način koji će biti kompetentan, ozbiljan, utemeljen na ozbiljnom promišljanju činjenica, a istovremeno biti i na neki način grassroots, biti insajderski, tako da kažem, dakle dolaziti odavde i pisati o ovdašnjim problemima na način koji će biti razumljiv svakome ko je u stanju da prati iole složeniji tekst. Toga je zapanjujuće malo u svim medijima, uključujući i same novosadske, na tome insistiram. Zanimljivo je da ćete često biti prinuđeni da o stvarima koje se dešavaju ovde i koje se tiču svih, da ćete veće i, možda ne dovoljno dobre, ali ipak nekakve ambicioznije tekstove češće nalaziti u nekim beogradskim dnevnim novinama na primer ili, u najmanju ruku, regionalnim izdanjima beogradskih novina nego u novinama, časopisima, radio stanicama, televizijskim stanicama iz Novog Sad i drugih gradova Vojvodine.
S druge strane, čini mi se da smo možda, za razliku od nekog vremena koje ja, onako, pamtim kao klinac (a koje je, doduše, imalo neka svoja druga ograničenja, pre svega ideološke naravi, nimalo bezazlena ograničenja, da se ne zavaravamo), čini mi se da je ono što je veliki problem ovde to što je došlo do svojevrsne etničke fragmentizacije Vojvodine. To, između ostalog, znači i etničku fragmentizaciju slike o Vojvodini. Jedna je slika koju ima takozvana većina unutar Vojvodine, druga je slika koju ima većina izvan Vojvodine, treća je slika, pa onda četvrta peta, deseta, ona koju imaju manjine etničke, jezičke, pre svega one, svaka unutar nekog svog kruga koji proizvodi neke svoje reči, neka svoja značenja koja opstaju samo unutar tog kruga i koja uopšte ne prodiru napolje. Mene fascinira, pod navodnicima, dakle u negativnom smislu, još od devedesetih godina kako je moguće da, recimo, nikome nije palo na pamet ili niko nije ništa ozbiljno uradio još od devedesetih godina kada je, recimo, bio ne znam… Magyar Szó je bio tada, s obzirom na okolnosti, veoma slobodan list, mislim veoma slobodniji od listova pokrajinskih na srpskom jeziku – a dolazilo je do tih etničkih tenzija jer je, na kraju krajeva, vladao taj nekakav srpski nacionalizam kao dominantna ideološka potka samog Miloševićevog režima – kako je moguće da nikome nije palo na pamet da, na primer, pravi neku vrstu nedeljnog digesta Magyar Szóa na srpskom jeziku koji bi naprosto, dakle da ne bi dolazilo do gluvih telefona, koji bi rečnikom samih mađarskih vojvođanskih novinara, intelektualaca, pisaca, naučnika, ono što bi se reklo je li, akademika, prikazivao probleme mađarskog vojvođanskog društva na srpskom jeziku, dakle na jeziku koji je neka vrsta lingue france u ovom delu sveta (prosto, hteli mi to ili ne, to je tako). Ne! Naprosto, svako se zatvarao u neki svoj svet, u tom svetu proizvodio određena značenja, ali nije osećao potrebu ili nije video načina da bi se o tome moglo razgovarati, da pređe tu nekakvu imaginarnu granicu i da stupi u bilo koju vrstu dijaloga sa ovim drugim. Na taj način mi zapravo dolazimo do toga da je ono što zovemo identitet Vojvodine jako bitno fragmentarizovano. Mi dolazimo do toga da se pojavljuje ono što će svi načelno osuditi i svi će reći da to nije dobro – do fenomena paralelnih društava, do fenomena nekog paralelnog supostojanja, u kojem će ljudi… svako će znati samo svoj jezik, svako će ići samo u svoje kafane, svako će posećivati samo svoje koncerte ili pozorišne predstave, naprosto, ljudi jednostavno više neće živeti jedni sa drugima nego će živeti svako u svom getu. Ako tako bude, a na dobrom smo putu da tako bude, onda je besmisleno posle govoriti o vojvođanskom identitetu, onda ne postoji identitet Vojvodine, naprosto ga onda nema – onda postoji neki identiteti koji se zapravo ne dodiruju, oni tu negde prolaze jedan pored drugog, nekako tu nešto supostoje; eto, lepo je što se ne taru u nekom ružnom smislu, što se ne tuku, ali zapravo ne postoji nikakva međusobna komunikacija, a kamoli, ne daj bože, neki uticaj i nešto što će jedni od drugih preuzimati ono što onima drugima nedostaje (jer znate, nikada ne možete imati sve, uvek neko drugi zna, vidi, oseća, razume nešto što vama, naprosto, nije dato i što biste od njega mogli da saznate, prosto da uđete u jedan svet koji vam do tada možda nije bio dovoljno poznat). Mislim da je to sad, recimo, velika opasnost da ta vrsta vojvođanskog identiteta zapravo negde… e sad, da se razumemo, naravno da to ne znači da je sve što ima nekakav predznak etničkog, da ono automatski ugrožava vojvođanski identitet. Vojvođanski identitet nije nekakva apstraktna, kako da kažem, neetnička kategorija koja postoji u tako nekakvom vakuumu, u nekakvom zrakopraznom prostoru, izvan svega. Naravno da nije! Štaviše, lično se suprotstavljam toj tvrdnji zato što ona olakšava nacionalistima posao, jer onda će nacionalisti da kažu – Pa šta ti sad meni da kažeš, ja treba da budem Vojvođanin, to znači da ne smem da budem Srbin, da ne smem da budem Mađar, da ne semem da budem Slovak!- naravno da neću to da kažem! Naravno da ne! I naravno da činjenica nečije etničke pripadnosti, činjenica da neko govori svojim jezikom, da želi da razvija i ono što jeste nekakvo specifično unutar kulture jednoga jezika ili jedne određene tradicije – sve to, samo po sebi, uopšte nije sporno. Sporno je onog trenutnka kada ono postane apsolutizovano i kada ono postane razlog, opravdanje, izgovor ili nazovite to kako god hoćete, za neku vrstu implicitne ili eksplicitne separacije od drugog ili pak, što se dešava u slučaju većinskih izvesnih nacionalističih težnji, da to postane izgovor za neku vrstu gušenja i getoizovanja svake manjinske kulture – da ona već samim tim što je manjinska treba da bude krajnje marginalizovana ili da je ona čak sumnjiva, da bi bilo najbolje kada je uopšte ne bi ni bilo je li, i kad bismo svi lepo govorili srpski „da nas ceo svet razume“. Znači, to su sve prirodne posledice toga što smo zapravo, negde, čini mi se dopustili da pobedi ono što jeste tendencija od kraja osamdesetih godina. Dakle, tendencija jeste od početka da se, zapravo, taj složeni identitet Vojvodine, koji je sam po sebi – to zaista nije fraza, mada je mnogo puta izgovarano kao fraza – dakle, ono što jeste bogatstvo Vojvodine da se prikaže kao nekakav problem, da se prikaže kao nešto što ljudima otežava život, nešto što ljudima komplikuje život, nešto što sad tu… znate, to zlo seme mene potpuno zapanjuje, i do koje mere to zna da ide. Verovatno bar jedan deo vas zna da ima jedan bend u Subotici koji peva jednu pesmu „Tešik“ – e sad, objašnjava dečko, lider tog benda da je sad, kao, problem što njemu prodavačice prvo kažu „tešik“, a onda mu kažu „izvolite“. Ja celog života odlazim u Suboticu i nikada nisam shvatio da to može da bude problem. Međtutim, kad hoćete da nešto bude problem, vi ćete uvek naći najneverovatniji razlog da vam nešto bude problem, pa čak i to ako vam je neko, ne daj bože, rekao „tešik, izvolite“. Hoću da kažem, to su stvari koje… to su one rupe, to je ono kada vi jednom dopustite da ta vrsta namerno proizvođene preosetljivosti, da ta vrsta namerno produkovanog osećanja neke ugroženosti – a ugroženost može biti manjinska a, isto tako, može biti i većinska… (dakle, vi možete lako i većinu da ubedite da ona ima problem sa ugroženošću, to vam je kao ugroženost belaca u Americi, to se isto dešava, to su tipične rasističke teze – belci su ugroženi od crenca, od Latinoamerikanaca, od useljenika) – dakle, ne morate biti nužno manjina da bi u nekoj vašoj zajednici bila promovisana ideja ugroženosti, da ne govorim o najdrastičnijim primerima: vi ste imali, recimo, da je hitlerizam nastao na ugroženosti Nemaca u Nemačkoj, dakle Nemaca koji čine 90 i ne znam koliko odsto stanovnika Nemačke, a sad su oni ugroženi od, ne znam, par stotina hiljada Jevreja… Dakle, tu nema granica, nebo je granica.
Čini mi se da, i ovim otprilike završavam ono što mislim da je potrebno reći za neku vrstu uvoda, čini mi se da sama – ja insistiram, pre svega, na medijskoj sceni jer sam ja čovek iz medija i vi ste ljudi iz medija – mi možemo govoriti na hiljadu načina o vojvođanskom identitetu, ali mislim da je ono što nas najviše zanima ipak pre svega to – čini mi se da smo mi sami, negde, podbacili i da mi sami često ne razumemo šta nam se dešava i ne promišljamo to na ozbiljan način. Ako mi to ne promišljamo, i ako mi to promišljenjem ne umemo, nećemo ili ne možemo da stavimo na papir, pred kamere ili mikrofone, ne možemo očekivati onda ni od javnosti koja te medije troši, kako unutar vojvođanske javnosti tako i one šire, niti možemo očekivati od političkih elita, niti od bilo koga drugog da razumeju ono što ni mi sami ili ne razumemo ili ne nalazimo potrebe i načina da na jedan adekvatan način obradimo, prikažemo ljudima koji slušaju, gledaju i čitaju ono što radimo. E, ja bih toliko za ovaj uvod i molim vas da vi slobodno pitate, kažete, primetite, diskutujete ili već šta god želite. Evo izvolite.

Pitanje polaznika: Imam jedno pitanje. Mene zanima šta vi mislite koliki je uticaj migracije ljudi za vreme devedesetih iz Krajine itd, koliko je to uticalo na promenu identiteta Vojvodine i situacije danas.

Sigurno je mnogo uticalo. Kad se o tome govori, postoje dva pristupa koji su, po meni, jako opasni i kojih se treba čuvati. Jedan način je da to negirate, pa kažete – Ma ne, to nema veze, ma ništa, to ne postoji, ma koješta. To je zatvaranje očiju pred stvarnošću. Nigde, ni u jednoj zemlji ne možete očekivati da vam jedan zaista ogroman procenat ljudi u odnosu na ukupan broj stanovnika ode a drugi dođe, da se to ne odrazi na sliku tog društva, na neku kulturološku mapu, mentalnu mapu jednog prostora. Druga opasnost je da to priznate ali da to apsolutizujete na jedan negativan način koji će vas odvesti u neku vrstu rasizma pa da sad tretirate sve ljude koji su došli odnekud kao nekakve sad… e mi ovde, domaći, mi smo divni, krasni, fenomenalni a ovo su došli zli, divlji, odvratni, horde, koje su nas primitizovale, koje su sad, ono, zagadile naše gradove, svi su oni fašisti… Naravno da je i taj pristup, blago rečeno, pogrešan. Naprosto, tu stvar treba odmeriti realno. Zaista je činjenica da je na ovaj vojvođanski prostor došlo jako mnogo ljudi koji su, najblaže rečeno, veoma frustrirani bilo nekim svojim ličnim iskustvima… ljudi dolaze sa ratnih područja ili područja koja su na ovaj ili onaj način bila zahvaćena i osećala posledice ratova u devedesetim godinama. E sad, druga je stvar da li su i oni sami i koliko su i oni sami participirali u tome koliko su i oni sami, kao građani, prosto saodgovorni za to – jer, znate, ako u jednoj zemlji izbije građanski rat pa ne mogu građani te zemlje biti neodgovorni za tu činjenicu. Pa mislim, građanski rat vode građani, je li tako. Ali ajde sad to na stranu. Znači, činjenica je da je došlo jako mnogo ljudi koji su besni, frustrirani, ovo-ono, koji imaju, ako ništa drugo, neku ratnu biografiju kao neku vrstu izgovora – E ja sam patio, ja sam… sad ću ja ovde na nekome da se iskalim, šta ima ovaj meni da priča ovako, šta ima onaj onako, pa sad da uđem u nečiju kuću, i meni su uzeli kuću itd. To je problem s kojim se ovde niko ne suočava, prosto nije politički korektno da se to kaže. Nije politički korektno! To je nešto o čemu gotovo da se i ne govori jer se ljudi boje – kažem opravdano se boje ove druge krajnosti da se prema ljudima iskaže jedna vrsta, tako da kažem, rasističkog, šovinističkog odnosa – ali u tom opravdanom strahu preteruju tako što jednostavno žmure. Naravno da je to problem, i to je problem svugde u svetu. I ta vrsta jednog kvazilevičarskog, ja bih rekao, zatvaranja očiju pred problemom uvek kad-tad dođe na svoje. Daću vam jedan jednostavan primer iz tzv. velikog sveta, zapadnog: Dugo je, pre svega, nekakva liberalna i demokratska levica na Zapadu zatvarala oči pred fenomenom da u zapadne metropole dolazi jako, jako mnogo ljudi iz, recimo, zemalja u kojima vlada jedna vrsta islamskog fundamentalizma i koje su, naprosto, u jednom kulturološkom smilu, krajnje nepripremljene i krajnje čak neprijateljski se odnose prema onome što se danas na Zapadu tretira kao normalno, počevši od činjenice da žene žive slobodno, da ne moraju da pitaju oca ili brata za koga će da se udaju, s kim će da izađu, da mogu da se odevaju kako hoće, da mogu da se provode, da mogu da piju alkohol, pa do, ne znam, gay populacije i svega ostalog, što je iz njihove perspektive nešto što je krajnje neprihvatljivo. E, dugo je bilo to da se o tome ne sme pričati jer, ako spomenete tu činjenicu, vi ste odmah rasista, imate nekakva antiislamska osećanja, što je naprosto koješta. I na taj način je ta tema bila izručena na tacni desnici, ekstremnoj desnici jer je samo ekstremna desnica govorila o tim sukobima, sukobima koji su, naprosto, kulturološke prirode. To nisu sukobi što je neko crn, neko beo, neko smeđ, to su sukobi kulturološki, to su sukobi svetova, do kojih bi isto tako došlo da je bilo obrnuto. Pa zamislite vi da se milion Engleza useli u Pakistan! Ili u Srbiju, uostalom! Pa nemojte mi reći da ne bi bilo te vrste sukoba svetova. Znači, o tome se nije govorilo ništa, i onda odjednom, kada su počela sva ona čuda, pa onda 11. septembar, pa ubistvo ono u Holandiji itd. e onda su ljudi odjednom shvatili da tu nešto nije u redu, i onda su, onako nepripremljeni, često odlazili u drugu krajnost i počeli na sve muslimane da gledaju kao na nekakve potencijalne teroriste, da svako ko je Arapin ili Pakistanac da samo sanja o tome da raznese Tower Bridge u komadiće – a sve to upravo zato što nisu na jedan normalan, racionalan način bili pripremani za to da kulturno nasleđe jeste bitan deo nečijeg identiteta i da, ako neko dođe u jedan svet da živi potpuno drugačije od svega onoga što je on celog ranijeg života bio učen, da to mora na neki način mora da se, kako da kažem, mora da se prevaziđe, prosto tom čoveku treba olakšati da shvati da tu gde je došao vladaju neka druga pravila. To ne znači da treba da govorimo – Ti si zaostali, prokleti divljak koji treba sad da nauči kako se živi. To samo postiže kontraefekat, to naprosto nije u redu. Ali se mora reći – Izvini, ovo je Engleska, ovo nije Pakistan, ovde važe izvesna druga pravila a ti si dobrodošao da živiš onako kako smatraš da treba da živiš, ali da shvatiš da drugi ljudi, počevši od tvoje rođene ćerke pa do tamo nekog stranca kojeg vidiš na ulici, nisu dužni u ovom društvu, nisu dužni da slede tvoje nazore nego mogu da žive onako kako oni smatraju da treba da žive. Mislim da je takva stvar – da se vratim na naš teren je li – mislim da je takva stvar jako bitna i ovde. Znači, poštuješ svačiju frustraciju, poštuješ svačiji bol, poštuješ svačiji resantiman ali, izvinite, ovo je Vojvodina. Ovde se govori na ulici, na pijaci, u autobusu, gde god hoćeš, govori se i srpski, i slovački, i romski, i mađarski i tako dalje, i nema tog čoveka koji želi da živi u Vojvodini a koji je, kako da kažem, ovlašćen da to pravilo elementarnog civilizovanog življenja u jednom ovakvom okruženju ne priznaje. Moramo znate, pogotovo kad je to u pitanju, moramo shvatiti da ljudi često nenaju tu vrstu iskustva jer, bez obzira što ljudi na primer često dolaze iz nekih krajeva koji su sami po sebi multietnički, multikonfesionalni, kao što je to recimo Bosna i Hercegovina, ali ona nije multijezička i oni, na primer, nisu na to navikli. Sad je pitanje – ili će Vojvodina prestati da bude multijezička njima za ljubav ili će se oni navići ne tu činjenicu. Ja mislim da je mnogo bolje ovo drugo, je li. Prosto, društvo mora prvo da prizna da ima taj problem, mora sebi da prizna, bez histerije, bez podsticanja netrpeljivosti sa bilo koje strane, ali mora prvo sebi da prizna. A mi taj problem ovde sebi ne priznajemo zato što smo opterećeni jednim etno-principom: pošto je ovo Srbija, a to su Srbi, onda nema veze, onda je sve u redu. E nije u redu!. Jer, bože moj, drugo je kad dođe Pakistanac u Englesku, to je druga država i to je drugi etnos… Pa ne, mislim, nije u redu. Nije u redu jer ljudi svejedno dolaze, mogu da budu sto hiljada puta Srbi, ali dolaze iz jednog drugog konteksta, iz jedne (u nekoj meri, naravno ne sasvim) iz jedne malo drugačije kulturološke potke, i neke stvari jednostavno moraju biti na ovaj ili onaj način prevaziđene. Uostalom, pazite, nije to prvi put u Vojvodini. Znamo da su bile kolonizacije i posle I i II svetskog rata, mnogi od nas su potomci tih kolonizacija, ali to je uvek nekako gurano pod tepih. Znate šta je posledica tog guranja pod tepih? Posledica je to da ja znam, recimo, u selu u kojem je odrastao moj otac, a koje je, što bi se reklo, pola od Srba su starosedeoci a pola su doseljenici, znači i jedni i drugi su Srbi i, znači, ne postoji etnički sukob, ali u tom selu, dan-danas, znači 50 godina kasnije, postoji jedna vrsta tihe podele (nije to sad nešto, ne znam, na kom nivou, ali postoji dan-danas jedna vrsta tihe podele); dan-danas svaki lokalni stanovnik zna koja kuća je starosedelačka iliti meštanska a koja kolonistička, znači posle 50-60 godina; odrasle su generacije koje ne pamte uopšte taj stari zavičaj svojih roditelja, ali dan-danas se zna ko je ko. E pa to je upravo posledica toga što su to neki problemi koji su zvanično proglašeni nepostojećim.
Pitanje polaznika: Ja bih želeo da spomenem „Dnevnik“ na rusinskom jeziku, na drugom programu, a koji ima identične vesti kao „Dnevnik“ na srpskom jeziku. Onda je potpuno nejasno postojanje takvih vesti. Uopšte se ne bave rusinskom etničkom zajednicom. Od štampanih medija, „Ruske slovo“ ima teme koje zanimaju jedino penzionere iako je namnjen svima.

Teofil: Da, pa kod nas je to uvek, između ostalog, problem neke vrste kvantiteta. Prosto, Ruski Krstur je veće mesto, praktično isključivo rusinsko, on je neka vrsta centra i tu dolazi… pa to vam je isto kao da će, na primer, Mađari iz Novog Sada i Mađari iz Kanjiže imati… Mađar koji živi u Novom Sadu je prosto okružen inonarodnim je li, kako da kažem, zato što većina stanovnika Novog Sada nisu Mađari, a Mađar koji živi u Kanjiži je u okruženju koje je mađarsko i, prosto, neće imati toliko kontakta sa, sa… to je nešto što samo po sebi je prosto jedna prirodna datost nečijeg življenja u jednom mikrookruženju i ono ne mora da bude negativno, ne mora da bude ništa sporno.

Komentar polaznika: Ali, u pitanju je zatvorenosti sredine!

Teofil: Pa kažem, to je jedna vrsta, to je isto jedan fenomen koji nije specifičan samo za naše krajeve, znači jedna vrsta samozatvaranja manjinskih zajednica koje, u jednom trenutku, prosto oponašaju taj jedan princip većine. I kao što se većina zatvara u neke svoje ekskluzivne granice, tako i oni, iz neke vrste osenjanja, možda, da je njihov identitet više na udaru, samim tim što su manjina, na neki način pokušavaju da se zatvore u taj jedan svoj svet.
A što se tiče toga, što navodiš primere medija na rusinskom jeziku, to je ovde veliki problem. Pre svega, da se razumemo, to rade i mediji na srpskom jeziku – oni prepisuju agencijske vesti, pa onda agencijske vesti postaju vesti državne televizije, pa onda se prepisuju te vesti s državne televizije i na kraju dolazimo do jednog zatvorenog kruga. Tako je najlakše, je li… a kad imate da se to prenosi na druge jezike, onda se zaista postavlja objektivno pitanje da li tamo rade novinari (jer novinar je onaj ko proizvodi vesti a ne onaj ume da ih prenese je li) ili tamo rede ljudi koji su naprosto neka tehnička lica pa ono… prevodioci, znate – prevedu sa srpskog na rusinski vest i puste je tako. Pa onda ako je tako, dajte da to tako i definišemo i da kažemo da nam onda ne trebaju programi na jezicima manjina, osim u onom elementarno-tehničkom smislu

Pitanje polaznika: Ja bih da se zadržimo na tim problemima. Tamo (Ruski Krstur) sam išla u školu četiri godine i ono što sam primetila je da neki ljudi uopšte neće, odbijaju da nauče srpski. OK; liberalno u kući pričaj kako hoćeš i u svom selu pričaj kako hoćeš, ali kako ćeš ti, ako ikad odeš na fakultet gde nema Rusina, na primer da studiraš hemiju? Slično se dešava i u Subotici? Neki ljudi, pogotovo omladina i pogovoto mnogo stariji ljudi odbijaju, neće da nauče jezik. (Teofil je pita koji jezik osim srpskog govori i ona kaže rusinski). OK, ne moraju da ga pričaju, ali neka ga znaju.

Dakle, ovo je pitanje razumevanja nekih vrednosti, elementarnih vrednosti. Ti si rekla – i to je zapravo ključ spora – srpski jezik je službeni i šta ko tu ima da… Srpski jezik je službeni na nivou države. Na nivou Subotice, službeni je i mađarski. Prema tome, da ti tražiš posao u Leskovcu, niko te ne bi pitao da li znaš i mađarski, ali ti ne tražiš posao u Leskovcu nego ga tražiš u Subotici. Znači, molim lepo, to je isto kao što ti ne treba znanje srpskog ako tražiš posao u Krakovu jer u Krakovu, naprosto, nema baš nekog preteranog razloga da znaš srpski. Međutim, na primer u Beogradu, moraš da znaš srpski, a isto tako bi bio red u Subotici da znaš srpski i mađarski jer je to nešto… otrpilike polovina stanovnika govori srpski ili hrvatski i polovina govori mađarski, i sasvim je logično da, ako radiš neki posao koji se radi sa strankama, sa mušterijama, naprosto sa ljudima, komuniciraš – jer ne verujem da slažeš nekakve elemente za nekakvu igračku da bi te neko pitao koji jezik govoriš – ali ako radiš jedan posoa koji podrazumeva direktnu komunikaciju sa ljudima, to je elementarni, ako ništa drugo, ekonomski interes, nije to stvar nekakve visoke politike – dakle, ekonomski interes poslodavca, svakog poslodavca, bilo da je u pitanju država, lokalna samouprava ili je u pitanju privatnik koji ne znam šta radi, nije važno. Elementarni interes poslodavca je da njegov radnik ili radnica govori oba jezika koji su ne samo u službenoj nego i u delatnoj upotrebi na tom konkretnom području. To što ti misliš da si diskriminisana time što ti neko traži znanje tog jezika, to je samo posledica toga što ti nisi raščistila te pojmove nego ti jednostavno polaziš od toga – Ja živeti u državi Srbiji i pošto ja živeti u državi Srbiji, meni biti dovoljno znati srpski jezik!

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Teofil Pančić je novinski pisac, kolumnista nedeljnika „Vreme“.