Radikali su, dakle, izgubili Novi Sad, i potučeni su u Vojvodini; za utehu, kanda će imati Beograd i celu Srbiju… Koštuničari takođe: severno od Dunava i Save – sve u paketu s Veljom – kreću se oko nivoa statističke greške, ali će im zato Ivica Od Milošte Gljivica i društvo kao kompenzaciju pokloniti Beograd, a potom i ceo Pašaluk pride… Vojvođani će kanda s krova Banovine nervozno pljuckati ka jugu odmahujući glavom i govoreći „e, svašta“; to ih, međutim, neće sačuvati od učinaka neke nove košave sa Dunava.
Tako izgleda dijalektika dobitništva i gubitništva u ovoj zemlji, i cenu ovog bizarnog zapletaja tek ćemo svi platiti. A neće biti niska, ako se u poslednjem trenutku ne zgodi kakav preokret, makar u vidu „neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“. No, o tome ćemo imati još i odviše vremena da dumamo. Možda je zato uputnije sada se skoncentrisati na „severnjačku utehu“.
To što su radikali i narodnjaci na pokrajinskim izborima prošli kao što bi ono američko filmsko svinjče Bejb prošlo na turneji po Iranu posve je prirodno, jer vojvođanski „politički narod“ (dakle, birači) u većini zna i razume da se, sa njihovom prevlašću, sam smisao bilo kakvih vojvođanskih institucija ukida: one onda ne mogu biti drugo doli posve prazna ljuštura, kao tokom devedesetih, u vreme dok su Banovinom gazdovali drug Smiljanić od Apatina i slični miloševićevski lumeni. Doduše, cinik će reći da ni ova sadašnja omnibus-Vojvodina, ni riba ni devojka, nije institucionalno i „nadležnosno“ baš ne znam koliko bolje utemeljena, i to zapažanje nije baš bez neke, ali ipak: simbolička i psihološka (da sad ne idemo dalje od toga) vrednost demokratskih vojvođanskih institucija najbolje se shvata ako zamislite mogućnost da sasvim nestanu, ili da se promene (i splasnu) do neprepoznatljivosti. Zato je prosečni Vojvođanin mnogo veći autonomista kada glasa za pokrajinsku skupštinu nego za druge nivoe vlasti: ta, gde će ako tu neće?! I ako to mesto treba da bude tek replika – a ne korektiv, pa po potrebi i oponent – državnog Centra Moći, pa onda lepo ponesite celu Banovinu na krkače, pa na Slaviju, da popunite „Mitićevu rupu“!
Okej, Pokrajina je iz mnogih razloga neosvojiva tvrđava za „snage haosa i bezumlja“, ali šta ćemo s Novim Sadom? Nije li glavni grad Vojvodine pokazao i dokazao opasnu nerezistentnost na radikalski virus, kako tokom devedesetih, tako i u novom milenijumu? O, da, pokazao je. Pa, šta se promenilo? Ništa, osim onoga što će možda morati da se promeni i u celoj Srbiji da bi znatna većina progledala: isprazne larmadžije dobile su vlast, a sa njom i odgovornost. I, kako je to izgledalo? Hm, zavisi iz čijeg ugla se posmatra. Sa njihove tačke gledišta, bilo je ludo i nezaboravno: bančenja, terevenke, behatonisanja, saobraćajna MAS-akriranja, paragrađevinska orgijanja, termitski masovno zapošljavanje šurnjaja, pašenoga, zaova, bratučeda i ostalih stričevića na virtuelna, a dobro plaćena radna mesta o sveopštem trošku… Sa stanovišta ostalih, bilo je ravno elementarnoj nepogodi, a ne smem ni da zamislim kako bi tek bilo da im se Maja G. nije odmetnula, što ih je umelo gdegde pomalo omesti i prikočiti. Ne, dakako, ne radi se o tome da su radikali u Novom Sadu izmislili lopovluk, nepotizam i slična iskušenja smrtnika: radi se o tome da u tome nisu imali ni mere, ni stida, ni stila. I da su se dosledno čuvali toga da, makar uzgred, makar kolateralno, makar greškom, učine i ponešto trajno korisno i dobro za Novi Sad, po čemu bi ih možda neko takođe pamtio. Osim ako neko ne misli da im treba biti zahvalan na onom fontanolikom čudu u Katoličkoj porti, ili na tome što su podmašili onog nadobudnog krčedinskog preduzetnika da na nekoj livadi u bližoj okolini Novog Sada izgradi nekakav trajno prizemljeni NLO i nazove ga, o urnebesa, „Međumesna autobuska stanica“. Ono, mislim, jeste međumesna: sa nje možete otputovati čak i u Novi Sad! Mada se ne preporučuje, predug je put.
Tako je došlo do toga da su i mnogi „tradicionalni radikalski glasači“ doživeli nekakvo profano prosvetljenje: vidi, vidi, izgleda da ipak nije najpametniji, najsposobniji i najpošteniji onaj ko je najgrlatiji! Pak su se onda hrabriji među njima odvažili da glasaju za neku normalniju opciju (pa makar to bila i „Naša Maja“, kao tranzicioni oblik od plemenskog i pretpolitičkog ka građanskom i političkom glasanju), a oni slabunjaviji su za opšti interes učinili makar toliko da su ostali kod kuće. Hvala im i na tome, od koga je, sjajno je. Evo, u drugom krugu Pokrajinskih, samo se g. Zigor provukao, i to – zna vragolan da suza nema đe no na oko! – u jedinici Veternik-Futog, notornoj po političkoj suptilnosti skandinavskog tipa. Kako sam teško zlopamtilo, predložio bih da Futožani i Veterničani budu kažnjeni time da Milorad Mirčić sledeće četiri godine svake večeri njihovoj deci čita bajku za laku noć. Avaj, zašto deci, nisu ona ništa kriva, ona još ne glasaju?! E, baš zato: da nauče na vreme.

www.magazinvojvodina.com