Veterani iz ratova koji su se devedesetih godina prošlog veka vodili na prostoru bivše SFRJ, i kada su nevini od bilo kakvih ratnih zločina, u Srbiji su na samoj margini i društvo i država kao da ih se stide.

I dan-danas veoma je malo bilo kakvog organizovanog medicinskog pristupa posledicama s kojima se suočavaju veterani, a koje se ogledaju kroz psihičke probleme, alkoholizam, narkomaniju, nasilje u porodici i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), poznatiji i kao „vijetnamski sindrom”. 

Premalo organizovanog rada sa veteranima

Ljudevit Kolar, veteran sa vukovarskog ratišta 1991. godine, za Dojče vele kaže da je medicinsku pomoć zatražio odmah nakon povratka sa ratišta i da je imao sreću jer je sreo odličnu lekarku, koja je, kao jedna od retkih, bila posvećena radu sa ratnim veteranima. Međutim, kada je ona umrla, i on je bio prepušten „uobičajenim terapijama”. 

„Doktorica radi jedan dan u nedelji na odeljenju. Ima dva sata, a za ta dva sata treba da primi 15 pacijenata. Ako uleti neko preko reda, ko uspe da otme vreme, za ove ostale ostane tek toliko vremena da uđu u ordinaciju i izađu. Bukvalno tako”, priča Kolar. 

On od 2006. godine radi u novosadskom Centru za ratnu traumu kao voditelj radionica sa veteranima. Taj centar jedna je od veoma retkih specijalizovanih organizacija koje se bave suočavanjem sa ratnim traumama, a zatim i konstruktivnom primenom dobijenih iskustava za ublažavanje psihičkih posledica ratova na pojedinca, porodicu i društvo, a samim tim i na izgradnju održivog mira.

Kako se izboriti protiv „pucanja”?

Ljudevit Kolar priča da se u grupama za podršku veteranima radi na tome da ne dođe do njihovog „pucanja”, odnosno „sagorevanja”.

„Vidite ovako: kada imate veteransku grupu, u početku svako priča svoje negativno, teško ratno iskustvo. I kada vi, pored onoga svoga što imate, slušate i ostale, onda u tom trenutku, pored svoga tereta, vi preuzimate i tuđe terete. I to se gomila… Svaki taj razgovor tebe vraća nazad… Ti čuješ njegovu priču, ali tog trenutka ti zapravo vidiš
svoju priču…”, navodi Kolar. 

Ratni veterani i njihove porodice veoma retko su spremne da sebi i okolini priznaju da imaju problem sa traumama. Pre svega, jer se o posledicama ratova veoma retko piše i govori.

“Vi u štampi veterane imate samo kada pobiju neke ljude. Sada više nije interesantno ni ako ubiju dvoje-troje ljudi, sada već treba da ih pobije deset da bi izašli u novinama. Uglavnom, veterani izlaze u crnoj hronici”, ogorčen navodi Kolar.
 
Srbija nije učestvovala u ratovima

Ljudevit Kolar, koji ima dijagnostifikovan PTSP, i dan-danas se tuži sa državom Srbijom koja ne želi da mu prizna učešće u ratu. 

„Ja se od 1996. godine tužim sa državom. Dva puta sam dobio spor i dva puta je vraćen nazad. Državu sam tužio zbog bolesti, jer imam dijagnostifikovan PTSP. I nije problem uopšte u tome, jer imam lekarske nalaze koji potvrđuju kakvo je moje zdravstveno stanje. Problem je u tome da dokažem da li sam bio u Vukovaru ili nisam bio u Vukovaru, što je valjda u skladu sa državnom politikom da Srbija nije bila u ratu”, dodaje naš sagovornik i navodi da je njegova kao i vojne knjižice njegovih kolega – „slučajno izgorela”.

Nedavno je u Novom Sadu Centar za ratnu traumu organizovao razgovor trojice ratnih veterana iz Vojvodine sa studentima i novinarima. Jedan od veterana koji je razgovarao s nama bio je upravo Ljudevit Kolar, a u razgovoru smo saznali i to da se ratni veterani iz različitih eksjugoslovenskih država, koji su se do juče gledali preko nišana, danas konačno sastaju i shvataju da ih muče slični problemi marginalizacije u društvu. Naši sagovornici tvrde da je u Srbiji nebriga prema veteranima ipak najviše izražena, baš kao u pripoveci Laze Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti”.

(Deutsche Welle)