Srbija je 2009. godine dobila Zakon o zabrani upotrebe neonacističkih i fašističkih obeležja. U Hrvatskoj je prekršajni zakon koji reguliše ovakve pojave nedavno promenjen, pa bi sada pozdrav „Za dom spremni“ mogao da bude sankcionisan i sa 4.000 evra. U Bosni i Hercegovini nema zakona o zabrani fašističkih udruženja, obeležja, simbola.

Bez obzira na to ima li adekvatnih zakona ili ne, uvek postoje načini za kažnjavanje počinilaca, ali da li će se to dogoditi pre svega zavisi od političara, policije, sudova i njihove volje da se fašizam suzbije, a počinioci kazne, saglasni su gosti emisije Crvena linija televizije N1.

Izmenama prekršajnog zakona u Hrvatskoj povećane su kazne, pa bi svaki pozdrav „Za dom spremni“ mogao da košta onog ko ga izgovori čak i 4.000 evra.

„Kazne jesu povećane za 15, 30 odsto, ali zakon suštinski nije promenjen. Izmene zakona su Plenkovićev ustupak koalicionim partnerima i ne samo njima. Mogu reći da je to jedna vin-vin situacija za manjine, desnu opoziciju, predstvanike vlade, ali i predstavnike leve opozicije. Svako je dobio svojih pet minuta slave, jer je nešto promenjeno, a u suštini se ništa nije promenilo“, objašnjava Arsen Bauk, poslanik SDP -a u Saboru Hrvatske.

Naime, Bauk kaže da je u suštini samo visina kazni povećana, ali da je, kao i do sada, i dalje upitno da li će policija prijavljivati ovakve prekršaje, kao i ko će i kako tumačiti i na kraju suditi i izricati kazne za to delo.

„Za dom spremni“ je kamen temeljac govora mržnje u Hrvatskoj. To je seme govora mržnje. Nazivajući ga starim hrvatskim pozdravom taj se govor mržnje relativizuje. Čak je predsednik vlade 2016. godine u Jasenovcu rekao da je „Za dom spremni“ tako se to ralativizuje“, kaže Bauk, koji smatra da čak i ako neko bude kažnjen visokom novčanom kaznom, može se reći da jednostavno nije imao sreće.

Zakon o zabrani upotrebe neonacističkih i fašističkih obeležja u Srbiji predviđa novčane kazna od milion dinara za pravna, i 50 hiljada za fiička lica. Uprkos zakonu, na ulicama Beograda se obeležava godišnjica smrti Milana Nedića, a fašistički simboli često se nalaze u slobodnoj prodaji.

„U Srbiji postoje dve realnosti, ono što vidimo i ono što se građanima servira kao realnost. Sve zavisi od toga kako izvršna vlast prikazuje realnost. Mi smo izjednačili četnički pokret formalno sa partizanskim, pa oni koji su izgubili rat se sada ponašaju kao pobednici. Kako će onda suditi sudije ako kažete da je u 2021. godini izrečena je samo jedna kazna“, objašnjava Aleksandar Olenik, poslanik u Skupštini Srbije.

U Srbiji nema inicijative u političkim krugovima o ovakvim pitanjima, objašnjava Olenik.

„To nije popularno. Ni među poslanicima ni među građanima. U Skupštini se govori samo ono što može da donese glasove, bez obzira da li je to dobro ili ne. Kad god se pomene Ravnogorski pokret, reaguju desničarske stranke i dolazi do istorijskog političkog sukoba. Imamo izvršnu vlast koja samo želi da bude na vlasti i ako računaju na glasove desničara onda će dozvoliti ovo, ako su u pitanju levičari onda i nešto njihovo, jer im je to korisno. Da su uvek za sve, bez ideologije, bez zaštite opšteg interesa, cilja, države. Razmišljaju samo matematički kako da se pokrije što veći spektrar političkih ideja, pripadnika, ljudi kako bi to mogli da naplate na nekim izborima“, kaže Olenik i zaključuje da u Srbiji postoji nedostatak hrabrosti da se nametnu teme koje su ozbiljne, a ne samo one koje donose poene.

U Bosni i Hercegovini nema zakona o zabrani fašističkih udruženja, ali to nije ključni problem, kaže Lejla Brčić, bivša ministarka pravde u Kantonu Sarajevo.

„Najvažniji su sudovi. Ako pogledate krivični zakon BiH, ali i Međunarodnu konvenciju o ukidanju svakog oblika diskriminacije videćete da ima dovoljno alata da se zabrani delovanje udruženja i pojedinaca koji promovišu fašističke ideologije. To je slučaj i u Hrvatskoj. Međunarodni sud za ljudska prava je potvrdio presude hrvatskih sudova da zabrana pozdrava „Za dom spremni“ nije ukidanje slobode govora. Na sudovima je ključna odgovornost. Jačanje Vladavine prava kroz sudsku vlast. Zakon je slovo na papiru sve dok ne postoji volja da se primenjuje“, objašnjava Lejla Brčić.

Politika je ta koja odlučuje o svemu, saglasni su sagovornici Crvene linije i smatraju da u pravnim sistemima sve tri države postoje načini da se procesuiraju ovakva dela, ali ključni problem je neprocesuiranje ili sporadično procesuiranje. I zato imamo takve stvari da u Sarajevu škola nosi ime Mustafa Busuladžić, da se u Hrvatskoj „Za dom spremni“ tumači na više načina, a u Srbiji obeležava godišnjca smrti Nedića.

Međutim, uprkos mnogobrojnim inicijativama u sve tri zemlje da se fašizam kao takav jasno prepoznaje u zakonima, pa čak uđe u krivične zakone, to se do danas nije desilo, zaključuju sagovornici Crvene linije.

Evropski parlament je doneo rezoluciju o porastu neofašističkog nasilja u Evropi, jer su širom sveta ojačali ovi pokreti.

„Zato svi moramo biti glasniji u borbi protiv fašizma, moramo podizati svest i terati one čiji je to posao da sankcionišu sve oblike fašizma jer samo na takav način možemo da se borimo“, poručuje Lejla Brčić.

„Mi kao roditelji trebalo bi da presudno utičemo na našu decu, da ih učimo i od toga zavisi kakva će nam budućnost biti, a onda da škola, tužilaštvo pa sud postanu korektivni faktor. Ako obrnemo situaciju onda smo tu gde smo. Ljudi koji podržavaju antifašizam u Srbiji su na žalost u manjini“, zaključuje Olenik.

(N1, foto: NDNV)