Bosanskohercegovački režiseri Jasmila Žbanić i Haris Pašović napisali su direktorima Kanskog filmskog festivala 23. maja da su zbunjeni “duplim standardima“ manifestacije koja se odriče fašističkih opaski danskog režisera Larsa fon Trira, ali ne i od onih koji „podržavaju ratne zločince, uključujući i Emira Kusturicu”.
Četiri dana ranije je Kusturica dobio nagradu Zadužbine Branko Ćopić za „Smrt je neprovjerena glasina“ – „najbolje prozno ostvarenje“ 2010. Za SANU je Kusturica šampion bokserske „papir kategorije“ zbog „značajnog doprinosa bogatoj tradiciji srpske memoarske literature od vremena Simeona Piščevića i prote Mateje do memoarskih zapisa Miloša Crnjanskog i Ive Andrića“.
Piščević, rođen 1731. profesionalni vojnik sa 17 godina, kao 22- godišnjak je emigrirao u Rusiju. Odanom poslužitelju carski dvor je poklonio nekoliko sela sa oko hiljadu duša. U Mogiljevskoj guberniji pod stare dane kavaljer Ordena sv. Đorđa i spahija je napisao po sećanju „Knjigu o naciji srpskoj“.
Kusturici i Piščeviću zajednička je borbena gotovost. Kusturica je zahvaljujući porodičnim vezama kao 17-godišnjak pucketao u partizanskom filmu „Valter brani Sarajevo“ Hajrudina Krvavca.
U Upravnom odboru Ćopićeve zadužbine su akademici Svetozar Koljević (predsednik), Matija Bećković, Milosav Tešić, Dušan Kovačević i Nada Milošević Đorđević, stručna za narodnu književnost.

Bosančenje Srbije

Kusturica je naslov nagrađene autobiografije pripisao ocu: „Rečenicu je izgovorio da bi me umirio kada sam kao jako mali video mrtvog čoveka, rekavši – Smrt je sine, neprovjerena glasina“.
Marko Vešović, koji se u Sarajevo zaputio iz Crne Gore na studije, doktorirao je i ostao u Sarajevu. Zbirku ratnih epizoda koje je objavljivao od 1992. nazvao je „Smrt je majstor iz Srbije“, kao što je Pol Selan, Jevrejin, ovekovečio Hitlera stihom „Smrt je majstor iz Nemačke“.
Književnik Vešović se seća kako Koljević „govori o ljudima koji se ’ponašaju kao da je smrt neproverena glasina’. I Rajka Petrova Noga, velikog pamtišu tuđih duhovitosti – satima ti je mogao pričati gde je kad šta kazao Bećković – čuo sam upotrebljavati Koljevićevu duhovitost“.
Banjalučanin Koljević je do 1992. bio profesor Filosofskog fakulteta u Sarajevu gde je uzeo Orden rada sa zlatnim vijencem, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvijezdom i Šestoaprilsku nagradu. Nakon toga je prebegao na Filosofski fakultet u Novom Sadu i u članstvo Akademije nauka i umjetnosti RS.
Član žirija Dušan Kovačević rođen u selu Mrđenovac u FNRJ, član je Krunskog saveta lažnog cara Aleksandra Karađorđevića, živi u vili na Topčiderskom brdu, izgrađene na mestu prizemljuše srušene 1997. godine u kojoj je živela i umrla Isidora Sekulić. Spomen-soba prve žene akademika u Srbiji je danas u podrumu Univerzitetske biblioteke. Kovačević je scenarista Kusturičinog filma “Podzemlje”.
U kulturnjačkom naporu da stvori „veliku Bosnu“ koja iskupljuje „veliku Srbiju“, Beograd je u aprilu Kusturici za istu autobiografiju uručio nagradu novoosnovane beogradske Zadužbine Momčilo Momo Kapor. Sretni dobitnik je bio izuzetno srećan što će „knjiga biti prevedena na sve srpske jezike“.
Kao da je Kusturičina Srbija Parnas na kome logoruju svesrpske muze, a ne 20. vekovna uveličana maketa Ćele kule iz 19. veka.
Žiri za Kusturicu su činili R. P. Nogo, Jovan Delić, funkcioner fonda „Bogorodica trojeručica“, i Branko Stojanović. Troruka devica sa detetom je zaštitnica srpskih pesnika.

Bećković prvi na udaru monstruma

Nakazna muza je prvog nagradila Bećkovića 2001. sa 3.000 dolara. Bećković je predsednik Upravnog odbora i Kaporove zadužbine. Predsednik žirija Nogo je rođen u istoj bosanskoj opštini kao i Ratko Mladić. U Beogradu su se ponovo našli kao sugrađani. Nogo je diplomirao u Sarajevu, a član je Akademije nauka i umjetnosti i Senata RS. Inspirativne su besmrtnika Noga zbirke pesama: “Rodila me tetka koza” i “Koliba s tetka kozom”.
Kapor, takođe Sarajlija, doselio se kao student u Beograd. Skrasio se kao član Senata i Akademije nauka i umjetnosti RS.
Donizada, kćerka Zuke Džumhura tužila je 1999. Kapora jer je u izdanju „Zelene čoje Montenegra“ koje je objavljeno posle smrti Džumhura Kapor potpisan kao jedini autor.
Kad je Kusturici dodavao Kaporovu nagradu, Bećković je naglasio da nagrada „još nije kompromitovana“.
Portal Hello! objavio je zimus četiri komentara o Kusturičinoj autobiografiji: „Radic slavica baba unuke Dunje“ kaže: „uverena sam da je Vas otac bio dalekovidi genije od koga ste Vi nasledili nesto od tih osobina“, a Goran – „Nikada nisam procitao ni jednu knjigu, nemam ni nameru ali ovu moram pa sta bude“.
Od prošle godine prodato je 112.000 primeraka „Smrti“. Knjiga je pojeftinila za 15 odsto, a besplatno se može skinuti sa portala Baneprevoz.
U februaru je Klub privrednih novinara Srbije dodelio Kusturici nagradu za stvaraoca koji je obeležio deceniju. Kusturica se pitao šta će on među privrednicima. Istim udarcem nagrađen je i predsednik RS Milorad Dodik.
Beogradsku Ćopićevu zadužbinu osnovala je njegova supruga. Druga fondacija „Branko Ćopić“ je u Banjaluci.
Ćopić je rođen u selu Hašanima u Bosanskoj krajini, tada Austro-Ugarska. Ubio se u Beogradu, SFRJ, skokom sa mosta drugog Branka, takođe pesnika. Bio je prvoborac, kao i njegov prijatelj i kum, takođe književnik Skender Kulenović. I Džumhur i Kapor su decenijama bili nerazdruživi.
Ćopićev stan od 150 kvadrata u centru Beograda nasledila je SANU. Bećković bi da stan koristi RS.
Osim stana, Akademija je nasledila pare Ćopićevih. Biblioteka sa oko 4.000 knjiga i nekoliko Ćopićevih portreta, slike Peđe Milosavljevića, Safeta Zeca, Lazara Vujaklije prenete su u njegovu sobu-legat u SANU, iako je pisac hteo da stan bude muzej. Nagradu „Branko Ćopić“ čine plakete u kožnom povezu i 1.000 evra.

Okrenuti ćurak istorije

Pre tri godine je nagradu „Branko Ćopić“ dobio Vladimir Kecmanović za roman „Feliks“.
Nagradu je dosudio isti žiri kao Kusturičin. I Kusturica i Kecmanović su Sarajlije. Kecmanović je u Beograd izbegao sa ocem, članom Predsjedništva Bosne i Hercegovine u ime srpskog naroda do jula 1992. godine, rektorom Univerziteta u Sarajevu i predsednikom Saveza reformskih snaga Ante Markovića za BiH. Tata je sada član Senata RS.
„Kecmanovićev roman ’Top je bio vreo’ je u najmanju ruku problematična ideološka tvorevina koja relativizuje opšteprihvaćenu poziciju žrtve što, bez svake istorijske sumnje, pripada građanima Sarajeva koji su istrpeli zversko bombardovanje. Međutim, ni to ne bi bilo strašno da je knjigu napisao neko ko je preživeo opsadu ili da ovakav ideološki sklop romana ne ide na ruku establišmentu u Srbiji, kome ne bi trebalo pružiti pravo da se naslađuje nad nečim za šta snosi ne malu krivicu… Ukinuvši pripovedaču, detetu koje je izgubilo roditelje u granatiranju, tokom većeg dela romana mogućnost govora (dok se ne dokopa srpske teritorije, sic! ), Kecmanović je pokušao da progovori njegovim očima i ušima, ali se utisak nezainteresovanosti pripovedača gubi kad se ima u vidu da se u stvari radi o sećanjima, a ne o neposrednom proživljavanju… Svi mogući klišei odrastanja u velikim gradovima širom Balkana koje su koristili i Kusturica… prisutni su i u Kecmanovićevom romanu ’Feliks’…. Ono odaje utisak upućenosti ka jednom cilju – relativizaciji istorijskih činjenica u vezi s opsadom Sarajeva… Nažalost, teško da bi se moglo reći da je ’Top je bio vreo’ dobar roman“, napisao je Vladimir Arsenić, kritičar „Danasa“.
„Roman koji nije dobar“ dobio je „Meša Selimović“ i ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Kecmanović ne bi dozvolio sarajevskim glumcima da igraju u filmu po njegovom scenariju, govori o „superiornosti beogradskih glumaca“ i kaže da „Sarajevo još uvek nije došlo na civilizacijski nivo neophodan da bi ljudi koji žive u njemu mogli da funkcionišu kao samostalne individue“.
Kao Mafija, zločinački sindikat koji je organizovan u 19. veku na Siciliji i kolonija slavnih bosanskih doseljenika u Srbiju ima zajedničku organizacionu strukturu, kodeks ponašanja i sistem vrednosti. Pravo da budu članovi mafije – „Naše stvari“ (Cosa Nostra) imaju samo Sicilijanci. Mafija sebe opisuje kao „časno društvo“, a mafijaši se međusobno oslovljavaju sa „častan“ ili „poštovan“ čovek. Svaka mafijaška grupa – „klan“ ili „familija“ čiji članovi ne moraju biti u krvnom srodstvu, suverena je na svojoj teritoriji. „Malo Sarajevo“ je u Beogradu, „mala Sicilija“ je u Kaliforniji, a Srbi u SAD su „Čikago bojs“

(Autonomija)